ПОД ТЕРЕТОМ ЗЛОЧИНА
МАСОВНА ГРОБНИЦА У БАТАЈНИЦИ
Филм „Терет“Огњена Главонића приморао нас је још једном да из заборава извучемо злочин пребацивања лешева цивила Албанаца са КиМ у базу САЈ у Батајници, на свега 20 километара од Београда и да се запитамо како то човек постаје равнодушан према злу
Када је на 20 километара од Београда откривена гробница са лешевима у Батајници, 2001, заменик тужиоца за ратне злочине Драгољуб Станковић је рекао да се за њу сазнало сасвим случајно. Човек задужен за превоз лешева са КиМ у базу САЈ у Батајници открио је локацију јер је био разочаран након што није добио двособан стан који му је обећан као компензација за обављен задатак. И ту
би могла бити стављена тачка на тему суочавања са злочинима и прошлошћу да нас премијера филма Огњена Главонића Терет није приморала да се сетимо још једном злочина почињеног у наше име у не тако давној прошлости.
Када је пред Судом за ратни злочин у Београду криминалистички техничар из Кладова који је радио на извлачењу хладњаче са лешевима
„У сведочио, рекао је: једном тренутку каже ми - ронилац Нешто вири позади,
радим?“као људска нога, шта да
Шта ствари да,радимо када угледамо када се злочин догоде предовакве својим очима? Да му судимо! Али, како уместо тога зло промиче мимо нас и поред нас и хода са нама, о томе говори Главонић у Терету. Како иначе објаснити како то човек постаје равнодушан према злу? Како то бивши руководилац за
сузбијање криминала у Кладову који је руководио операцијом уништавања хладњаче која је превозила лешеве Албанаца са КиМ, којег комшије виђају као нормалног човека, постаје неко ко каже
„Ја помирљиво: сам радио оно што сам морао да радим, како ми је наређено, тако смо и поступали, не само ја, него сви радници који су били ангажовани ту.“Да ли их је наређење
аболирало од одговорности? Да ли тежак живот? Да ли то што вас бомбардује највећа сила света јесте оправдање за зло? И да ли нас туђе зло ослобађа кривице,
нас учеснике и нас посматраче са дистанце, лење, индолентне саучеснике преко ТВ пријемника? И, да ли би сада, 20 година касније ми, ти исти посматрачи саучесници починили исти злочин још једном?
„Нема лешева, нема злочина“, реченица је
бившег начелника МУП-а Властимира Ђорђевића. Она одсликава ратни али и постратни период региона који траје до данас. И даље смо сви у том ланцу неспремни да једни друге препознамо као жртве и као злочинце. Можемо ми да игноришемо стварност, али кад-тад неко проговори и открије опет и опет нашу мрачну страну. Много је мртвих људи а да ми нисмо учинили ништа. Ако не да
их сачувамо живима, онда да судимо њиховим убицама. Ма ко да су. Наши, или њихови. Јер, ма колико да смо ми наши, међу тим њиховим је и фетус од осам месеци, како је наведено у званичним списима Окружног суда у Београду, бар када је у питању
ова тајна операција државе и полиције Дубина два, која је Главонићу и послужила као припрема за филм, јер претходно је направио документарац под овим називом. Али, хај`мо на почетак. На вратима хладњаче исписано „ПИК је Прогрес, експортна кланица Призрен“, број телефона и факс. Врата сандука приколице обезбеђена
„хладњача су ланцем. Када је кланице Призрен“привучена на 1,5 метара од обале из расцепа у сандуку извириле су две људске ноге. А када је пребачена на обалу поиспадали су лешеви, око 50 тела, укључујући децу млађу од седам година. Било је ту и
цуцли, кликера, лекова, телефонских именика...
Пронашли су је рибари у Дунаву, у Текији код Кладова не знајући да су у ствари открили операцију вођену
„Дубина два“, под називом заведену као државна тајна. Подразумевала је пребацивање лешева цивила Албанаца са КиМ у базу САЈ у Батајници, на свега 20 километара од Београда, где се лешеви налазе и данас.
„Чим дође камион са лешевима, исти час се
багером ископа рупа, полије се бензином, прекрије гумама и запали. Након што изгори, после дватри сата, јаме се поравнају“, сведочио је у изјави радној групи Београдског центра безбедности која је после 5. октобра истраживала овај случај, припадник Специјалне антитерористичке јединице Душко Ненадовић. Он је учествовао у покопавању тела у масовним гробницама у Батајници.
Али, није он једини сведок. Некадашњи припадник полиције Радомир Ђерић
сведочио је пред Хашким трибуналом и српским судовима да је сада високи функционер СНС, пуковник МУП-а Горан Радосављевић Гури, бивши командант Оперативнопотерних група, јединице специјалне полиције, а касније и командант Жандармерије, неколико пута био присутан када су тела са Косова стигла у центар у Петровом Селу, где је он, такође, био командант обуке. Ђерић је на суђењу за убиство браће Битићи 2006. године
у Београду сведочио да су он и Радосављевић били у Петровом Селу када је Протић дошао са једним
„Тек од камиона. тада видим о чему се ради, да се ради о лешевима, непознатим лешевима у фази распадања, да нисам био у стању да разликујем да ли је мушко или женско, да ли је дете или одрасла особа“, рекао је Ђерић.
„Тела су, иначе, бачена
у јаму за смеће.“Ђерић је рекао и да је питао
„Гури, Радосављевића: јеси реко’ ти
овим?’ Каже, ’све ми је познато’... упознат са
ту.“Шеф је знао шта је стигло
Радосављевић је више пута негирао учешће у заташкавању злочина. Против њега никада није подигнута оптужница.
