ЧЕКАЈУЋИ ВАТРОГАСЦЕ ИЗ АМЕРИКЕ
ПОЛИТИЧКО–ЕКОНОМСКИ РАТ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ
Опомена из Вашингтона и непопуштање Београда указују да постоје гаранције да ће се Харадинај предомислити, али и да је договор о „разграничењу“превише близу да би се смео испустити
Првобитно најреалнија могућност да одлуком да царине на робу из Србије повећа најпре на десет, а потом и стотину одсто, Рамуш Харадинај подмеће ногу Хашиму Тачију, који се договорио с Београдом, постала је најмање реална, јер је новом притиску на косовске Србе и сам Тачи ревносно доприносио. Не само зато што је, упоредо са владиним одлукама, председник Косова на преиспитивање уставности послао усвојену уредбу о повраћају имовине јавних предузећа српским општинама - на шта подсећа председник Србије - него и зато што је додатно повећање царина, на пример, од Скупштине затражио шеф посланичког клуба Тачијеве ДПК.
Утркивање у патриотизму, које у албанском мњењу подразумева отпор према Београду, можда је игра у коју је Тачи овог пута невољно увучен, али јој се у збиру није успротивио. Коначно, и премијер Албаније је на састанку с косовским колегом у Пећи заокружио идеју „политичког кажњавања Београда“предложивши да се царине скину за већински албанске, а да остану за српске општине.
По тумачењу Српске листе чији су представници поднели оставке на локалне функције (и у знак протеста поново „напустили косовски систем“) све заједно има за циљ да се Срби натерају да напусте КиМ, овога пута економским насиљем - тако што ће им се животи учинити неподношљивим.
Еди Рама и Харадинај нису се сложили да је разграничење, које заступа Тачи, опција, јер је тренутна политичка позиција лидера Алијансе за будућност Косова да нико неће узети ни „метар косовске земље“. Да је Косово целовито демонстрирао је у међувремену привођењем неколико Срба у Косовској Митровици наводно у истрази за убиство Оливера Ивановића и потрагом за Миланом Радоичићем, данас потпредседником Српске листе, кога је у децембру 2017. у интервјуу за НИН Ивановић означио „шефом затрашивања у име СЛ на локалу“. Рама и Харадинај, сложили су се, међутим, да чим пре између Албаније и Косова наступи „нулта стопа царина“и Косову омо-
гући транзит кроз луку Драч, што је више замазивање очију од последица политичког дилетантизма него мера ефикасне санације штете. А штета је, и по мишљењу косовских аналитичара, већ сад већа по Приштину него што би могла да буде за Београд.
Политиколог Неџмедин Спахиу из Јужне Митровице каже за НИН да се на рафовима несташица још не види, јер се троше залихе робе. Он процењује да је потез косовске владе био одговор на два дипломатска пораза. Један у Интерполу (где захтев Приштине за чланство није прихваћен), а други у Европској мрежи оперативног преносног система за електричну енергију (ENTCO-E) где је, раније у новембру, одбијен и захтев да косовске институције преузму Електромрежу Србије на северу КиМ.
„Потезе који не доносе корист него само штету и теби и другима, повлачи онај ко је у дипломатији намагарчен“, каже Спахиу. „Колика штета је у питању знаћемо кад будемо видели да ли иста роба може да се купи на другом тржишту за исти или већи новац. Пораз и ENTSO-E последица је одлуке српске стране да се не придржава договореног, али након пораза у Интерполу, Харадинај одлучује да буде ратоборан, те доноси одлуку чија ће се опасност видети кад поскупе намирнице.“
Из овакве одлуке, по његовим речима, могу да профитирају друге земље суседства, али верује и да се овакав план, иако није подстакнут, толерише у круговима западних дипломата. „На Косову се ништа не може направити што је изван интереса САД. Некада се овдашња класа пушта намерно да прави глупости како би добила по носу, опаметила се и сазрела. То не значи да су САД подстакле на увођење царина, али постоји толеранција због тога што је Србија добила дипломатску битку. Јер само у Интерполу, на пример, 40 држава које су признале независност није одобрило чланство Косова. То је онда дипломатски крах и оних који помажу Косову.“
С тим би се сложио и српски министар спољних послова који тврди да је и у овом случају Приштина „лутка“којом управљају други. Индиректно на то указује и Вучић, а директније од свих спорни Милан Радоичић који, у саопштењу јавности, организатором означава Вашингтон.
Али Спахиу не верује да постоји план да се заплаше Срби. „Политичком врху Косова није у интересу да изнутра прави тензије, поготово не међуетничке. Политички рат који се и сада води, практично увођењем ембарга, у основи има ратну филозофију која је убитачна за свакога. Једини мотив Косова да учествује у бриселском дијалогу је да дође до признања Србије, а Србији да мало помало у том процесу сачува углед и позицију.“
Аналитичар из Митровице каже да „Србија није испоштовала пет, а Косово само један споразум из Брисела“, мислећи у првом случају на разлоге којима је Харадинај образложио повећање царина и у другом на формирање ЗСО. Косовска влада у одлуци наводи: непоштовање правила о пореклу и сарадњи у царинској управи, коришћење паралелних печата који нису признати на Косову, интегрисано управљање границом (нису успостављене ефективне контроле), губитке од око 300 милиона евра због ограниченог приступа енергији и државну помоћ којом Србија стимулише своје
компаније са 30 евроценти на сваки евро извоза на Косово.
