Којекакви украси и којекаква естетика
Када је отворена музичка фонтана на београдској Славији, изненађујућа количина људи показала је познавање фонтанологије, фонтанике, фонтанистике... Ђаво би га знао како се зове дисциплина која изучава организовано штрцање воде из цеви у осмишљеном правцу. Фонтана је у међувремену решила проблеме са преливањем, добила комисију за пуштање музике, смањила јачину звучника и установљен јој је ненападнији возни (течни, како год да се каже) ред штрцања, светљења и свирања. И то би било то. Дискусија о фонтани је у међувремену замрла.
Када је почео да се гради Београд на води, дискусије је такође било, естетске, правне и финансијске. На темељима те дискусије створио се и један политички покрет, који је учествовао на градским изборима, а по завршетку изборних активности резултати су прослављени журком (подсећање - није пређен цензус). У међувремену Београд на води ређа све више солитера, уз све већу опасност да неки станари могу да виде реку Саву само уколико се добрано нагну кроз прозор... И то би било то. И ова дискусија је наравно замрла.
Сад су на ред за расправу дошли новогодишњи украси, жмурећи одабрани и радикално благовремено повешани и побацани по улицама, трговима и парковима. За разлику од пређашњих ситуација - у којима су ретки они који имају сопствене фонтане или солитере на поклоњеном елитном земљишту - веома су ретки они који нису купили, окачили или гледали неки новогодишњи украс. Стога се може тврдити како смо скоро сви власни да се умешамо у ову проблематику; што, ево, и чинимо. У догледној будућности евидентно кичасти украси биће склоњени, потом опет стављени у нека летња доба – и то ће бити то. Дискусије, исто, више неће бити.
Ако неког не буде мрзело, једног дана ће се отворити Музеј београдских тема и расправа о њима. Док се установа буде отварала, доктори и медицинске сестре ће већ увелико предводити армију младог света који ради у Немачкој или Шведској. Трактори ће сморено бректати по ономе што остане од 17.000 хектара приватизованих њива у околини Београда, које нису постале грађевинско земљиште. На трафикама ће чак и енигматски часописи бити под државном контролом како би се укинуло баш све оно што још пише усправно. И да не ређамо сад - целу речену трафику бисмо потрошили, са све поменутом енигматиком.
Дана кад се овај музеј буде отварао, у неком његовом ћошку ће можда стајати и овај текстуални допринос уваженим и корисним београдским расправама. Да закључимо шта пише између редова, приликом дискусије о којекаквим украсима и још којекаквијој естетици, једнаку количину пажње и енергије добро је посветити и ћелавој јелци (и позиционој и опозиционој и политичкој и друштвеној и економској и културној и образовној и демографској, а списак није до краја дошао) на којој се и реални и фигуративни лампиони налазе. У супротном постоји опасност да једнога дана ничег сем куглица, звездица и сијалица не буде. А то неће бити за расправу, већ за констатацију, којом ће се све дискусије завршити. Узгред, неке дискусије баш нису довољне. Некако су кич кад су саме.
државе. И када је већ тако, мора се закључити да је три милиона евра уложено како би се метафорично саопштило да држава Србија ниоткуда не иде никуда, да је сувишна, пошто тако изгледа тај нелогични тунел, спуштен насред Обилићевог венца, или да у најбољем случају иде право у лавиринт. Тај дакако има зидове у златном станиолу, али осим тих зидова скоро ничег нема до голог бетона, и на том месту алегорија је комплетна. Има једино металне конструкције са звездом на врху, која неодољиво подсећа на врх градске Скупштине пре скидања петокраке. У лавиринту, усред мрака, сијаће једино петокрака, што је још један од оних шаљивих рачуна које историја у Србији редовно испоручује. А опет, да не будемо непоштени, и у том се тунелу и у том се лавиринту људи забављају, деца трче, родитељи их траже, чему све та декорација и треба да служи. Невоља је, међутим, већа од тријумфалне капије када и држава служи забави.
„Београд све више личи на градове какви се могу, на пример, видети у средњој Азији – све се сравњује и претвара у неке широке платое и брисане просторе, граде се фонтане, високи јарболи за заставе, вегетација се сече, укидају се простори које заједница, а посебно млади, могу да користе. Погледајте само како је изведено окружење око Музеја савремене уметности, где су у појам убијени природни амбијент и осећај слободе који су шетачи тамо имали. Зашто ауторитарни системи то воле? Због лакшег контролисања јавног простора“, закључује историчар уметности Бранислав Димитријевић.
За три милиона евра, колико је Београд уложио у новогодишње кићење, може се купити и држављанство Европске уније – Кипар тренутно нуди пасоше за седамсто инвеститора који уложе ту суму у тамошње некретнине. Када се све сабере, можда би било боље да је Београд купио у Никозији шта треба, и лутријом извукао и усрећио бар једног грађанина и његову породицу. Овде, видели смо, чак ни кости олимпијца нису мирне, и нема станиола који то може да сакрије.