Римејк грађанске побуне у ограниченом простору
КАРИКАТУРЕ ПРОТИВ ДИКТАТУРЕ
Неколико догађаја личи на зачетак побуне. Лазаревац је био почетак, затим је уследило Народно позориште, отказане представе на фестивалу у Алексинцу, подршка карикатуристима... У овој апатичној земљи глумци, карикатуристи и новинари морају да се боре за оно од чега живе, а живе од слободе
Неколико догађаја личи на зачетак побуне. Лазаревац је био почетак, затим је уследило Народно позориште, отказане представе на фестивалу у Алексинцу, подршка карикатуристима... У овој апатичној земљи глумци, карикатуристи и новинари морају да се боре за оно од чега живе, а живе од слободе
Када се британски премијер Џорџ Гренвил онесвестио за радним столом – приповеда Пекић – сарадници су му притрчали носећи бочицу миришљаве соли, а неко је добацио „Зашто му не дате да оњуши новине?“алудирајући на оштрину штампане критике Гренвилове владе. Британци су, дакле, такве новине имали у 18. веку, али они су ексцентрици, па српска штампа и у 21. веку махом успављује власт нежним мирисом ружа. Цвеће зла ипак ниче, макар и на неочекиваним местима као што је београдска општина Стари град, где је у четвртак покрет „Нови оптимизам“организовао изложбу карикатура Душана Петричића и Предрага Кораксића. Изложба је изворно била намењена библиотеци
„Димитрије Туцовић“у Лазаревцу, али је тамо увенула након прве вечери, 9. новембра, што сасвим сигурно нема никакве везе са режимским жалбама на Кораксићеву карикатуру у дневном листу Данас од 9. новембра. Било како било, Петричић и Кораксић су уместо на периферији процветали у центру града, уз гужву испред и гунгулу унутра – све као у аутобусима ГСП Београд ових дана, дакле – коју је направило око три стотине људи који су хтели њих да виде, а многе друге да чују.
„Коракс и Петричић неће престати да раде како раде, а ми треба да идемо код уплашених; треба да идемо у Лазаревац испред те библиотеке, и да кажемо `Директорка, вратите изложбу, ми смо уз вас`“, дао је шлагворт
карикатуриста Марко Сомборац. Да изложба није увенула услед неповољних климатских прилика у Лазаревцу, не би било ни пратеће трибине. Овако, главни уредници НИН-а и Данаса, Милан Ћулибрк и Драгољуб Петровић искористили су прилику да кажу неколико речи о ружама и злу.
„Убеђују нас како медији морају да живе на тржишту, пошто живимо, јелте, у капитализму. Када, међутим, погледате колики су буџети за оглашавање јавних предузећа, министарстава и других државних институција, видите да су то десетине милиона евра. Од тих десетина милиона евра ми добијемо нула, и онда нам кажу да трчимо на тржишту са провладиним таблоидима, који добијају месечно сто-двеста
хиљада евра. То није тржиште“, рекао је Ћулибрк.
Драгољуб Петровић је подсетио да човек на киоску некада треба да рудари док не дође до скривеног блага Данаса – „Крију га добри људи да не покисне“, добацио је неко из публике – и скренуо пажњу на аутентични српски допринос феномену маркетинга.
„Има људи који би да се оглашавају код нас, али да оглас не изађе.“Ако смо у маркетингу светска авангарда, у другоме смо коњска запрега, на шта је пажњу скренуо писац Филип Давид.
„Данас укључим телевизор, и видим нашег председника који у ванредној ситуацији због догађаја на Косову каже `Нико не сме да вас бије`. На челу наше државе су мање-више физиономије са почетка деведесетих. Одем у купатило, погледам се – ипак сам двадесет година старији. Па шта смо онда радили двадесет година?“
Оптимистичнији је био режисер Горан Марковић, који је ових дана поносан што припада уметничкој породици.
„Неколико догађаја личи на побуну. Лазаревац је био почетак, затим је уследило Народно позориште, као и све око отказане представе Сергеја Трифуновића на фестивалу у Алексинцу. У овој апатичној земљи глумци и карикатуристи морају да се боре за оно од чега живе, а живе од слободе. Прошао сам неколико побуна у животу од шездесет осме надаље, али први пут видим да се у првом реду побуне налазе двојица карикатуриста.“
Оља Бећковић је подвукла да директорка лазаревачке библиотеке не би требало да буде мета пошалица.
