ИЛУЗИЈА О ДРЖАВИ ПОМИРЕЊА
Југословенска држава створена 1. децембра 1918. није испунила сва очекивања оних који су је желели и о њој размишљали. Био је то покушај да на територији где живе Јужни Словени настане држава која ће почивати на основама слободе и једнакости
Уједињење Јужних Словена била је једна од интеграционих идеја које су обележиле 19. век. Идеја је настала и развијала се у доба када су стваране и друге националне државе и разумевана је као покушај да на територији где живе Јужни Словени настане држава која ће почивати на основама слободе и једнакости. Тиме се она супротстављала застарелим државама заснованим на историјским правима, и за узор је имала тада модерне грађанске националне државе.
Иако је ова идеја настала знатно раније, она је у Србији прерасла у остварљив програм на почетку Првог светског рата. Тада се поставило питање да ли стварати велику Србију или државу Јужних Словена. Српски политички и интелектуални кругови су се определили за ово друго решење, управо јер су сва релевантна сазнања ишла томе у прилог. Она је за Србе била једини начин да се оствари национални програм - да сви Срби живе у једној држави - јер они нису ни онда, као ни данас, живели на компактном простору већ измешани са другим народима. За тада једино признате југословенске народе, Хрвате и Словенце, она је била нада да ће остварити сопствене националне програме и избећи германизацију и мађаризацију којој су били подвргнути у оквиру Хабзбуршке монархије.
Када се говорило о њеном устројству, амерички модел савезне државе био је ближи републиканцима,
док су монархисти заговарали немачки принцип савезне државе. У јавности се најчешће Србија помињала као југословенски Пијемонт, иако је њеним политичким чиниоцима био ближи немачки пример, по којем би Србија, попут Пруске, могла да задржи (и задржала је) одређену хегемонију. На крају је победила опција да нова држава буде централизована монархија, што је највише одговарало Србима, а што је био један од узрока њеног неуспеха.
Југословенска држава створена 1. децембра 1918. није испунила сва очекивања оних који су је желели и о њој размишљали. Као што обично бива, јава је била мање ружичаста од сна. Веровало се да ће се временом ови народи боље упознати, менталитети приближити, историјске, а са њима и верске, поделе превазићи, да ће то бити држава помирења.
Онима којима је ова идеја била блиска, данас се пребацује да су били кратковиди, што се може оспорити чињеницом да је заједница била створена, и упркос суровог искушења које је донео Други светски рат, обновила се и трајала више од седам деценија. За оне којима је сарадња на културном пољу била приоритет, показало се да су били у праву, јер упркос и нових ратова у последњој деценији 20. века, културна блискост и даље остаје чињеница, али и потреба оних који су живели и живе на овом простору.
Југословенска идеја има и две своје посебне историје: ону која је
писана док је постојала држава која се обично називала тим именом, и ону која је писана (и пише се) када је она нестала. Ове две историје нису подударне иако у обе има заједничких полазишта, истих личности и догађаја, идеја и процеса. Најчешће се разликују по томе што је прва писана у доба када је та држава постојала, и она је, у српском случају, као и већини историографија других југословенских народа, углавном указивала на природност те заједнице и њене дубоке корене у прошлости.
Потоња историографија Југославију сматра вештачком творевином и негира повезаност њених народа, тврдећи да су они имали различите историјске и цивилизацијске развоје и да је сваки од њих у њој био подређен. У првом случају историографија је неретко тежила да, као „државотворна наука“, допринесе хомогенизацији народа који су се први пут у историји нашли у истом државном оквиру, док је у другој било потребно истаћи све разлике и нетрпељивости које су међу некадашњим суграђанима постојале и потврдити оправданост из ње насталих нових државних творевина. Обе поменуте историографије у јавност су унеле опречне судове о једној те истој држави. Прва ју је идеолошки градила а друга рушила, прва је у њој тражила оно што повезује друга оно што раздваја, за прве је створена држава била ослобођење а за друге тамница. Једна иста држава са две опречне слике.