НЕПРИЈАТНА ИСТИНА
Свет и случај Кашоги
Документарни филм Непријатна истина из 2006. у центру пажње има настојања бившег америчког потпредседника Ала Гора да укаже на опасности које прете услед глобалног загревања. Оно што је ту истину чинило непријатном било је то што је, да би се избегле катастрофалне климатске промене, потребно да људи живе на другачији начин, а у неким случајевима да се и одрекну ствари које воле (попут својих возила која гутају гориво).
Скоро два месеца сви живимо с још једном непријатном истином откако је Џамал Кашоги, саудијски новинар који је радио за Вашингтон пост и живео у Сједињеним Државама, нестао након уласка у саудијски конзулат у Истанбулу.
Велики део те истине је непорецив: Кашогија су убили појединци блиско повезани са саудијским властима и њеним de facto лидером, крунским принцем Мухамедом бин Салманом (нашироко познатим као МбС). Вишенедељни
званични саудијски демантији и лажи само су ојачали уверење - сада потврђено и извештајем америчке Централне обавештајне службе (ЦИА) - да је убиство било унапред планирано и одобрено на највишем државном нивоу. Улога коју је у томе имао МбС можда није 100 одсто доказана, али већина посматрача упућених у прилике у Саудијској Арабији има мало сумње око тога. Тамошњи систем нема много толеранције за слободне стрелце.
Оно што ову истину чини непријатном јесте стратешки значај Саудијске Арабије. На њу и даље отпада преко десет одсто светске производње нафте. Вредност државне имовине процењује се на 500 милијарди долара. Саудијска Арабија је најутицајнија сунитска арапска земља с посебним значајем у муслиманском свету, с обзиром на то да су на њеној територији најсветија места исламске вере. Она има и централну улогу у свакој политици чији је циљ супротстављање Ирану.
Поред тога, уз све његове мане, МбС јесте некакав реформиста, будући да разуме да његова земља мора да се отвори и диверзификује ако жели да просперира, а краљевска породица преживи. Притом је и популаран, посебно међу младим Саудијцима, који чине већину саудијске популације.
Проблем је што је млади и импулсивни престолонаследник починио бројне грешке. Осим што је умешан у убиство Кашогија, непромишљено је наложио саудијски напад на Јемен који је прерастао у саудијски еквивалент америчког рата у Вијетнаму стратешку и хуманитарну катастрофу. Киднаповао је либанског премијера, учинио све да поткопа позицију Катара, похапсио богате Саудијце који се нису мирили с учвршћивањем његове моћи, замрзнуо дипломатске односе с Канадом због једног критички интонираног твита, те стрпао у затвор политичке активисте, укључујући и жене које су тражиле већа права за себе.
Саудијска стратегија којом је одговорено на међународни скандал какав представља Кашогијево убиство јасна је: притајити се и сачекати да олуја прође. МбС и његово најуже окружење рачунају с тим да ће огорчење међународне заједнице спласнути с обзиром на значај Саудијске Арабије. Он сам има доброг разлога да верује да ће друге сунитске земље остати уз њега, имајући на уму субвенције које им обезбеђује.
Израел је такође наговестио своју подршку крунском принцу услед његове спремности да крене ка формализацији односа две земље те, још значајније, заједничког интереса две земље у сузбијању иранског утицаја у региону. А администрација америчког председника Доналда Трампа и даље стоји уз свог човека, засад одбијајући да призна његову улогу у Кашогијевом убиству, као и залагања за увођење санкција Саудијској Арабији.
Шта је онда чинити? Бивши амерички државни секретар Џејмс Бејкер недавно је повукао паралелу између америчке политике према Кини 1989, у време масакра демонстраната на пекиншком тргу Тјенанмен. Администрација тадашњег председника Џорџа Буша Старијег (чији сам део био) на-
порно је радила на томе да пронађе средње решење: увела је санкције како би демонстрирала своје незадовољство поступањем кинеске владе, али је ограничила степен казнених мера и задржала отвореним канале комуникације све то имајући на уму значај Кине.
Да ли би слична политика према Саудијској Арабији била одржива?
У идеалним околностима, САД и владе европских земаља требало би да ставе до знања да би биле отвореније за сарадњу са Саудијском Арабијом уколико би моћ крунског принца била ограничена. Требало би такође поставити лимите америчким испорукама оружја Саудијској Арабији, као и обавештајној подршци коју она добија од САД што ће, буде ли среће, Конгрес највероватније и учинити.
Али важније од било каквих санкција биће појачавање јавног и приватног притиска на МбС, како у погледу онога што је неопходно учинити тако и у погледу оног што би требало избећи. Оно што је неопходно јесте концентрисани притисак за окончање јеменског конфликта. Оно што је потребно избећи јесте да се антиирански анимозитет Трампове администрације експлоатише како би се испровоцирала оружана конфронтација која би треће земље натерала да превазиђу своју нелагоду и у том конфликту се сврстају на страну Саудијаца.
Рат с Ираном био би скуп и опасан. Крунског принца би требало натерати да схвати да ће САД бити стратешки партнер Саудијске Арабије само ако се у Јемену и другде понаша с више уздржаности и с већим поштовањем за америчке интересе.
Требало би такође и одржавати консултације с Кином и Русијом. За разлику од САД, ове земље имају функционалне односе и са Саудијском Арабијом и с Ираном, због чега обе имају интереса да спрече избијање конфликта између њих, или да утичу на његово брзо окончање уколико до сукоба ипак дође.
Пречесто се дешава да се на Блиском истоку нека лоша ситуација извргне у још гору. До једне такве ситуације сада је довео МбС. Циљ треба да буде да се уведу адекватна ограничења како она не би постала гора.