ПРОФЕСОР ЗЕЦ, НЕВЕРНИ ТОМА И РУЖИЧАСТИ МЕСИЈА
Србија у очима ЦИА
Са професором Миодрагом Зецом, од којег сам пуно научио и много тога лепог доживео, предавао сам економију осамнаест година на Филозофском факултету у Београду. Арбитрарном ретроактивном применом Закона о високом образовању из 2017. укинут му је продужетак од три године одобрен од стране Сената Универзитета у Београду. О том срамном чину неком другом приликом.
Оно што је професора Зеца увек занимало и импресионирало јесте питање зашто су неки народи богати, док су други сиромашни. То питање је постављао на сваком првом часу предвиђеном за упознавање са новом генерацијом студената. Упоређивао је наш колективистички систем, који се заснива на прерасподели, са западњачким, индивидуалистичким системима који се заснивају на креирању вишка. По њему је једна од основних карактеристика колективистичких система гласач-поданик: спреман да верује, да слуша, да трпи, да се осмехује вођи, да кличе вођи и да гласа за вођу. Овај гласач-поданик захтева и нешто заузврат - њему није важно ко ствара вишак, већ да власт обезбеди да део тог вишка буде прерасподељен у његову корист. На пример, да се технолошким вишком прогласе неки компетентни предавачи Више медицинске школе у Ћуприји, док се са друге стране на њихова места запошљавају некомпетентни партијски јуришници; озакоњење незаконитих докторских дисертација чиме постају равноправне са законитим; партијско запошљавање у јавним предузећима и администрацији чије губитке покривају порески обвезници или пензионери кроз отимање њихових стечених права; или оно чувено „3.000 за господина, 2.000 за госпођу“... Дакле, питање које он поставља је шта ће власт урадити за њега.
Са друге стране, западњачки системи се заснивају на индивидуализму. Ту је централна фигура грађанин који сумња - он је заинтересован, он пита, он контролише и захтева одговоре. Грађанин се, за разлику од поданика, пита шта може да уради за себе по датим правилима игре. Он креира вишак и жели да учествује у његовој расподели у складу са ресурсима које је уложио.
Колективистички дух прерасподеле је окренут верујућим, а не онима који сумњају. У том смислу, веома је сликовита прича из Библије о неверном Томи, једином ученику који није присуствовао Исусовом васкрсењу због чега је рекао: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати.“ То је, по тумачењу професора Зеца, узнемирило Исуса, јер је Тома довео у питање његову улогу месије, то јест нову религију која је његовим васкрсењем доказала да постоји живот после живота због чега трпљење у овоземаљском животу коначно добија смисао. Како би спасао доктрину која је доведена у питање, Исус се након недељу дана појављује пред Томом и каже: „Пружи прст свој и дотакни ране на рукама мојим, и пружи руку своју и дотакни рану од копља у ребрима мојим. И не буди неверан, него веран. Веруј да сам жив.“Кад то виде, Тома рече: „Ти си Господ мој и Бог мој.“Након тога следи кључна реченица Исусова која представља вододелницу између религије, пропаганде и идеологије са једне и рација, то јест знања са друге стране: „Пошто си ме видео, поверовао си; блажени су они који не видеше, а вероваше!“
Дакле, управо такве Исус тражи, исто као и наше вође - који не видеше, али верују. На пример, да смо небески народ, да нам БДП расте најбрже у региону, да су ово златне године за
Српска јавност је веома селективно обавештена о извештају ЦИА, која констатује да је стопа незапослености далеко изнад просека ЕУ, да су структурне реформе споре, да примања становништва стагнирају, да је судски систем неефикасан, а ниво корупције изузетно висок
српску привреду, да инвеститори једва чекају да дођу код нас, да нам је највећа просечна плата у региону, да смо војна сила, да смо кључни фактор стабилности у региону, да нам сви завиде, да се Путин пита како је наш председник успео да реши толико проблема итд. Дакле, сукоб између религије и колективистичког духа није идеолошке природе - и једна и друга доктрина траже верујуће поданике. Сукоб је на линији питања ко је месија - да ли је то Исус или Вођа.
