ЗАСТРАШУЈУЋА СЛАСТ ПРИПАДАЊА
Гонкурова награда
Треба смелости да човек свом роману да енигматичан наслов. Тиме истовремено ризикује и коцка се. Наиме, аутор ризикује да та неухватљива „широка публика“заобиђе књигу јер ништа не разуме, односно ништа не примећује на први поглед. На шта човек помисли и шта схвати кад насред корица књиге Николе Матјеа, добитника Гонкурове награде 2018, прочита наслов: Деца њихова за њима? То није нимало саморазумљиво. Но, могуће је
дознати на шта аутор мисли, јер сâм даје кључ у епиграфу који позајмљује из Књиге Сирахове 44. 1:
А другима опет нема спомена, ишчезоше као да никад нису нити постојали; сада су као да их никад није било, тако и дјеца њихова за њима.
Такви редови, стављени испред текста да му буду амбасадори, јасно исказују
своју двоструку амбицију, колико поетичку, толико и политичку. Тиме аутор на најбољи начин најављује своју намеру, визију и пројект: да разоткрије друштвени детерминизам у којем леже заглибљене невидљиве нити наших друштава, препуштање неизбежној судбини, осећање напуштености које имају становници оних области које имају статус провинције, погубне последице незапослености и деиндустријализације. Сутра неће осванути
нови дан, већ исти овај. Није довољно да човек пређе улицу да би нашао запослење, то је јасно као два плус два.
Ово је прича о једној малој долини у Лорени (то је пишчев пандан покрајини Јокнапатофа, чиме плаћа дуг свом учитељу Фокнеру), чији млади становници мисле само на једну ствар, која их опседа као фикс-идеја: како да оду одатле. Наиме, из света у којем су високе пећи већ отишле у историју, мада су до јуче радиле, из тог имагинарног света ослоњеног на челичану, чији су радници претворени у јунаке, у људе од челика, треба побећи да бисмо преживели. Радња је смештена у четири узастопне године крајем деведесетих година XX века, у измишљени град Ејанж, који именом подсећа на стварно постојећи Ајанж, што није случајно. Француска је у то време светски шампион, али само у фудбалу. Живот тамошње незапослене младежи прожет је досадом. Огромна каменчина глуве, лепљиве досаде уверава их у недостижност било каквог животног напретка. Ту досаду заваравају пићем, пушењем, дувањем, сексом, ситним крађама, видео-играма, малим, прљавим триковима.
Читалац се брзо веже за те типично француске ликове, укључујући и локалне имигранте. Они говоре истинито и тачно. Наиме, овде је језик важнији од поруке. Слушају Нирвану, као што је Никола Матје слушао Рамонсе кад је био у њиховим годинама. То им не помаже да забораве разочарање, али им даје боје, ритам, илузију бега. Пружа им могућност да зацементирају сплет својих усамљености. Виђали смо то и читали о томе и другде, најчешће у самозагледаним, фикционализованим аутобиографијама, или у причама где јунаци бацају жудне погледе ка величанственој туђини. Али колико је младих романописаца дух фрескописа, који се обично користи за обнову историјских слика, ставио у службу друштвених питања у Француској?
Понекад је довољан један обичан рез да назначи време: „У Берлину, зид је био пао.“Таквих резова има довољно да сведу ову друштвену хронику и приближе је роману о камповању, у шортсевима и сандалама. Да не призивамо Золин дух, да не упаднемо у замку јадиковања, као ни у замку жала за негдашњим светом, сложићемо се с тврдњом да је пишчев велики успех у томе што је у овој причи и на овим страницама приказао мрачну и светлу слику Француске која нестаје. Та стварност се не губи у магли, напротив, управо њена савременост нам се обраћа и дира нас. Но, све што се дешава обавијено је извесном меланхолијом рођеном из свести о пролажењу времена у којем бића живе.
Бескорисно би било тражити кључеве или аутопортрете, тога нема, а ако им је и остало трага у неком од ликова, то је од мале важности. Овај роман о одрастању труди се да прикаже стварност, макар била загушљива, а о људима настоји да говори на сасвим једноставан начин, али без оне политичарске демагогије која би се огледала у томе да их назива „тамошњи свет“, „аутентични локалци“. Читалац осећа трагичност њиховог подређеног положаја, њихову препуштеност статусу невидљивих, напуштених, одбачених. Ствари уистину тако стоје, зашто би то писац мењао? Не остаје много од републиканских вредности кад су коцке намештене од самог почетка. Никола Матје испричао је ову причу на тај начин да би се помирио с таквим стањем, као и да би поравнао рачуне са сопственом младошћу.
Из које позиције говори? Рођен је 1978. у Епиналу (у департману Вож), а већ неколико година живи у Нансију, пошто је историју уметности и филмску теорију студирао у Паризу (где је магистрирао на тему редитељске филозофије Теренса Малика); потиче из средње класе. Одрастао је у месту Голбе, на левој обали реке Мозел, у кварту породичних кућа; отац му је био електромеханичар, мајка рачуновођа; образовао се у приватној школи, где је постао свестан социјалних разлика које га, како каже, одређују и дан-данас (та класна издаја још јаче га прогања откад је открио Ани Ерно). Касније је обављао разне послове и покушавао да пише, док пре четири године није објавио Рат животињама, свој први прави роман, кримић који је наишао на одличан пријем, био награђен и убрзо пренесен на велики екран. Да би створио имагинарни свет тог романа, који почива на сусретима и запажањима, писац се напајао на кримићима Жан-Патрика Маншета, на романима Џорџа Пелеканоса, а први подстицај нашао је у роману Путовање накрај ноћи, који је прочитао као седамнаестогодишњак, те се руководио начелом Џоа Луиса:
„Урадио сам најбоље што сам могао, оним што сам имао.“
На питање који би писац волео да буде, да није тај који јесте, после озбиљног размишљања одговара – Бонар. Да, сликар Пјер Бонар, због његовог огромног дара и срећног живота са супругом Мартом. Никола Матје разуме осећања својих ликова и осећа нежност према њима, јер „сви имају своје разлоге“, као што кажу у Правилу игре Жана Реноара, млади и стари, белци и црнци, сви су подједнако изгубљени. „Треба разумети, а не осуђивати“: тај мото Сименон је ставио на свој екслибрис. Рекло би се да се тога придржава и Никола Матје, и то са чудесном сензибилношћу, која се огледа у описима како насиља и беса, тако и благог додира ветра на кожи. Све нам говоре оне три речи којима се завршава овај величанствени, у формалном смислу класични роман о одрастању, лишен празног хода, чији текст елегантно тече захваљујући правој ноти нађеној на самом почетку и задржаној до краја: „Застрашујућа сласт припадања.“На први поглед то је оксиморон, али кад боље размислимо… Иначе, роман Деца њихова за њима посвећен је његовом сину Оскару, који има пет и по година. У изјавама захвалности Никола Матје најпре захваљује мајци на помоћи, а завршава овако:
„Једну мисао упућујем оцу. Иако ћутимо, свакако мислимо на њега.“