БОЛЕСТ ЗАВИСНОСТИ
Односи САД и Саудијске Арабије
Моралну тупост шефа Беле куће, исказану и поводом случаја Кашоги, неки интерпретирају као израз стратешке мудрости. То не слути на добро за свет који је, с таквима на власти, заиста „веома опасно место“из Трамповог описа
Самити Групе 20 најважнијих светских економија (19 земаља и Европска унија као колективна чланица), као ни скупови њеног историјског претходника Групе седам (Г7) - која је од друге половине деведесетих функционисала и као Група осам (Г8), све док Русија није суспендована из чланства због анексије Крима - у суштини никад нису били ништа више од дебатних клубова глобалне политичке елите; нешто попут Светског економског форума у Давосу, само без снежних сметова, гламура, те филмских и музичких звезда међу званицама. Потписник овог текста извештавао је 1997. за Нашу борбу из Денвера с инаугурационог самита Г8 и, да у личној документацији нема сопствене извештаје послате из Колорада, данас не би био у стању да се сети ичега релевантног у вези с тим окупљањем, заборављеним - као и она пре и после њега - мање-више чим је завршено.
Овонедељни самит Г20 у Буенос Ајресу (30. новембар - 1. децембар) могао би у том погледу да буде изузетак. Не само зато што пада у јеку трговинских ратова које је иницирала администрација америчког председника Доналда Трампа, па и те како има о чему да се озбиљно разговара - мада, како водити сувисле дискусије с неким попут њега? - него и из једног споредног разлога. Саудијску Арабију ће тамо представљати крунски принц Мухамед бин Салман (познат и као МбС), кога и огроман број обичних људи широм света који доскоро нису знали за њега, или га нису разликовали од гомиле других саудијских принчева, сада препознаје као правог налогодавца бруталне егзекуције новинара Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу почетком октобра. Што значи да ће се светски лидери који ће учествовати на самиту - неки од њих искрено згрожени овим злочином, а већина вољна и да избегне бламажу пред јавношћу сопствених земаља - наћи у неугодној ситуацији да пред камерама светских медија треба да се рукују, смешкају и позирају за фотографије с крволочним принцем, најодговорнијим и за један други, масовни злочин о коме се мање говори и пише: хуманитарну катастрофу коју је, уплитањем у грађански рат у Јемену, Саудијска Арабија изазвала трогодишњим бесомучним бомбардовањем те земље.
Наравно, немају сви учесници заседања у Буенос Ајресу етичке дилеме (и спољнополитичке калкулације) Ангеле Меркел, Емануела Макрона, Терезе Меј или Џастина Трудоа, на пример. Насупрот Немачкој, чије су испоруке војне опреме Саудијској Арабији - због убиства Кашогија у међувремену стопиране - ионако биле скромне, што ће канцеларки олакшати да се удаљи кад год се МбС нађе у близини, лидери Француске, Велике Британије и Канаде су у већем проблему, јер те земље с Ријадом имају вредне аранжмане за извоз наоружања, чији значајан део Саудијци обилато користе и у Јемену. Стога им неће бити лако - иако никоме од њих неће бити ни први ни последњи пут да се нађу у морално дубиозним ситуацијама - да се, као декларисани представници слободног света (ако тако нешто још постоји), појаве такорећи руку подруку са човеком кога је недавно чак и америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) с „високим степеном сигурности“означила као наручиоца Кашогијевог убиства.
Моралне недоумице око тога како се поставити према фактичком саудијском владару - на челу земље формално је и даље онемоћали краљ Салман - свакако неће имати аутократе попут кинеског председника Си Ђинпинга и руског председника Владимира Путина, који такође стижу у аргентинску престоницу. Али од њих се то и очекује: ледена равнодушност с којом су Пекинг и Москва од почетка до краја пропратили нестанак и убиство Кашогија у потпуном је складу с презривом окрутношћу с којом се тамошњи режими обрачунавају не само с политичким опонентима, него и са сваким ко се усуди макар и на крајње бенигно изражавање грађанске непослушности.
