ЕКСТРЕМИЗМИ СЕ МЕЂУСОБНО ХРАНЕ
Небојша Сљепчевић
Једном сам питала своју маму: Мама, да ли сам ја Србенка? Тада нисам ни знала да се тачно каже Српкиња. Почела сам да плачем јер сам до своје седме године мислила да сам Хрватица - почиње своју причу дванаестогодишња Нина, главна глумица документарног филма Србенка Небојше Сљепчевића, који је назив добио баш по овом њеном лапсусу.
Овај филм, награђен на фестивалу у Кану за најбољи документарни филм, прати пробе и премијеру позоришне представе Александра Зец, славног и контроверзног режисера Оливера Фрљића, који још једном преиспитује прошлост и убиство дванаестогодишње девојчице српске националности из Хрватске, Александре и њених родитеља, у децембру 1991. године. Починиоци овог злочина су познати али не и кажњени, а Фрљићева представа премијерно је приказна 2014. године у Ријеци, када је доживела јавно негодовање
многих медија, удружења бранитеља, као и политичара.
Режисер Небојша Сљепчевић Нину упознаје на пробама ове представе, када сасвим случајно она открива свој идентитет и причу о томе како је сазнала да је Српкиња. Тада је и настала идеја за филм Србенка, који открива тужну садашњост модерног хрватског друштва. Филм је премијеру доживео и у Београду, на минулом фестивалу Слободна зона, где је и награђен специјалним признањем жирија и изазвао велико интересовање јавности.
Да ли документарни филм Србенка описује само позицију и искуства припадника мањина у Хрватској, или се може односити и генерално на све мањине које се данас осећају непријатно у модерним демократским друштвима?
Тешко ми је да генерализујем како се ко осећа. Међутим, приметан је
тренд раста нетолеранције у целом западном свету, и припадници мањина свакако имају разлога да се осећају непријатно. Овај филм говори на посредни начин о свим мањинама, а не само националним, него и сексуалним и политичким мањинама.
Док се Фрљић бави прошлошћу и пропитивањем шта је истина, ваш документарни филм заправо се бави садашњим стањем у хрватском друштву?
Тако је. Ни у једном тренутку ми није била намера да направим филм који се бави прошлошћу, али на овим просторима не можемо побећи од ње. И кад радиш филм о садашњости, то је уједно и филм о прошлости. Прошлост и даље управља нашим животима и користи се за манипулацију емоцијама за дневнополитичке потребе. Иако је прошло више од 20 година, у Хрватској је сећање на рат још увек свеже, и одре-
ђеним круговима је у интересу да ране не зарасту, да трауме остану отворене.
Чије су кривица и одговорност за овакав притисак испуњен ксенофобијом, национализмом и нетолеранцијом, а који је присутан у Хрватској?
Кривица је у политичарима. С једне стране, ХДЗ је владао већи део протеклих 20 година. Њихова катастрофална владавина потпуно је осиромашила земљу, а десница као десница, како би прикрила властиту некомпетенцију кривицу покушава да пребаци на измишљене спољашње и унутарашње непријатеље. Тренутак пораста екстремизма у Хрватској може се доста прецизно одредити. То се догодило пре неколико година, када је Хрватска ушла у Европску унију, и када је ХДЗ коначно престао да глуми цивилизовану проевропску странку.
С друге стране, ни СДП не даје смислене одговоре на проблеме савременог света, и својом неспособношћу отвара широм врата популистичким покретима који често као средство мобилизације бирача користе ширење мржње. Такође, и црква носи део кривице. Неретко свештеници с олтара шаљу поруке нетолеранције, рехабилитују осуђене ратне злочинце, ревидирају прошлост, а вођство цркве у Хрватској избегава да се огради од таквих ексцеса. Коначно, Хрватска је тренутно и полигон екстремним конзервативним покретима који покушавају референдумима смањити права жена и националних мањина.
Осим Нине, у филму се појављују и други протагонисти који говоре о својим различитим искуствима, одрастању и прикривању идентитета у послератној Хрватској. Понекада се чини као да се рат никада није ни завршио. Коме овакво стање одговара?
Многима одговара такво стање. Рат је сјајан параван за пљачку, и то се управо догађало. Паралелно с ратом, догађала се приватизацијска пљачка чије последице снажно трпимо и данас. Распиривање страха и мржње према другима, снажан је начин да се скрене пажња са стварних проблема, и са стварних криваца за лош живот у земљи. Мислим да није на мени да говорим о ситуацији у другим државама, али чињеница је да и из Србије стижу радикалне поруке које покушавају поновно покренути непријатељство. Екстремизми се хране међусобно. Неки екстремни медији, с обе стране, покушавају и мој филм да искористите за ширење мржње, с потпуно промашеним тезама, јер аутори тих текстова нису ни видели филм. Али њих истина очигледно не занима. Дајете јасну поруку о стању у данашњем друштву у вашој земљи, док с друге стране се доста говори о помирењу, суживоту и толеранцији. Иста је ситуација и у осталим државама у региону, које нису у стању да се суоче са прошлошћу. Мислите ли да ће се то икада догодити и да ли ваш филм може допринети томе?
Мислим да мир и толеранција нису зајамчене вредности, него се за њих стално треба борити. Један филм не може променити свет, ни направити чуда, али мислим да је сваки допринос тој борби важан.
Ваш филм је доживео међународни успех и ушли сте у 15 најбољих филмова за доделу европског Оскара. Да ли сте очекивали овакав успех и који је разлог за препознавање овог филма?
Док смо радили филм мислио сам да је искључиво за локалну публику. Но схватио сам да сам погрешио још прошле године кад смо недовршену верзију показали на затвореној пројекцији у Сарајеву. Реакције страних гледалаца биле су изразито емотивне. Касније сам чуо различита објашњења. Једно од њих, а оно које ми се највише и допало, јесте да је страна публика у мом филму препознала ситуацију у својим срединама, и позицију властитих мањина.