Хегел из нашег сокака

Или: ако се не донесе закон о еутаназији, значи ли то да ће о нашим животима у болницама и даље одлучивати болничари са „божјим“овлашћењима

Никад нисам волео Хегела! Чак ни на трећој години студија у Капетан Мишином здању, а касније, као апсолвент, још мање сам га готивио. Поготово када нам је профа Андрија Стојковић, окорели лењиниста са брковима Максима Горког, упорно објашњавао да је „Маркс поставио Хегела са главе на ноге“?! Испаде да је Хегел целог живота дубио на глави, као неки циркусант међу немачким класицима. Ах, Андрија, Андрија, кукала ти мајка!

Свега овога сетио сам се када сам прочитао да је неки немачки болничар признао на суду да је убио ни мање ни више него сто пацијената, а име му је Нилс Хегел! Дакле, један Хегел је био некрунисани краљ немачке филозофије, а овај други Хегел је „највећи послератни серијски убица у Немачкој“. А како је Хегел убијао? Смртоносним инјекцијама и то у две немачке болнице између 1999. и 2005. године. Елем, изазвао би срчани застој код пацијента јер је „уживао у осећају док их је оживљавао“?! Ово ме неодољиво подсећа на мог Алека и његове експерименте са пензионерима.

Е, сад, мало другачије је „убијао“студенте онај славнији Хегел што је дубио на глави; херметичким филозофским језиком им је шприцао мозгове, па ко остане жив и здрав, а ко полуди весело му било! Нешто слично радио је и мој профа Вељко Кораћ, само што је он бруцошима ломио мозгове Платоновим Парменидом тако да је тек сваки десети прешао на другу годину студија...

Али, злочинима никад краја. Шетао сам, за викенд, са Павлом и Гашом изнад Кременице старим пиротским путем, кад, налетим на споменик у Јанкиној падини где су, 12. новембра 1915. године, Бугари заклали двадесет и два српска свештеника и два краљевска подофицира. Међу закланима је био и мој прадеда Душан Поповић, свештеник из Клисуре. Значи, православци су се, између себе, клали и пре сто година, а како је кренуло и данас ће. И, баш ме занима да ли су у Паризу, једна поред друге, стајале косовска и бугарска застава пошто је допринос Бугара и Шиптара био повећи у Великом рату. Јер, Бугари су клали редом, све до Ниша, а Шиптари су, такође, десетковали српску војску и народ приликом повлачења преко Албаније. И, чуј, Тачи у другом реду иза Путина, а мој Алек негде позади, у запећку, са Естонијом?!

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, не крије своје огорчење: „Твој Алек, по мени, није требало да иде у Париз док не скину косовску заставу са цркве Нотр-Дам. А сада му треба забранити да се врати у Србију када је пристао на оваква понижења. Нека остане у Паризу и буде звонар Богородичине цркве, као онај Квазимодо, и, нека по цео дан звони да се чује до Београда и Косова како нам се Европа одужила што смо је спасили од Турака! Тој и таквој Европи треба, коначно, окренути леђа.“

Него, вратимо се Хегелу, мислим, оном болничару. На студентској трибини Правног факултета у Нишу, са адвокатицом Тањом Минчић Марковић и психијатром Ћирићем, говорио сам о легализацији еутаназије. Зна се да, у готово свакој нашој болници, ординира неки Хегел. А човек, ипак, није псето, мада, данас, већина Срба води „псећи живот“. Човек није ни хришћанска овца упркос томе што црква покушава да нас у то убеди. Не, не, ваш Бог, поповска дружино, није власник мог живота! Мој живот могу да поверим само Биљи или некој другој жени, а не некаквом виртуелном лику из Назарета или неком Хегелу из нашег сокака. Ето, зато хоћу да се донесе закон о еутаназији да не бих са „мелни“пеленама у постељи мучио себе и оне који ће бити поред мене. Треба ли да вас подсећам да аријевци умиру, обично, стојећи..

А моју Црну нешто друго мучи: „Ако твој Алек постане звонар Богородичине цркве у Паризу, да ли то значи да ће шериф Миљко постати звонар у белопаланачкој цркви?“