Тужилаштво држе у покорности
ГОРАН ИЛИЋ
Од правосуђа зависи да ли ће Србијом владати закони или појединци, слобода или самовоља и да ли ће приликом доношења одлука превагу имати јавни интерес или интереси неких парадржавних картела
Од правосуђа зависи да ли ће Србијом владати закони или појединци, слобода или самовоља и да ли ће приликом доношења одлука превагу имати јавни интерес или интереси неких парадржавних картела
На мети системског разарања свега што још увек није под контролом власти нашло се и правосуђе, уз згодно оправдање – мењамо Устав да бисмо испунили европске норме, али носиоци правосудних функција су тако лоши да их само сигурна рука СНС-а може усмерити на прави пут. Легитимни представници струке попут Друштва судија и Удружења тужилаца, чији је председник Горан Илић саговорник НИН-а, по мишљењу Министарства правде су одметници који би „сами себе да бирају“и које би ваљало покорити или заменити параструковним удружењима које власт формира као на траци.
Наравно, нико не каже да у правосуђу нема проблема, од политички обојених пресуда до непоступања тужилаштва у политички осетљивим предметима, али је извесно да се тај проблем не решава формирањем страначког правосуђа, што је очита тенденција. А како би требало да се решава можда најбоље илуструје пример који се ових дана провлачи по медијима везан за одлуку Касационог суда да су два суда кршила закон у корист Луке Бојовића. Захтеву за заштиту законитости Касационом суду није поднео ни СНС, ни медији, већ заменик републичког јавног тужиоца Горан Илић.
Да ли је оваква одлука Касационог добра вест за правосуђе јер су утврдили и признали грешку или лоша с обзиром на то да су два суда кршила закон у корист Бојовића?
Врховни касациони суд је констатовао да је једним делом првостепене одлуке и другостепене одлуке повређен закон у корист окривљених, јер поједини докази тужилаштва нису узети у разматрање или су узети у обзир али нису потпуно и правилно оцењени. Осим што су у тим пресудама ослобођена нека „звучна“имена, не видим неки посебан разлог за сензационализам. Ослобађајуће као и осуђујуће пресуде
су нормална ствар у сваком правосудном систему. Само пред преким судовима сваки поступак резултира осуђујућом пресудом. Такође, требало би рећи и то да је захтев био подигнут против ослобађајућег дела пресуда, будући да су пресуде имале и осуђујући део, другим речима првостепеном и другостепном пресудом су нека друга „звучна“имена осуђена.
Ипак се не можемо отети утиску да правосуђе нема довољно снаге да се избори за своју независност. Која су ваша искуства као повереника за самосталност јавног тужилаштва?
То је повремена дужност коју вршим само у ситуацијима када постоји угрожавање самосталности и интегритета тужилаца или када се у јавном животу разматра тема самосталности јавног тужилаштва. У свим документима ЕУ, Савета Европе и његових тела попут ГРЕКО рад повереника је позитивно оцењен. Лично мислим да је највећи успех то што се о табу теми, притиску на тужиоце, почело јавно да говори и што су и сами тужиоци почели да пријављују ситуације у којима су били изложени притиску или да указују на угрожавање њихове самосталности. Такође, морам да кажем да у раду имам снажну подршку колега изборних чланова Државног већа тужилаца.
И, има ли притисака?
У неколико наврата сам закључио да их је било. Најупечатљивији случај је позив који је градоначелник Ваљева упутио јавном тужиоцу, незадовољан одлуком тужилаштва, када га је вербално напао и рекао да ће искористити свој политички утицај да би сносио последице за своју одлуку. Полазећи од ставова Европског суда за људска права закључио сам да понашање градоначелника превазилази оквир прихватљиве критике рада правосудних органа, будући да није заснована на чињеницама. Такође, закључио сам
да постоји бојазан да је он покушао да оствари политички утицај на рад тужилаштва.
