УСТАНАК У ОДБРАНУ ЖИВОТА
Народно позориште
Када је прошао талас еуфорије што је Дејан Савић отишао са места управника, глумци очекују услове који ће значити здраву атмосферу за рад. Ивана Вујић најављује концепт позоришта јасног профила, по угледу на Атеље 212 Мире Траиловић
Пита ме таксиста, пита ме продавац новина, пита ме доктор, пита ме апотекар, пита ме кучкар, пита ме комшија. Сви питају шта ће бити, сви знају, сви прате, сви навијају, сви се надају, сви подржавају. Није било лако. Месец дана, 24 сата сви смо само у томе. Вибрирамо од напетости и страха да не погрешимо у корацима. И сад, прилика за нови почетак. А да би се почело мора много тога и да се почисти. Много прљавштине, буквалне и метафоричне. Али поред свега, има ту чиме лепим да се барата. И да се прави уметност.
Овако је глумица Народног позоришта Вања Ејдус за НИН сажела оно што је претходило смени Дејана Савића са места управника националне театарске куће. Она припада групи уметника из здања на Тргу републике који нису хтели да им професионалну судбину и даље кроји диригент деспотског понашања. А њен колега Павле Јеринић је подсетио на податке објављене пре четири године у НИН-у, које је из релевантних докумената, налаза Државне ревизорске институције, пласирала ауторка овог текста:
„Морам признати да нисам поносан на ових месец дана, нико заправо не може бити због свега што је изашло у јавност. Државни ревизор је пре четири године био овде и написао 150 страна неправилности и више од 260 милиона динара неправилног пословања, од тога је само 17 милиона неплаћених пореза и доприноса. И после две године то се само од себе испеглало, што се каже, појео вук магарца.”
Да ли је заиста појео вук магарца и хоће ли смењени управник (званично је сам поднео оставку) одговарати због бројних оптужби које су упућиване на рачун његовог рада последњих година?
Министру културе Владану Вукосављевићу послали смо три питања чије смо одговоре желели за овај текст, а прво питање је гласило: да ли ће смењени управник Народног позоришта одговарати за махинације којима је прибегавао као управник НП?
Министар Вукосављевић нам није одговорио. Упућени тумаче да врх СНС, колико год да је Савића пустио низ воду, не жели да смењени управник буде додатно оптуживан. Савић се у позоришту хвалио да му је нуђено да буде директор Опере, само ако мирно оде. Има ли се у виду каквим се све претећим причама служио протеклих година застрашујући запослене својим везама са утицајним људима из СНС, можда је ову причу сам лансирао, као и многе које је до сада смишљао. Неки запослени стрепе да би његова осветољубивост због коначног одласка са челне функције у НП, могла пре свега да погоди ретке појединце у Опери који су подржали штрајкаче, о чему се већ шапуће у Народном. Уосталом, мобинг, увреде и застрашивање су његова специјалност о којој су током штрајка јавно говорили и о чему су писали запослени у НП.
Одлазак Дејана Савића министар Вукосављевић је окарактерисао као „паметан потез, разумну и правилну одлуку усмерену ка добробити Народног позоришта“, и рекло би се да је тиме ставио тачку на овај случај. Нажалост.
Због једне лажи, Дејан Савић ће ипак морати на суд. Првом основном суду у Београду, редитељ и уредник Културно-уметничког програма Радио-телевизије Београд Небојша Брадић поднео је (преко свог адвоката
Градимира Налића) тужбу за накнаду штете због лажи које је на Брадићев рачун Савић изговорио 2. новембра на ТВ Прва. За пропуст и неподопштину коју је он начинио, оптужио је Небојшу Брадића као некадашњег управника НП. Још једна у низу лажи које је изговарао последњих дана пре него је, наводно, поднео оставку за коју је до последњег тренутка тврдио да је неће дати.
Управни одбор Народног позоришта, којем је до недавне оставке председавао писац Александар Гаталица, представља посебно поглавље у овој причи. Савић је малтретирао претходни УО као и његову председницу Јелену Кајго, која није имала услове за нормалан рад, игноришући све његове одлуке. Управни одбор чије је чланове поставио министар Вукосављевић, прославио се тиме што је председник УО Александар Гаталица поставио своју ћерку, историчарку уметности Доротеу Гаталицу, да буде сарадник на писању Енциклопедије Народног позоришта. Дакле, тата председник је инсистирао да се одмах почне са радом на том капиталном пројекту, уз помоћ ћерке, наравно. Књига би требало да буде написана до краја 2019. Када су побуњени уметници говорили да Гаталица није имао слуха ни времена за њихове жалбе, он је одговорио да то није тачно и убрзо поднео оставку. Министар Вукосављевић је изјавио да су се неки чланови УО показали као „велико разочарање“. Има ли се у виду да је Гаталица био предлог самог министра, лако је закључити да је он заправо највеће разочарање за човека који га је ту поставио.