Већина оптужби односи се, међутим, и на Босну и Херцеговину (којој је „ембарго“уведен у истом пакету), те се своди на етничко порекло робе - из Србије и Републике Српске, а из одлуке су изузети неки од производа међународног порекла - америчког, немачког и француског. Уз ту дискриминацију „робе по националности“, Приштина је прекршила ЦЕФТА споразум, који је, опет, обавезно поштовати према ССП-у, који је Косово потписало 2015. На темеље ССП-а председница Владе Ана Брнабић позива се кад тврди да су на делу хуманитарна криза и грубо кршење основних људских права. Па, ипак, из ЕУ, као носиоца тог споразума, стигла је (само) јавно опомена Приштини да повуче одлуку. Харадинај је одговорио постављањем бодљикаве жице - нема смањења царина док Србија не призна Косово. Београд је очигледно одустао од контрамера, али није спреман да попусти, што је, гостујући на јавном сервису, одлучно тврдио Вучић.
Стеван Гајић, сарадник у Институту за европске студије, подсећа да Србија нема право да призна независност Косова, према Резолуцији 1244 СБ УН и Уставу, због чега је то што Харадинај тражи немогуће. „Наш проблем је што смо по уласку у бриселски дијалог прихватили изборе по њиховом систему, терали грађане да гласају, интегрисали полицију, правосуђе и сад немамо шта да понудимо, сем борбе против уласка Приштине у међународне организације.“
Проблем је, међутим, што српска јавност, од које се донедавно очекивало да у дијалогу изнедри решење вековног проблема, не зна ни на ком је нивоу, ни шта је до сада договорено. Никола Буразер, извршни уредник портала European Western Balkans, каже да иако би се могло помислити да су две владе на прагу новог ратног сукоба, а не постизања историјског споразума о нормализацији односа, најављиваног за 2019, овај парадокс не треба да нам скрене пажњу са чињенице да је тај споразум свакако на дневном реду.
„Две владе никада нису биле искрене према својим бирачима у вези са процесом дијалога. Вучићев предлог разграничења, иако се, такође, заснивао на идеји компромиса, није објаснио ни шта су то интереси Србије, ни шта су уступци које би требало дати. Будући споразум ће морати да обухвати читав низ питања попут права и положаја српске заједнице, просветних и здравствених установа, имовине, статуса културне баштине чије решавање је од кључне важности без обзира на коначни статус и могућу територијалну размену“, каже Буразер.
Мало је вероватно да се и у иницирању овог политичког рата улоге двеју влада могу изједначити. За договор о разграничењу, идеју која му је још увек најближа, Вучић нема разлога да припрема јавност дубље. Зашто би кувао већ скувану жабу? Један од индикатора његовог одсуства је - кад се и где год ова криза индуковала - уосталом и непријатност пред којом се нашао да јавно брани контроверзног бизнисмена (за кога је донедавно тврдио да га не познаје) да је јунак са браника отаџбине на КиМ и недужан у случају Ивановић.
Иза чврстог става Београда да не уведе никакве контрамере - на пример да спречи проток робе - а коначно и иза става америчке администрације, након што јој је Тачи хитно позван у госте, назире се могућност и да Вучић већ има гаранције да ће се „ватра“брзо угасити. Амерички државни секретар Мајк Помпео позвао је власти на Косову да повуку тарифе и да „раде са Србијом како би се избегле провокације и спустиле тензије“. Помпео је „охрабрио Косово да не пропусти прилику за постизање историјског договора
Потезе који не доносе корист него само штету и теби и другима, повлачи онај ко је у дипломатији намагарчен Неџмедин Спахиу
о нормализацији са Србијом, под окриљем ЕУ“.
Ти аргументи не могу да разувере Стевана Гајића да је у овом случају као и у случају шареног воза, подизања зида у Косовској Митровици, Тачијеве пловидбе језером Газиводе - посреди лажно подизање тензија. „Имамо поново причу о вуку. Не значи да из симулације не може да се изроди прави сукоб. Сетите се да је Вучић припремао јавност на улазак Косова у Интерпол. Кад се то није догодило били су изненађени у Приштини, али и у одређеним круговима у Београду. Српско друштво је проблем у намери да се преко низа атлантистичких лидера попут Вучића, Раме, Колинде Грабар Китаровић, Зорана Заева, Мила Ђукановића, осујети логичан економски и безбедносни долазак Русије и Кине на Балкан.“
У међународној дипломатији, па чак и у самом западном блоку, формирају се, по Гајићу, две групе по овом питању. У једној су Немачка, Русија, Шпанија, Кина, Данска које се противе идеји разграничења, а у другој они који је подржавају, Аустрија, Турска, Француска, званични Брисел и НАТО. „И у самим друштвима имамо, код Албанаца противнике у опозицији, влади и код већине грађана, а код Срба у СПЦ и код већине грађана. Преспански договор, међутим, показао је колико су притисци и на вољу већине грађана, у овом случају и Грчке и Македоније, велики у намери да се уклоне све законске баријере да се Македонија нађе у НАТО. Исти би случај био и са Косовом, а потом и са Србијом.“
Том науму, сматра Гајић, смета недостатак консензуса на Западу. Аустријски вицеканцелар Хајнц-Кристијан Штрахе је, ипак, предложио одржавање међународне конференције, као одговор на негодовање Београда што је Беч био „фронтмен“косовског заступања у Интерполу.
Није нека утеха за Србе на КиМ што су изложени „ратоборној“реторици бившег лидера ОВК и ништа мање ратоборним насловним странама приштинске штампе, јер осим робе широке потрошње на север КиМ не стижу ни српске новине. То истовремено значи да ни овај текст, али ни бројне који их поново зову на насиље, неће имати прилике да читају једино они којих се тема највише тиче.
Иако би се могло помислити да су две владе на прагу ратног сукоба, споразум о нормализацији је свакако на дневном реду Никола Буразер