У једном другом предмету, закључио сам да је угрожен утисак јавности о самосталности јавног тужилаштва. Ту се радило о плаћању аутобуса за превоз људи на митинг владајуће странке и то средствима предузећа које је основала општина. Поступајући заменик тужиоца је одбацио кривичну пријаву, а да притом догађај није анализирао са становишта користи прибављене ономе за кога је плаћен превоз путника. На основу садржине списа и одлуке тужилаштва, закључио сам да у конкретном случају није било политичког притиска, али да изостанак разматрања случаја са становишта прибављене користи, што би иначе било сасвим логично, може да створи утисак да заменик јавног тужиоца није поступао самостално.
Да ли бисмо могли да кажемо да је у питању све присутнија аутоцензура?
Да, могли бисмо!
За то време Министарство правде је представило четврту верзију Устава. Да ли се намерно иде на одуговлачење да би грађани изгубили интересовање и да би власт прогурала оно што хоће?
Нажалост, грађани немају посебно интересовање за процес промена одредаба Устава о правосуђу. Ускомешају се једино када се наговести да би уставним променама могла да буде захваћена и преамбула Устава у којој је одређено да Косово и Метохија има статус покрајине са суштинском аутономијом. Наравно да је то питање веома важано, али није неважно ни питање у каквој држави ћемо живети. Од правосуђа зависи да ли ће Србијом владати закони или појединци, слобода или самовоља и да ли ће приликом доношења одлука превагу имати јавни интерес или интереси неких парадржавних картела.
Не мислим да је одуговлачење са уставним променама стратегија Министарства, уверења сам да стратегије нема. Изменама се приступа на прескок, ћудљиво, не би ли се некако избегло оно због чега се и приступа променема Устава, а то је деполитизација правосуђа. Најбољи доказ за став да нема стратегије је чињеница да садашње Министарство правде све време занемарује стратешки документ претходне владе, а то је Акциони план за поглавље 23. Током једне дебате да би сликовито објаснио шта се дешава рекао сам да ми се чини да је актуелна министарка правде против бившег министра правде, будући да се оглушује о Акциони план за поглавље 23, који је припремао претходни састав када је на његовом челу био Никола Селаковић. Подсетићу и то да је Акциони план за поглавље 23 документ који је Србија усагласила са ЕУ као и са државама чланицама ЕУ. Од тог документа, када су у питању уставне промене, тек тако се одустаје. Све то помало измиче логици.
Не стоји тврдња да је предлог „драматично унапређен“новом верзијом?
Заиста не могу да разазнам у чему се састоји „унапређење“. Ако нам говоре да је бољи у односу на претходну верзију, онда за такво унапређење и није требало много труда. Са друге стране, ако последњу верзију амандмана упоредимо са важећим Уставом, рекао бих да се ради о „уназађењу“правосуђа. Ево и примера. Последња верзија амандмана смањује број судија у Високом савету судства и тужилаца у Државном већу тужилаца (ДВТ) и то тако да они неће бити већина ни у једном телу. Када је реч о тужилаштву, политички утицај неће бити елиминисан већ само маскиран јер тужиоци више неће бити бирани у Скупштини већ у ДВТ-у, у ком ће већину чинити они које бира Скупштина. Све у свему наглашена је идеја да се тужилаштво преко Државног већа тужилаца који ће се звати Високи савет тужилаца и кроз строг систем надређености држи под контролом. Циљ је, наравно, спречити било какво изненађење, спречити да се којим случајем неки тужилац одметне, притиском на једно дугме, на врховног тужиоца који контролише и држи у покорности целокупно тужилаштво.
Ко се боји независног тужилаштва?
Према анкетама спроведеним међу грађанима основни разлог за неповерење
Изменама у области правосуђа се приступа на прескок, ћудљиво, не би ли се некако избегло оно због чега се и приступа променема Устава, а то је деполитизација правосуђа
у рад тужилаштва јесте неспособност да се процесуирају политички „осетљиви“предмети, односно корупција која је по логици ствари повезана са политиком. Нико не сматра да тужилаштво није способно да успешно доведе до краја случај у коме се суди за тешко убиство. Међутим, ако се у поступку „појави“неки „моћник“макар и локалног значаја настају проблеми. Нема сумње да се од 1990. године, од успостављања парламентаризма у Србији свака власт веома успешно старала да тужилаштво не буде способно да гони људе из политике или оне који су блиски њима.