Уметници који су најављивали генералну обуставу рада и сви запослени, добили су после свих кулоарских и јавних спекулација, в. д. управника Ивану Вујић, професорку на Факултету драмских уметности и редитељку која је у том позоришту поставила неке значајне представе и која на то место долази са великим ентузијазмом и великом љубављу, али и са добрим плановима. Има у њој снаге којом је пленила јединствена управница Атељеа 212 Мира Траиловић, поседује и Мирино умеће да воли људе са којима ради. О томе када ће бити изабран нови Управни одбор и његов председник, не одлучује она, па сматра да свако треба да ради свој посао, да постоји процедура коју треба поштовати где се зна шта ради Министарство, шта Влада а шта она.
Оно о чему сада размишља односи се на место и улогу Народног позоришта после 150 година његовог постојања. И за НИН објашњава:
„У свету где је капитал постао религија, позориште се данас јавља као својеврстан баланс и свест да је оно од велике важности почиње да се формира у неким од великих европских земаља као што су Француска или Мађарска, на пример. Чињеница да у Будимпешти имате 200 до 300 позоришта свих профила, јасно говори о његовом значају. А Мађари такође много улажу и у свој национални театар који има свој фестивал европског карактера. Позориште, култура уопште, односно креативне индустрије, данас имају задатак да устану у одбрану живота који није скројен по мери капитала. То је у ствари покрет супротан глобалном либералном капитализму. Национални театри у Европи имају данас и тај задатак да тој глобалној, меркантилној слици света, супротставе своју стваралачку снагу. Ја верујем да вреди покушати са том идејом.“
Добар зналац прилика у националним театарским кућама на Балкану, Ивана Вујић жели да Народно сарађује пре свега са позориштима из земаља региона, али нарочито са енглеским националним театром који је једна изванредна фабрика, модел праве успешне културне институције:
„Британци су годинама плански и систематски радили и раде на развоју публике, И ја мислим да је то задатак и за нас. Публика се ствара за период од следећих 50 година. Тако је, давно, у време Мире Траиловић, Атеље правио модел позоришта јасног профила и публика је знала због чега иде у то позориште. Ја хоћу тај модел, да публика зна због чега иде баш у Народно позориште. Овде треба играти Бору Станковића, Иву Андрића, Милоша Црњанског, Лазу Лазаревића, Живојина Вукадиновића, Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Његоша, Стерију Поповића, Александра Поповића, Љубу Симовића, Иву Војновића, Момчила Настасијевића, античке комаде, Шекспира, Расина, Гогоља, Булгакова, Достојевског, Ибзена, Брехта... Сцена Раша Плаовић треба да буде место за афирмацију младих писаца, да се ту чују нови гласови који стижу.”
Не заборавља Ивана Вујић ни писце из региона међу којима најпре помиње жељено присуство Мирослава Крлеже, Ранка Маринковића, Горана Стефановског, Тене Штивичић, Тање Шљивар, или словеначке списатељице европског реномеа Симоне Семенич. Не заборавља ни хрватске драмске писце, као што је спремна да позове госте из иностранства који би режирали на сцени НП:
„Ја сам дугогодишња, лична пријатељица са Кети Мичел која је данас једна од водећих редитеља Европе. Њу сам довела у Београд још док сам била уметнички директор Битеф театра. Она је тада одржала радионицу о Шекспировом позоришту и тада ми је било јасно да је она позоришна уметница великог формата. Има велику љубав према Београду, према мени, и волела бих да поново дође у Београд, овог пута у Народно позориште.“
Када је прошао први талас еуфорије што су успели у свом захтеву да Дејан Савић оде са места управника, глумци очекују рад у условима који ће значити здраву атмосферу. Вања Ејдус то за НИН још једном промишља:
„Три ансамбла, прегршт талента, вештина, знања и идеја, свега ту има. Али, и храбрости фали. Желим да нам храбрости не мањка и да постанемо оно што можемо и заслужујемо, али да бисмо до тога дошли, никада, али никада не сме да се понови ово чему смо сведоци били. Никада више не сме да се пусти бахатости да се размаше јер ми позоришту служимо, а не оно нама. Исто тако, не сме да се заборави шта се радило, не сме да се зажмури ни на једно око, а камоли на оба. И као што History Channel изнова и изнова врти исте емисије на тему злочина двадесетог века, да се никада не заборави, тако и ми не смемо никада да заборавимо историју од јуче и да се уљуљкамо у новој лењости духа и ситним, самодовољним аплаузима. Одговорности мора да има, и за оне који долазе и за оне који одлазе.”
Хоће ли онда, осим Небојше Брадића, још неко позвати на одговорност дојучерашњег управника Народног позоришта?
Да ли је заиста појео вук магарца и хоће ли смењени управник одговарати због бројних оптужби на рачун његовог рада последњих година