Наш месија има ружичаст појавни облик. У вестима Минут-два на ТВ Пинк 30. октобра 2018. обавестио нас је да је агенција ЦИА објавила у свом најновијем извештају о земљама света да су главни фактори за повољан привредни раст и економске реформе Србије њена стратешка локација, јефтина и квалификована радна снага и споразум о слободној трговини са ЕУ, Русијом, Турском и земљама чланицама ЦЕФТА-е. У истом тренутку се сетих професора Зеца и неверног Томе, јер сам почео да сумњам - откуд се ружичасти месија позива на податке ЦИА када су највећи домаћи издајници они који раде за такве агентуре?
За цитиран извештај ЦИА о земљама света помислих да је вероватно у питању The World Factbook, последњи пут апдејтован 24. октобра 2018. На The World Factbook страници посвећеној Србији (https://www.cia.gov/library/ publications/the-world-factbook/geos/ ri.html) нађох потврду речи ружичастог месије, али и веома селективног извештавања. Наиме, ружичасти месија пропушта да нас обавести да ЦИА на првом месту констатује: да је стопа незапослености од 16 одсто далеко изнад просека ЕУ; да је имплементација структуралних реформи неопходних да би се у дугом року обезбедио привредни просперитет изузетно спора; да је у 2017. удео јавног дуга у БДП-у износио 71 одсто (истовремено, према нашем Министарству финансија, јавни дуг је 31. децембра 2017. износио 61,5 одсто БДП-а) и да се у периоду од 2008. до 2015. (дакле у периоду пре и после Њега) овај удео више него удвостручио. Даље, ЦИА констатује да су наши главни изазови: стагнирајући дохоци домаћинстава; потреба за значајнијим отварањем радних места у приватном сектору; структуралне реформе јавних предузећа; стратешка реформа јавног сектора; потреба за свежим приливом страних директних инвестиција. Ипак, како ЦИА наводи, наш највећи изазов у дугом року су неефикасан судски систем, изузетно висок ниво корупције и становништво које убрзано стари. Речју, земља трећег света која кроз ружичасту призму постаје лидер у региону.
Кад смо већ код региона, помислих, шта кажу подаци ЦИА. Имам шта да видим - БДП Србије је у 2017. (процена) износио 41,47 милијарди долара, што је негде између Туркменистана (37,93 милијарди), Обале Слоноваче (40,36 милијарди) и ДР Конга (41,44 милијарде долара). У земљама региона које се налазе у ЕУ, ситуација је неупоредива - Хрватска (54,52 милијарде), Бугарска (56,94 милијарде), Мађарска (152,3 милијарде) и Румунија (211,3 милијарде долара).
Када је привредни раст у питању, пуне су нам уши најбржег привредног раста у региону - ове године чак четири одсто. Али се не помиње да је та стопа раста последица ниске основе из претходне године, када нам је привредни раст био убедљиво најнижи у региону и износио 1,8 одсто. Исте године је, према истом извору, у Румунији износио седам одсто, Црној Гори 4,2, Мађарској четири, Албанији 3,9, Бугарској 3,6, Хрватској 2,8 и БиХ 2,7 одсто. По стопи привредног раста Србија је прошле године, према ЦИА рангирању, заузела 163. место од укупно 224 посматране државе.
Слично томе, иако смо бомбардовани неким невероватним бројкама, према извештају ЦИА на који се ружичасти месија позива, стопа незапослености је прошле године код нас износила 16 одсто и налазимо се на 175. месту од укупно 217 посматраних држава на ЦИА ранг-листи. Исте године је, према истом извору, стопа незапослености у Бугарској износила 6,2, Мађарској 4,4, Румунији 5,3 и Хрватској 12,4 одсто. Исто тако, прошле године смо потрошили 107,2 одсто свог БДП-а, што значи да се и даље задужујемо у иностранству и тако унедоглед.
Верујуће друштво тражи овакво извештавање - зато оно пролази и саморепродукује се. Да цитирам Орвелову 1984: „Испадало је да су чак биле организоване манифестације у знак захвалности Великом Брату зато што је следовање чоколаде повећано на двадесет грама недељно. А колико јуче, размишљао је, било је објављено да ће се следовање чоколаде смањити на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно гутају такву лаж, после свега двадесет четири сата? Да, гутају је.“
Сумњајућа мањина је дужна да сумња и на тај начин одржава каквутакву наду у боље сутра. Барем тако каже професор Зец. И ја му верујем јер, поред свега, он и даље сумња.