КОЛЕКТИВНА ХИСТЕРИЈА

25. минут

Стара српска пословица каже „Не дао ти Бог шта ти мајка мисли“. Изгледа да је дошло време да је мало ревидирамо и допунимо, па да убудуће гласи „Не дао ти Бог шта ти мајка и странка мисле“.

Јер тешко је другачије објаснити све оно што се дешавало око карикатуре Предрага Кораксића Коракса објављене у дневном листу Данас. Карикатура је била заправо реакција на изјаве посланика Српске напредне странке Александра Мартиновића и Владимир Орлића, који су оптужили Данас да „води харангу“против напредњака, незабележену још од времена Гебелса и Адолфа Хитлера.

Уследила је карикатура на којој су Мартиновић и Орлић представљени као бебе у наручју Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса, мастермајнда нацистичке пропаганде.

Реакција страначких ударника, па и институција власти, није била изненађење, али занимљиво је то што су сви они махом (чак и сам председник Александар Вучић) на карикатури видели некога кога тамо нема. Вучића. Добро, знамо да звучи чудно када кажемо да Вучића нема негде, али у овом случају га заиста није било.

За председника, који је такође себе видео на карикатури, иначе није толико неуобичајено да негде види ствари којих нема, као што су златно доба, плате од 500 евра или медијске слободе. Међутим, код Мартиновића је, на пример, тај процес до сада углавном био обратан. Он раније није видео ствари којих је било, као што су рецимо хиљаде демонстраната који протестују због рушења у Савамали.

Осим њих, Вучића је, тамо где га нема, видело и Министарство културе и информисања и о томе нас обавестило у саопштењу. Да, да, исто оно министарство које, када прорежимски таблоиди и телевизије позивају на линч људи, падне на земљу и прави се да је у несвести или, у бољем случају, саопшти да није надлежно и да не жели да се меша у уређивачку политику медија.

Али како су сви они видели Вучића на карикатури на којој се налазе Мартиновић, Орлић, Хитлер и Гебелс? Можда постоји неки страначки кодекс СНС-а који налаже да страначки функционери не смеју да виде оно што се заиста види већ оно што председник каже да се види? „Не имај других очију него Вучићевих“, писало би у тој имагинарној петој напредној заповести. Дакле, није бесправна кафана него стратешки објекат. Нису силеџије које туку новинаре на инаугурацији него службеници који се старају о безбедности учесника. И није Хитлер него Вучић.

Али надајмо се да није то. Таква пракса би највећу странку лако могла да одведе у једноумље, јер демократије нема тамо где се прво чека мишљење једног човека, па се онда износи своје.

Било како било, Вучића на карикатури није било, а то што га је више људи тамо, ипак, видело може бити, ако искључимо једноумље, или симптом проблема са чулом вида или, у горем случају, показатељ неког новог облика појаве познате под називом „колективна хистерија“. У Тангањики се 1962. десила хистерија када се више хиљада људи без престанка смејало месецима. У Португалији су 2006. млади након гледања популарне ТВ серије почели да испољавају исте симптоме као и ликови из серије који су оболели од злокобног вируса. Можда управо сведочимо стварању нове колективне хистерије. У Србији 2018. људима је колективно почео да се привиђа председник државе. На оно мало места где га већ нема.

Реакција страначких ударника и власти на Кораксову карикатуру у Данасу није била изненађење, али занимљиво је то што су сви они махом - чак и Александар Вучић на карикатури видели некога кога тамо нема. Вучића! Добро, знамо да звучи чудно када кажемо да Вучића нема негде, али у овом случају га заиста није било