Ипак, основано се може претпоставити да се ни Си и Путин према МбС неће односити с ентузијазмом с којим ће то учинити Трамп, који је прошле седмице у оглашавању поводом случаја саудијског новинара досегао нове вртоглаве дубине сопствене беспризорности. Игноришући поменута сазнања ЦИА и доказе који говоре у прилог закључку да, с обзиром на начин на који је организована и изведена, компликована операција хватања Кашогија у клопку није могла бити изведена без принчевог знања и сагласности, издао је саопштење у
коме је - треба ли наглашавати: без иједне речи осуде саудијског режима и помињања трица попут људских права и слободе штампе - констатовао како је дефинитивну истину о Бин Салмановој одговорности вероватно немогуће утврдити („Можда је знао, можда није“, рекао је о могућности да је МбС био унапред упознат с планом ликвидације); те да, све и кад би се та одговорност установила, то сад није ни важно, будући да је Саудијска Арабија исувише важан партнер и стратешки савезник да би се на томе и даље инсистирало. Осим тога, „свет је веома опасно место“, „саудијски званичници су Кашогија сматрали државним непријатељем, а био је и члан Муслиманског братства“, навео је још Трамп суштински налазећи разлоге да злочин оправда, успут - као и увек - износећи и гомилу голих лажи, овог пута о обиму склопљених послова са Саудијцима из домена војне индустрије, те броју радних места у САД која би наводно била доведена у питање у случају отказивања тих аранжмана. У оба случаја помињао је бројке отприлике десетоструко увећане у односу на реалне.
Председниковим најновијим покушајем заташкавања случаја Кашоги у име фамозног и за све прилике погодног изговора познатог као „заштита националних интереса“згрожени су били многи, чак и истакнуте Трампове чирлидерсице из републиканских редова у Конгресу, попут утицајног сенатора Линдзија Греама. Али изненађен ваљда није био нико. Шта је друго и могло да се очекује? „Заспите Трампа хвалом. Третирајте га као краља. Машите му свежњем новчаница испред лица. А ако пожелите да, рецимо, убијете неког неподобног новинара, он ће погледати на другу страну“, јетко пише Јуџин Робинсон у коментару објављеном у Вашингтон посту, чији је сарадник Кашоги био.
Други, међутим - чак и кад признају Трампово потпуно одсуство скрупула - налазе много оправдања
Заспите Трампа хвалом. Третирајте га као краља. Машите му свежњем новчаница испред лица. А ако пожелите да убијете неког новинара, он ће погледати на другу страну Јуџин Робинсон
за његово генерално позиционирање према Саудијској Арабији.
Подсећајући на неспорну чињеницу да је „сваки амерички председник још од Харија Трумана у име националних интереса склапао савезништва са проблематичним блискоисточним владарима“, Мајкл Доран из Хадсон института и Тони Бадран из Фондације за одбрану демократије - установа десне, доминантно (нео) конзервативне оријентације - тако у чланку за Њујорк тајмс оцењују да је Трампов резон, у ширем контексту посматрано, исправан. „Трамп разуме централни значај Ријада за настојања да се сузбије растући утицај Ирана и с правом није спреман да допусти да Кашогијево убиство угрози ту стратегију“, констатују њих двојица. Они се противе и било каквим казненим мерама против Ријада, јер би то „изазвало огорчење принца Мухамеда, који би на то одговорио окретањем Русији и Кини. (...) Кажњавање фактичког саудијског лидера не би донело правду Кашогију, нити би од Саудијске Арабије начинило зависнијег савезника. То би само смањило утицај Америке и ојачало њене непријатеље“. И додају како залагања Трампових критичара за оштрији курс према Саудијцима „обилују апстрактном моралношћу, али им мањка стратешка мудрост“.
Укратко: дођавола с моралом у спољној политици. Јер, и кад се говори о комадању Кашогија на делове - произлази из резоновања Дорана и Бадрана - заправо се говори о Ирану (а то онда нужно значи и Израелу), Русији или Кини. А зна се како из перспективе Вашингтона ту ствари стоје.
Није мало оних који немају никакав проблем да оволику дозу циничног прагматизма прихвате као једини исправан и делотворан modus operandi, и то не само у међународним односима; заправо, могло би се рећи да је таквих сваким даном све више. Али ако ситнорачунџијски потези једног самољубивог и среброљубивог муљатора добацују до нивоа стратешке мудрости као што сматрају цитирани аутори, онда је стварно, што би се рекло, дошло задње време.
Да, свет јесте „веома опасно место“. Али га таквим, уз све друго, у великој мери чини и давање на вољу и за право таквима попут Бин Салмана и Трампа.