Дакле, идеји независног тужиоца противе се они који сада имају контролу над тужилаштвом или остварују утицај на јавно тужилаштво, јер уколико тужилаштво буде независно и изван њихове контроле кривични поступци неће моћи да се користе као средство политичке борбе, нити ће они који крше закон, међу њима бити сигурни за себе.
Дакле, извођачи афере „Савамала“?
Код политички осетљивих предмета који се налазе у фази предистражног поступка дакле фази када тек треба открити учиниоца кривичног дела и прукупити доказе, основни проблем није непостојање независности тужилаштва, већ однос тужилаштва и полиције. У тим предметима очигледно је да тужилаштво нема реални утицај на полицију. Више пута сам објашњавао да руковођење полицијом од стране тужилаштва није проблем у „редовним“предметима. Међутим, у предметима за које је заинтересована политика, најсвежији је дивља градња на Копаонику, мало је вероватно да ће полиција послушати налог тужиоца, а не захтев политичког врха полиције. То је једноставно тако! Позицију тужилаштва у Србији најбоље одсликава она по којој је тужилаштво глава и „тело без руку и ногу“, дакле, орган који није у стању да спроведе у дело ниједан свој налог, ако полиција то не жели.
На тај, али и низ сличних проблема недавно је указала и Европска комисија. Да ли власт може да одговори: то смо решили амандманима?
Нисам толико маштовит да бих могао да претпоставим одговор.
Поводом вашег неслагања са амандманима недавно је освануо наслов: „Транспарентност пита: Кога подржавају Друштво судија Србије и Удружење тужилаца – корумпиране или савесне судије и тужиоце?“Па, кога подржавате?
Чини ми се да је питање „да ли подржавате корумпиране или поштене судије и тужиоце“у тој мери бесмислено да једноставно не даје шансу да се на њега одговори смислено, а поготову не паметно.
А ко је то ко вас пита? У саопштењу испод бомбастичног наслова налази се и формулација „потпуно је јасно“да свако савестан подржава уставне амандмане. Зар „потпуно је јасно“и „сад се види сад се зна“нису типичне флоскуле СНС-а?
Не знам да ли су то типичне флоскуле за било коју политичку странку, али сам сигуран да су такве флоскуле типичне за лошу пропрагандну кампању. Наивно сам веровао да су времена таквог начина обраћања у јавном животу одавно прошла.
Тужилаштво нема реални утицај на полицију у предметима за које је заинтересована политика, најсвежији је дивља градња на Копаонику, мало је вероватно да ће полиција послушати налог тужиоца, а не захтев политичког врха полиције
Колико тренутно постоји организација задужених да минирају струку у покушају да утиче на измене Устава? Којом брзином се развију
и како се бира тренутак када ће се нека нова појавити?
Има их то је сигурно, број није битан. Настају када се укаже потреба да се нека одлука или поступак Владе или ресорног министарства подржи, када треба подржати закон или можда амандмане на Устав. Важно је и то да је репрезентативно и утицајно Европско удружење судија и тужилаца за деморактију и слободе „Медел“, поводом ситуације у Србији сачинило водич за препознавање провладиних невладиних организација (енглески GONGO). Да подсетим, у свом саопштењу „Медел“каже да провладине невладине или провладине струковне огранизације судија и тужилаца јесу организације које су подржане или основане од владе, које су изузетно присутне у провладиним медијима, да су те организације усмерене на дискредитацију аутентичних струковиних удружења судија и тужилаца, да им је циљ стварање конфузије у јавности будући да имају иста или слична имена или скраћенице као аутентичне организације. Према томе, то су лажне организације које је најлакше препознати по њиховом „противприродном“деловању, оне раде углавном све оно што не би требале да раде професионалне и невладине организације.
