БОЈКОТ СВИХ ИЗБОРА
Бобан Стојановић
Удецембру ће се одржати локални избори у четири општине у Србији. У Лучанима редовни, док су у преостале три општине – у Кладову, Кули и Дољевцу – према доступним подацима избори расписани мимо правила и супротно Закону о локалној самоуправи. Одлука да се ови избори распишу је искључиво политичка, дошла је од стране владајуће партије и више је него јасно да су у преостале три општине избори расписани како опозиција не би могла да изађе на њих и како би се манипулисало изборним резултатима.
Савез за Србију, као највећи опозициони актер, најавио је да ће учествовати на регуларним изборима у Лучанима, а да на осталима неће учествовати, односно да ће их бојкотовати јер су нерегуларни. Нема дилеме да ће СНС победити у све четири општине, али је много другачије када представите резултате СНС-а из све четири општине заједно, а нпр. Савеза за Србију само из Лучана. Већ видим како ће у ту недељу увече Вучић изговорити да је СНС освојио неколико десетина хиљада гласова у овим општинама, а како је цела опозиција окупљена у Савез освојила пар хиљада.
Такође, делује да смо јако близу тога да на пролеће имамо нове ванредне парламентарне изборе, како би Вучић обновио мандат пре „решења за Косово“, а једино му остаје да смисли како
да изазове и ванредне локалне изборе у свим јединицама локалне самоуправе, јер их сигурно неће пустити да се одрже самостално 2020. Не би ме зачудило да се у наредним месецима „десе“измене Закона о локалној самоуправи или Закона о локалним изборима и да то буде повод да се распусте све скупштине општина и градова и да се распишу општи локални избори.
У сусрет локалним изборима 16. децембра ове године и евентуалних парламентарних наредне године, у складу са околностима које утичу на равноправност у изборној трци – делује да је једини избор за опозицију да бојкотује апсолутно све изборе који предстоје (редовне или ванредне), а који ће се одржати у оваквим условима. Прво, због стања у медијима, јер имамо de facto неколико пропагандних телевизија и дневних листова и нема никакве прилике да се грађани објективно информишу, јер медији не испуњавају основне услове истинитог информисања и тражења одговорности од политичара, уз свакодневни медијски прогон и цртање мета на главама неподобних новинара (макар оно мало слободних новинара што је преостало). Друго, због стања јавног мњења - грађани су уплашени и живе у константном страху од изговорене речи, а камоли од било каквог опозиционог деловања. И коначно, због спреге јавног сектора, бизниса и партије, тако да за изборе владајућа партија има далеко веће финансијске могућности кроз експлоатацију како јавних ресурса, тако и ресурса из приватног сектора.
У оваквим изборним условима, где се слободно мислећи људи застрашују, политички противници пребијају, а преостали се усисавају у систем владајуће партије, немогуће је имати слободне и фер изборе и учешћем на таквим изборима, где се унапред зна победник, опозиција само даје легитимитет тим изборима и продужава век трајања Вучићеве власти.
Србија никада није била ни близу либералне или консолидоване демократије, али је у периоду након 2000. била изборна демократија, или макар илиберална демократија где су постојали слободни и фер избори, али није било владавине права, поделе власти и где је такође постојала „окупација јавног сектора“од стране владајућих партија.
Ипак, ситуација се након 2014. значајно погоршава - у погледу поделе власти, институционализације политичке моћи, експлоатације јавног сектора, али и повезивања власти и бизниса, као и слободи изражавања и посебно слободи медија. Тренутно стање у Србији се може окарактерисати као врста хибридног режима такмичарски ауторитаризам, режим где постоје демократске институције као што су избори (одржавају се избори, сви могу на њима да учествују, формално се не забрањује опозиција и формално се не укида слобода изражавања), али су избори далеко од поштених и носиоци власти континуирано практикују елементе ауторитарне владавине. Политичко такмичење у оваквим режимима није равноправно јер се све више гуши (наравно, софистицираним методама), а највише уз помоћ медија и економских притисака на бираче.
Учествовањем на оваквим изборима, опозиција даје легитимитет изборним условима и самом политичком поретку. Опозиција би морала да колективно бојкотује изборе и ускрати тај легитимитет. Иако су међународни фактори на Вучићевој страни и склањају главу од унутрашњег стања у Србији, бојкот избора би ипак морао да упали неке аларме, пре свега у Европској унији, и да створи макар неку врсту притиска на Вучића. И сам Вучић жели да опозиција легитими-
ше његову победу на изборима, јер тиме даје привид демократији у Србији. Одлука да се тотално бојкотују избори би сигурно направила макар минималне проблеме СНС-у и Вучићу. У тренутним околностима колективни бојкот је једина рационална одлука. Тоталним бојкотом би могли да се мобилишу неки активисти, да се опозиција окрене ванпарламентарним моделима борбе – од протеста, акција, притисака на било који начин, како би се демократија вратила у Србију. Очигледно је да се у тренутним околностима не може другачије.
Као аргумент против бојкота избора се користи то да ће лажна опозиција да пружи лажни легитимитет напредњацима. Тешко се може очекивати да било која партија/ покрет (осим евентуално Шапићевог покрета) може и уз бојкот опозиције да пређе цензус и уђе у парламент. Али ће и то бити показатељ ко је опозиција, а ко није. Не постоји демократска држава у којој је само власт освојила места у парламенту и такве ствари ће „упалити много аларма“, а то је оно што права опозиција једино у овом тренутку може да уради. Они који одлуче да учествују на оваквим изборима, јасно ће бирачима показати да нису права опозиција.
Друго ограничење које може довести до тога да се избори не бојкотују колективно је то да ли ће неке странке пристати на то да се одрекну новца који би добиле из буџета као парламентарне странке. Уколико заиста јесу опозиционе и уколико су им интерес грађана и демократија важнији од тог новца – онда то неће бити препрека за тотални бојкот избора.
Други начин не постоји. Учествовањем на изборима се даје легитимитет непоштеним изборима са унапред познатим победником, режим ће из године у годину бити само ауторитарнији, а избори све неслободнији и на тај начин додатно продужити Вучићеву владавину.
Да би Вучић обновио мандат пре „решења за Косово“, на пролеће су могући нови ванредни парламентарни, али и ванредни локални избори у свим општинама и градовима