У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ПРАВДОМ
Жалбе европским институцијама
Скоро да би се могло говорити о међустраначкој сарадњи: баш док је, у седишту Савета Европе у Стразбуру, Небојша Зеленовић, градоначелних Шапца, говорио о притисцима којима су изложене опозиционе локалне самоуправе и одборници у Србији - напредњаци су се озбиљно потрудили да докажу истинитост његових тврдњи.
Кроз уста својих истакнутих посланика у Скупштини Србије, Александра Мартиновића и Владимира Орлића, напредњачка власт започела је нов круг сатанизације опозиције и независних медија, за нијансу оштрију од досадашње кампање блаћења критичара власти - мада је и оно о чему је Зеленовић говорио пред Конгресом локалних и регионалних власти Савета Европе
било довољно за доношење одлуке о заказивању седнице Комитета за мониторинг за 7. фебруар 2019. у Београду.
На рачун Зеленовића, који је у Стразбуру говорио у име три опозиционе локалне самоуправе, али и још 448 одборника из других 40 градова у Србији, Мартиновић и Орлић сручили су тешке оптужбе за наводно клеветање сопствене државе, али и разне облике финансијског криминала. Ни то није било довољно – истовремено су бацили својеврсну анатему и на дневни лист Данас, који се усудио да и домаћу публику обавести о ономе што су имали прилике да чују посланици Савета Европе.
Свакаквих је „непријатности“било у документима спремљеним за
Стразбур – од, рецимо, статистичких података о несразмери у висини средстава које из државног буџета добијају напредњачке и опозиционе општине, наравно, на штету опозиционих. Преко информација о спречавању запошљавања у општинама у којима на власти није СНС, чиме се озбиљно угрожава њихово функционисање и задовољавање потреба грађана. Па све до забрињавајућих сведочења одборника – иначе, чланова различитих опозиционих странака из различитих делова Србије - о начинима на које је на њих вршен притисак да промене политичку страну.
Тако, рецимо, у сведочењу шабачког одборника Продана Панића налазимо занимљиве цифре: „Послали су возача
по мене који ме одвезао у Београд, код човека за ког кажу да им је шеф, а зове се Бранислав Маловић (помињан у више сведочења, прим. нов.). Он ми је у разговору поново понудио да пређем у СНС и на папиру је написао 15.00025.000 евра и рекао: испод овог ниси, а преко овога није реално“, рекао је, између осталог, Панић, објашњавајући шта му је нуђено како би пристао да подржава политику СНС у Скупштини града. Исти одборник навео је да су му и касније нуђена примамљива обећања, али да је, након одбијања добио одговор да „то може да се реши и на другачији, грубљи начин“.
Сличних прича било је још, а као „мамац“није увек нуђен новац, него, рецимо, радна места: „Рекла ми је да могу да бирам јавно предузеће у којем желим да будем директор ако се припремим у СНС“(из сведочења Марије Лазић, одборнице из Шапца).
Разноврсни су и примери „грубљег решавања“ситуација у којима опозициони одборници нису били спремни да изађу у сусрет захтевима пред којима су се нашли – па тако одборник Бојан Јарић из Бача описује како је добио отказ у ЈКП Тврђава из тог места, након што је одбио да пређе у СНС. Јулија Јовановић из Трстеника наводи низ притисака који су кулминирали њеним привођењем у трајању од 48 сати. Драгана Ракић из Вршца детаљно говори о претњама и застрашивањима, медијској кампањи којој је изложена, мобингу на радном месту, подизању неоснованих тужби...
„Нема одустајања, неко мора то да истера до краја. За сва кршења закона мора да се одговара“, категоричан је Зеленовић, који каже да ће време до 7. фебруара бити употребљено за скупљање новог доказног материјала о притисцима власти. А материјала, знамо, има толико да су чак и у званичне извештаје о напретку Србије на путу ка ЕУ, упркос стратегији неговања „стабилократије“, успевале да се пробију оцене о „заробљеној држави“. О извештајима разних независних тела о стању у области правне државе или медија, да не говоримо.