Данас је пензионер али био је активан у МУП-у када су то касно поподне
5. априла 1999. рибари у Дунаву код Текије, општина Кладово, приметили плутајући сандук и пријавили полицији. Ангажован је професионални ронилац из Кладова
и он је тада констатовао да се ради о хладњачи. Тада је отворена и одмах потом затворена истрага. Локални тужилац који је изашао на лице места проглашен је ненадлежним, као и локална полиција. Случај је проглашен државном тајном. Из информације МУП УКП 25. 5 2001. на страни обележеној под шифром „КО226032“пише да је тада обавештен званично Владимир Ђорђевић, тадашњи начелник полиције. Исто тако
пише и да је он затражио хитно да се обезбеди лице места, да се затворе све информације за јавност и издато је наређење полицији о извлачењу лешева и транспорту уз образложење да ће се обдукција извршити на другом месту. Ђорђевић захтева да се превоз обави тајно и ноћу. У извештају МУП-а, радне групе која је истраживала овај случај по доласку ДОС-а на власт пише
да су радници предузећа Комуналац из Кладова и полицајци све до зоре, уморни и исцрпљени износили лешеве и утоварали их у камион. У извештају ове радне групе пише и да је из седишта МУП-а добијен налог да први камион с лешевима крене ка Београду до наплатне рампе код Бубањ потока а да ће возач накнадно добити упутства где даље.
Хладњачу са лешевима пронашли су рибари у Дунаву, у Текији код Кладова не знајући да су у ствари открили операцију вођену под називом „Дубина два“, заведену као државна тајна
Нема лешева а уместо експлицитних сцена злочина филм све време само дискретно алудира како је оно присутно све време ту око нас. У дугим секвенцама приказује возача и оставља до краја нама да нагађамо зна ли или не шта превози, иако, ма мора да зна, ако не зна први пут, онда ће сазнати други, трећи, четврти, и осећамо ли
притиска. терет којим га зло
У стварности камионом је управљао службени возач СУП-а уз пратњу патроле саобраћајне полиције. Код Бубањ потока возач је добио упутство да настави даље поред ЈП пумпе Змај у правцу Новог Сада. На новосадском путу је заустављен и предат неидентификованим службеним лицима. У исто време, хладњача извађена из Дунава разнета је експлозивом.
У забелешци радне групе која је истраживала злочин су и фактуре са исплатама за возаче од 2.000 до 10.000 динара са потписима начелника.
Оперативна сазнања до којих је дошла радна група коју је тада предводио Зоран Стијовић указују да је марта
1999. у кабинету Слободана Милошевића одржан састанак којем су присуствовали Ђорђевић, Стоиљковић и Раде Марковић, када је договорена „асанација
терена“. То је подразумевало уклањање цивилних жртава са КиМ јер је управо Луиз Арбур, хашка тужитељка, најавила одлазак
и истрагу на КиМ. После 5. октобра у својој изјави Раде
„Познато Марковић је навео: ми је да је у марту 1999. одржан састанак у Белом двору у приземљу, у библиотеци, са дугачким столом за радне састанке поводом ситуације на КиМ. На самом крају састанка Властимир Ђорђевић је отворио питање албанских лешева... све цивилне жртве које би могле постати предмет истраживања Хашког трибунала. Милошевић
је у том смислу наложио Стоиљковићу да предузме потребне мере.“
Марковић је додао у писаној изјави да је за тај налог знао читав колегијум МУП-а, да је операцију водио начелник УКП Драган Илић, као и да му је у том послу значајну помоћ
„са пружио Горан Радосављевић Гури, својим људима који су му непосредно помагали у извршењу задатка“. Ова је изјава потписана 2. 6. 2001.
Када је завршена прва ексхумација у кругу полицијског центра „13. мај“код Батајнице пронађено је девет лешева деце млађе од седам година. У извештају пише да је „на појединим деловима тела и одеће установљено деловање високе температуре, односно ватре“. „Сва одећа пронађена на лешевима и око њих била је цивилна. Лешеви, различитог узраста и пола, закопани су на дубини од око два метра и у простору димензија три пута три метра. У обдукованим телима пронађени су делови и један пројектил ручног ватреног оружја, као и оштећења на костима од деловања пројектила. Стручни део посла обавила је екипа Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, у коју је био укључен и тим археолога. Ексхумацији и обдукцији, у својству посматрача, присуствовали су представници Хашког трибунала, ОЕБС-а, Међународне комисије за нестала лица, Фонда за хуманитарно право и Комитета југословенске владе за Косово и Метохију.
Начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Властимир Ђорђевић је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу осуђен на 18 година затвора за убиство и прогон Албанаца, укључујући и директно учешће у прикривању злочина. Један од првих који је проговорио на суђењу био је Али Ђогај, радник
„Багер градске чистоће из Призрена. би
кашиком заграбио неколико тела, два или три. Изручио би тела поред врата камиона, а нас четворица би затим свако тело појединачно убацили у хладњачу“, рекао је Ђогај у изјави српском тужилаштву 2005. године.
Докази о премештању лешева са Косова у Србију и њиховом покопавању у тајне гробнице са циљем прикривања злочина извођени су у два предмета пред Хашким трибуналом (Шаиновић
и Ђорђевић), као и пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду у такође два предмета, Сува Река и Битићи.
„Нема лешева, нема злочина“, реченица је бившег начелника МУП-а Властимира Ђорђевића. Она одсликава ратни али и постратни период региона који траје до данас