Људи из тих организација не схватају да секу грану на којој седе, верујући да ће лоша решења њих заобићи, будући да су тренутно на правој страни. Живот често удеси да не буде тако. Са тим у вези увек се сетим разговора са једним неизабраним судијом Врховног суда након реизбора 2009. године. Позвао сам га да попричам са њим знајући да му је тешко. Његова прва реченица била је „не знам због чега ме нису изабрали, све сам радио како су тражили од мене“. Јадан човек није схватао да је поступајући по налозима власти у намери да себи помогне, одмогао и себи и другима.
Пракса да државни функционери износе податке о осумњиченима у предистражном поступку супротна је закону и она је у већини европских земаља незамислива
Једна од њих вас упорно оптужује да су вам уставне реформе небитне јер сте уместо на Округли сто у организацији Министарства правде отишли у Холандију? Да ли је био у питању шопинг или туристички обилазак?
Са колегама из Већа и Високог савета судства требало је да путујемо у Холандију, у оквиру студијске посете организоване од Савета Европе у дану када се одржавао Округли сто Министарства правде. Пут је заказан још другог августа, дакле, више од месец дана пре него што је заказан Округли сто. Да бисмо присустововали том догађају ми смо заменили авио-карте и присуствовали претеженом делу Округлог стола. То је пуна истина. Свима је то познато, чак и онима који су тврдили да смо напустили расправу, јер тобоже нисмо ни заинтересовани за дебату о уставним амандманима.
Да ли су се организатори Округлог стола понадали да ће га одржати у одсуству струке када су га темпирали баш за тај датум?
Заиста, не знам.
У демократским земљама је уобичајено да рад тужилаца буде јаван. Зашто ми државну тужитељку Загорку Доловац можемо да видимо само на сајту Републичког јавног тужилаштва, али не уз информацију о активностима тужилаштва у важним предметима, већ само у форми албума међународних активности и сусрета?
Не би било у реду да се упуштам у критику веб-странице или сајта Републичког јавног тужилаштва, будући да и сам радим у тој институцији. Међутим, могао бих да се сагласим са сајт делује прилично бајковито и да грађане и јавност, вероватно више занима рад тужилаштва по конкретним предметима од међународних активности тужилаштва.
Да се јавност и грађани потпуније информишу нема препреке ни по домаћим прописима, нити према међународним документима. Према Закону о јавном тужилаштву, податке о свом поступању тужилаштво може да пружи на увид јавности и грађанима, наравно уз извесна ограничења, док Консултативно веће европских тужилаца у Мишљењу бр. 8, каже да државни тужиоци могу давати информације медијима у „свим фазама тужилачких активности“и у том смислу даје јасна упутства за комуникацију тужилаштава са јавношћу. Дакле, да постоји спремност и воља, сајт би могао да има информативни, а не промотивни карактер.
Да ли би онда било наивно очекивати да се у догледно време на конференцији за штампу појави тужилац и обавести нас о раду на неком значајном предмету, уместо да то чине државни функционери?
У Србији је већ дуго уобичајено да изјаве о току предистражног поступка дају највиши државни функционери објашњавајући шта је урађено, односно да износе идеје, информације или мишљења о томе какав ће исход предистражног поступка бити, да објашњавају ко је крив ко није крив и томе слично. Таква пракса, која је успостављена десетак и више година уназад, присутна је и данас. Једноставно како ко дође на власт код себе открије таленат да води предистражни поступак и да се бави сузбијањем криминала.
Тако је у јавном животу Србије, иако према Законику о кривичном поступку јавни тужилац руководи предистражним поступком, па би природно било да управо он обавештава јавност о предузетим радњама. Дакле, пракса да државни функционери држе конференције за штампу и износе податке о осумњиченима у предистражном поступку супротна је закону, она би у већини европских земаља била незамислива, али упркос томе наши политичари не одустају од ње.
Нико не сматра да тужилаштво није способно да успешно доведе до краја случај у коме се суди за тешко убиство. Међутим, ако се у поступку „појави“неки „моћник“, макар и локалног значаја, настају проблеми