Оно што до сад нисмо у тим извештајима виђали јесте прича о стању у Војсци, о коме је ових дана понешто могао да сазна председник Европске комисије Жан-Клод Јункер. Војни синдикат Србије (ВСС) му је, наиме, упутио писмо у коме га обавештава о, како наводе „најгрубљим облицима кршења међународних конвенција“, као и Устава и закона Србије, које чине поједини чланови Владе Србије.
„У писму упућеном господину Јункеру, наведени су примери прогона синдикалних представника, непоштовања међународних конвенција и Европском социјалном повељом гарантованих радничких, грађанских и људских слобода, као и примери криминалних радњи почињени од стране појединих чланова Владе Србије на штету грађана, европског и српског правног поретка“, наводи се у саопштењу. Војни синдикат Србије је, како се додаје, од председника Европске комисије затражио да предузме све што је у његовој надлежности како би се „примери кршења међународног права санкционисали“и да би се „жртве негативног деловања појединаца на власти“заштитиле.
И то нису једини актуелни покушаји тражења заштите на европским адресама. Обраћање грађана Европском суду правде у Стразбуру није новост, али није баш уобичајено да, у истој седмици, сазнамо за два „медијска“случаја такве потраге за правдом: осим нашег недељника (о чему пишемо у посебном тексту) заштиту у Стразбуру тражиће и група јавних личности - Илир Гаши, Антонела Риха, Тамара Скроза, Сергеј Трифуновић, Бранислав Трифуновић и Вукашин Обрадовић - које је провладин таблоид Информер у тексту „Креће убијање Вучића“, оптужио да су плаћеници САД и ЕУ, задужени за прављење хаоса у Србији.
Какви су изгледи свих ових (и других) настојања да се, у Србији дефицитарна, правда досегне уз помоћ са разних европских адреса? И пре свега,
Ако Савет Европе закључи да постоје притисци на локалне власти, чак ни овако ауторитарној власти неће бити пријатно да то чује Драган Поповић
колики је домет заједничке акције опозиционих општина, због чијег је праћења једини дневни лист који није под контролом власти доживео до сада најснажнији напад представника државе, започет тврдњом Александра Мартиновића да „Данас води хајку против СНС и недужних људи, која је незабележена још од времена Гебелса и Адолфа Хитлера“?
Та оштра реакција државе, уосталом, најбоље потврђује оцену Драгана Поповића из Центра за практичну политику да је реч о „важном кораку и врло корисној, легитимној и легалној акцији“.
„Савет Европе, као тело које помаже децентрализацију власти, тело чији смо члан, јесте место за такву акцију“, каже Поповић, кога брину оптужбе да је обраћање у Стразбуру „оговарање државе“. Реч је, каже, о застарелом схватању суверенитета и државности и врло је опасно слати грађанима ту врсту поруке у односу на тела у којима смо члан, јер је то још један корак ка урушавању правне државе.
„Савет Европе има беневолентну процедуру, нема механизме за озбиљне казне, али има огроман морални ауторитет, јер је реч о телу које је буквално настало на заштити људских права. Ако Савет Европе закључи да постоје притисци на локалне власти, чак ни овако ауторитарној власти неће бити пријатно да то чује“, каже Поповић.
Такав евентуални став Савета Европе неће, сам по себи, утицати на одустајање од неговања „стабилократије“, односно подршке ауторитарним властима, али, верује овај саговорник, може бити цигла у грађевини која се полако гради.
Власт, наравно, неће седети скрштених руку – вероватно ће, процењује Поповић, покушати да ублаже став Савета Европе и избегну оштрије квалификације преко савезника у конзервативним странкама Европе, пре свега немачке ЦДУ. А на домаћем терену, зна се - кампања сатанизације опозиције и медија, перманентна и сваки дан све јача.
У контексту приче о унутрашњем стезању, без одговора, за сада, остаје питање: да ли је свест српских власти да је и Никола Груевски, бивши македонски премијер, за кога је резервисана затворска ћелија, дуго имао снажну подршку Запада, добра или лоша вест за грађане Србије?