ЧИЈА СМО МИ БУДУЋНОСТ
Вук Велебит
ЕУ је више забринута због прилива миграната од којих профитира него што су балканске државе забринуте због одлива својих грађана. На Западном Балкану политичке елите говоре како су млади будућност, а раде све што је у њиховој моћи да нас отерају. То су парадокси
Протеклих осамнаест година, скоро целог свог живота, слушам како се пред Србијом налазе захтеви које треба да испуни ако жели да постане део Европске уније, као и преговарачка поглавља која треба да отвори и затвори. Међутим, кроз цео преговарачки процес смо заборавили на једну битну ствар, а то су вредности. То су оне вредности на којима је Европска унија заснована, а које су данас оспораване унутар саме Уније. У таквом контексту данашња Србија има још мање подстицаја да почне да негује вредности либералне демократије, а српске власти су добиле алиби за оно што раде, јер како каже њихов велики пријатељ Виктор Орбан, демократија није нужно либерална.
Недавно је на једном форуму председник Александар Вучић навео примере убистава и напада на новинаре унутар ЕУ како би показао да је Србија заправо слободнија од Европске уније, док је министар Ивица Дачић летос на самиту у Лондону изјавио како Србија треба да служи и као добар пример за неке друге европске државе кад је у питању однос власти према цивилном друштву и људским правима (мислио је на Пољску). Истина, Европска унија се суочава са новим изазовима од почетка мигрантске кризе, кад су политичке елите
у страху од губитка националног идентитета почеле да користе популистичку и националистичку реторику. Али, наша власт сасвим случајно није пропустила прилику да се угледа на државе које са друге стране усправно стоје у одбрани либералне демократије.
Ако бисмо покушали да одговоримо на питање због чега данас расте популизам у Источној Европи, један од одговара налази се у демографској кризи са којом се она суочава, као и страх од губитка националног идентитета услед могућег доласка миграната. Иако су се многе од тих држава успешно економски трансформисале, оне су суштински остале без браниоца либералне демократије који су након 1989. отишли пут Западне Европе, а који би се данас вероватно супротставили ауторитарним тенденцијама у својим државама. За то време, Србија и цео Западни Балкан суочавају се са својом демографском кризом која траје већ тридесет година.
За разлику од деведесетих година, ратних сукоба нема и живи се боље него тада, али људи и даље одлазе из једног обичног разлога, желе да живе у уређеном систему. Ако упоредимо ситуацију у ЕУ, која се суочава са великим приливом људи и ситуацију на Балкану, уочићемо два парадокса. Први парадокс је да је ЕУ више забринута због прилива миграната од којих профитира него што су балканске државе забринуте због одлива својих грађана. Други парадокс се налази унутар самог Западног Балкана где политичке елите истовремено говоре како смо ми, млади, будућност наших држава, али исте те елите раде све што је у њиховој моћи да нас отерају.
Истовремено, актуелна власт је почела да промовише популациону политику која би допринела повећању наталитета. Уместо да та власт поштује владавину права како би створила окружење које ће привући инвеститоре да дођу без субвенција пореских обвезника и да тако остварујемо просперитет, она популационом политиком покушава да створи нове генерације које ће живети у разлупаној држави и поново гледати како да побегну. А можда политичке елите нас и не желе, јер знају да ће лакше и дуже владати ако средња класа не постоји и ако образовани и млади одлазе одавде.
Ако власт упитате шта предузима поводом одласка младих, она ће вам одговорити како ће младима покушати да обезбеди посао након завршених студија. Не, држава не треба да запошљава, већ треба да створи услове у којима ће приватне компаније лакше и више људи запошљавати. Можемо Европи свашта замерити, али не би било лоше да почнемо да размишљамо о томе шта остављамо себи и генерацијама које долазе. А можда нећемо имати ни коме шта да оставимо, јер ће наши грађани увелико бити део европске заједнице, док ће Србија као држава само територијално бити ван ње. Или ћемо данас почети да се мењамо или ћемо сутра поново неснађени да се питамо колико смо година преспавали док поново не ухватимо корак са светом који је некако скоро увек испред нас.