„Није мимо њене воље отворена та изложба и нису мимо њене воље тамо дошли Горан Марковић, Филип Давид, Петричић и Коракс. Та жена је, дакле, урадила нешто храбро, а онда јој је неко телефонирао. Да ли смо ми тој жени показали солидарност? Да ли смо јој показали да има таква леђа да нико не сме да јој телефонира? Нисмо, одлучили смо да јој се ругамо. Силеџија увек изабере дете без родитеља у школском дворишту да га шиканира. Свако ко чује `ниси сам`, мало се охрабри.“
Тачно је то, а поготово је тачно да је много теже показати... став у Лазаревцу него у Београду. У мањим срединама силници су ближи, а кандидата за њихов бич је мање. Зато је Даница Вученић у изјави несрећне директорке за телевизију Н1 видела метафору српског друштва.
„Метафора нашег стања јесте њено ћутање када је новинар питао да ли је неко на њу вршио притисак. Тај страх који је са екрана еманиран, за мене је био поразан.“
Настављајући нит Горана Марковића, Даница Вученић је упозорила да и новинари, као и уметници, без слободе не служе ничему.
„Жао ми је што је две трећине наших медија претворено не ни у шта, већ у ништа. Реч је о неколико хиљада људи, јер те новине и програме креирају неки живи људи, који устају ујутру, воде децу у школу, суочавају се са собом сваког дана, и допуштају да ходају улицама урушеног интегритета. Док год допуштају да живе у потпуној неслободи, и да шапућу једни другима на увце како им је лоше, нама неће бити помоћи.“
Видите шта се дешава када ни после три века не стигнете Британце, када имате режим који кадровски више од деведесет процената почива на локалним коњокрадицама. Да СНС барем Пекића чита, не би се обазирао на изложбу у Лазаревцу, јер никог није брига шта се догађа у Лазаревцу, јер се Србија одавно претворила у невољено слепо црево Београда и евентуално Новог Сада и неколико сличних градова, и све би се завршило на пет-шест редова у пет-шест преосталих медија широког захвата који нису режимски сервиси. Овако су, после карикатуриста, уредника, уметника и новинара, на подијум општине Стари град ступиле и локалне иницијативе, оличене у Николи Аџићу из краљевачког Локалног фронта и Добрици Веселиновићу из покрета Не давимо Београд.
„Наш следећи корак је организација ове трибине у Краљеву. У политичкој апатији малог града у Србији схватили смо да морамо сами нешто да променимо. Учествовали смо на локалним изборима, сада смо и у скупштини града, институционално се боримо за боље друштво. Краљево је било, Краљево јесте, Краљево ће бити непокорени град“, рекао је Аџић.
Има људи који би да се оглашавају код нас, али да оглас не изађе Драгољуб Петровић
Добрица Веселиновић је почео извињењем због тога што Не давимо Београд за разлику од Локалног фронта није успео на изборима, и додао да слободу треба производити, а не очекивати.
„Колико је вас који сте председници кућних савета? Колико вас је у саветима родитеља у вртићима и школама? Колико вас има локалне подухвате? Мислим да смо заборавили да промена о којој сви говоримо долази одоздо. Тај пут од куће до посла, ако имамо посао, наше је бојно поље. Не треба да гледамо Вучића и остале, треба да нас занима шта смо произвели, какви су односи међу нама, иза којих вредности стојимо у свакодневном животу и раду... И онда ће победа доћи.“Вера Јовановић из удружења КудеС, већини читалаца познатог по рату око ивањичке „Нушићијаде“, препричала је како изгледа модерна верзија освајања слободе по шумама и горама.
„Ова изложба, мало другачија, пошла је из Шапца, а прва следеће место на којем се нашла јесте слободна `Нушићијада`. На брду изнад Ивањице направили смо фестивал какав смо могли. Ова изложба је, дакле, у Ивањици изложена у шуми. Сваки пано је био прикован на дрво, а то смо извели захваљујући солидарности. Овде смо да бисмо бранили светски познате карикатуристе, и овде је место сваком грађанину. Причали смо о томе шта је уметник без слободе, шта је новинар без слободе – ни обичан човек без слободе нема ништа.“
Поента је припала Драгану Поповићу, директору Центра за практичну
политику, који је подсетио на борбу људи са Старе планине. Њихова борба против хидроелектрана делује као римејк борбе против ветрењача, али то није спречило Десимира Стојанова из села Ракита да стоји пред кордоном полиције и приватног обезбеђења, без обзира на 65 година, штаке и чињеницу да му се син утопио у реци коју Десимир сада покушава да сачува. „То је грађанин против узурпиране и заробљене државе, против разобручене силе“, закључио је Поповић.
Кораксић и Петричић нису имали потребе много да говоре. Њихове су карикатуре довољно речите, а без обзира на то што су их читаоци НИН-а и Данаса већ видели, није наодмет видети их поново. Добро миришу.