ВАРИЈАЦИЈЕ СОЛИДАРНОСТИ
Алексинац
Да није тужно, било би смешно – опис је који одговара све широј лепези културних догађаја у нашој држави. Последњи који је овако подвојио осећања јавности, био је 7. fестивал првоизведених представа одржан прошле недеље у Центру за културу и уметност у Алексинцу.
Да није тужно, било би смешно, то што је Фестивалски одбор два дана уочи отварања једине театарске смотре у малом граду на југу Србије, одлучио да скине са репертоара комад Утопљена душа, премда је месецима најављиван. Председник Одбора, Грујица Вељковић, устврдио је за медије да није посреди забрана, како се одмах посумњало, већ напрасну одлуку објаснио „евентуалним сукобом интереса“. Јер, једну од главних улога тумачи Сергеј Трифуновић, док је представу селектовао његов отац, Томислав, дугогодишњи уметнички директор манифестације.
„Све да је и тако, и да није у питању улизичка намера неког паланачког билмеза (а паланка овде није географска, већ психолошка одредница) да се додвори властима, тврдња би била потпуна идиотарија“, то „смешно“у „тужном“објашњава драматург и редитељ Синиша Ковачевић. Јер, српска позоришна заједница је тако малена, једва петстотинак душа, да је тешко наћи двоје људи који нису у сродству, кумству, и сличним, блиским односима, изграђеним заједничким радом на „даскама“.
Уосталом, вели Ковачевић, који је у знак протеста поштом послао у Алексинац награду за животно дело, добијено од Фестивала пре неколико година, „Тома Трифуновић није бирао неки комад ватрогасно-аматерског друштва из Пржогрнаца, са ДИФ-овцем као једним од главних протагониста, већ тешку и озбиљну представу елитног Београдског драмског позоришта у којој бриљира један од најталентованијих српских професионалаца“. Такође, исти тај уметнички директор селектовао је Воз 2016, и ником није сметало што му син игра у представи, јер није био толико експониран као противник напредњака, Ковачевић илуструје како је „трагедија склизнула у фарсу“.
Вељковићево објашњење да се Фестивал финансира средствима из буџета, и да стога треба да се води рачуна о сваком слову закона, још је „контроверзније“од смешно-тужног дискурса, будући да је финансијска надокнада незнатна. А, ако је раније и било грешака, радило се о „евентуалном кршењу закона“, због правних интерпретација – тумачење је Вељковића.
Ковачевић, опет, образлаже свој чин побуне против „урушавања најбитније тековине демократије - уметничке слободе“, као подршку „задивљујућој храбрости младог Трифуновића, да буде штит свима што мисле да је Србија у погрешним рукама“. Али, и да је другачије, да су демократе забраниле представу са неким СНС-овцем као носиоцем једне од улога, учинио би исто. Јер, зна се (још увек) шта је еснафска солидарност, и шта је осећај за правду.
Међутим, Слободан Ћустић, директор БДП-а, изгледа да ове појмове другачије схвата. Па, кад се изјаловила замена Утопљеној души, представа Црна кутија истог театра „због болести глумице Иване Николић“, одлучио је да се „жртвује“и да одигра сопствену монодраму Дервиш и смрт. Малену
улогу Бећира, коју иначе тумачи Милош Лазић, као „помагач у монодрами“, Ћустић је поверио неком аматеру и с њим увежбао ролу уочи представе, што би се могло назвати и импровизацијом. „Али, шта би било да су сви отказали, да ли би Ћустић наступао свих седам вечери“, ноту трагикомике опет подвлачи Ковачевић.
Да ли је и отказивање Црне кутије била ствар „еснафске солидарности“, схватиће онај ко зна да чита између редова изјаву једне од протагонисткиња, Љубинке Кларић. „Глумица се разболела“, Кларићева је рекла за НИН, а навод пропратила нечим налик смеху, или се само закашљала због епидемије назеба. По њеном мишљењу, Фестивал и није требало да буде одржан, када се „уметност ставља у политички контекст“.
Слично размишља и сам Лазић, иако је „најискреније речено, спавао када су га звали из БДП-а“. А када је узвратио позив огранизаторки, она му је рекла да се колегиница Николић разболела, и да је на „молбу Фестивала“требало да ускочи са Дервишом. Тад је већ било касно (да се прехлади, прим нов) или да се телепортује у Алексинац. „Сигурно да политика има везе са скидањем представе два дана пред почетак Фестивала, што је тужно, јер је највећи губитник публика“, Лазић закључује.
А онај који је требало да се елиминише, Сергеј Трифуновић, тријумфовао је у одсуству, захваљујући „еснафској солидарности“. Након извођења представе Јами дистрикт, на бину је изашао редитељ Кокан Младеновић, осудио чин политичког прогона, и позвао публику да непожељног глумца поздрави аплаузом. Публика је ово здушно прихватила, тачније, онај део који у знак протеста није вратио карте на билетарници. Гледалиштем су се заориле овације, док се Сергеј смешкао са фотографије, пројектоване на платну, смешкао, да не би од муке плакао.
Томислав Трифуновић је поднео оставку, Фестивал се како-тако завршио, а „извађен камичак покренуо лавину“, како примећује Ковачевић. Шта ће даље бити, одредиће „севернокорејски сценарио, по ком се вођа у све разуме, па је Ким Ил-сунг креатор свега, од медицинских приручника, до Аристотелове Поетике“, његова је саркастична претпоставка. Ко би то могао бити у Србији, закључите сами, ако вам није позлило од помешаних емоција.