МИКРОСКОПИЈЕ И ДИСТОПИЈЕ
ФАФ
Штета што овај преглед фестивалских дешавања у оквиру 24. фестивала ауторског филма обухвата само његову прву половину. Иако су управо у првом делу приказани филмови великана, чини се да с обзиром на веома добро избалансиран програмски профил Фестивала, права узбуђења следе тек у финишу.
Без обзира на све, овогодишњи фестивалски утисци (и учинци) више су него повољни.
Томе није допринео само избор филмова у главном, такмичарском програму, већ неколико за ову прилику зналачки уприличених ретроспектива (каква је она посвећена Жаку Ривету, једном од највећих редитеља у историји филма), омажа (какав је онај Желимиру Жилнику) и алтернативних дешавања (пројекција посвећена 125 година од рођења Милоша Црњанског, Фирст филм фест - или омаж Живојину Павловићу приказивањем ТВ филма Песма у шест епизода). Ово су само неки од фестивалских покушаја да се створи адекватна пропратна атмосфера, привуче и култивише нова, млађа публика и још једном покаже колико је београдска филмска публика не само захвална, но једна од упућенијих и боље филмски образованих у Европи.
Чињеница да се ове године приказивање филмова на Фестивалу одвијало у чак десет дворана, речито говори о плуралности приказивачког простора.
Иако потписник није на бранику поделе на ауторски-неауторски филм (поделе која се данас чини неодрживом!), лепо је знати да у једном тренутку (гледалачка) филмска дилема може бити избор између филипинског
и румунског филма који се поклапају, или избор између петосатног француског и тросатног турског филма. Можда најмање приметна, али свакако не небитна компонента јесте да је филм осим медијског и говорни чин, па је предивно да након потпуне језичке унификације биоскопског простора енглеским језиком, у Београду можемо чути да људи у свету не само говоре него и снимају филмове на каталогу, данском, грчком, јапанском, или мандаринском кинеском.
Част да отвори овогодишњи Фестивал припала је контроверзном домаћем филму Терет, редитеља Огњена Главонића. Филму који је још много пре свог званичног приказивања у Србији у приличној мери усталасао духове и потпуно непотребно створио климу поделе на острашћене негаторе и „велеиздајничке“љубитеље, посветићемо опсежније редове другом приликом. Овога пута, рецимо само толико да је филм приказан пред препуном салом Комбанк дворане, без икаквих испада и у предивној атмосфери био поздрављен великим аплаузом.
Квалитативни распон приказаних филмова у прва четири фестивалска дана креће се од добрих, веома добрих и изванредних. Велика имена светског филма, најзначајније фестивалске награде, те пре свега сјајна прилика да релевантне ауторске опусе београдска публика прати у континуитету, привукла су бројну публику. Као што то обично бива, и филмови и њихови аутори поделили су аудиторијум те се догађа да Жан Лик Годар (са својим филмом Књига слика), Карлос Рејгадас и неки други прослављени редитељи не стоје неприкосновени на лествици фестивалских фаворита.
Што се Карлоса Рејгадаса тиче, и његовог новог филма Време за нас, он је за потписника врх досадашњег Фестивала. Време за нас је тросатна визуелна симфонија, филм маестралне, бравурозне режије, изванредних визуелних решења и комплексне наративне структуре. У њој симболичко контрастирање и шифрирани метафорички језик неретко уступају место јакој емоцији. Овај својеврсни анти Жил и Џим савременог филма, показује да је радикална, бескомпромисна филмска естетика још увек могућа. Стилски помаци које Рејгадас чини у домену своје опседнутости формом, резултирају антологијским моментима (изванредно инвентивна, мајсторски имплементирана борба бикова на самом крају филма, која на вишој симболичкој разини деконструише митологију љубавног троу-
гла реферирајући на анималистички принцип као примарни катализатор).
И Клер Дени, стара београдска познаница, бриљира својим новим, такође радикалним филмом Живот међу звездама. Овај камерни СФ не само да помера границе конвенционалног филма, но својим поступком жанровске хибридизације амалгамише најбоље тековине савременог филма у којој се сценографија, звук и визуелна фактура потпуно осамостаљују и на иновативан начин обликују дистопијску идеологију. За дивљење је, притом, што је Клер Дени седамдесет трећа година и да је њен филм по свежини, енергетском набоју и спремности на експеримент, без премца на актуелној светској сцени, и на њему му могу позавидети двадесетогодишњаци.
Хироказу Корееда је с Крадљивцима у потпуности оправдао канску Златну палму. Редитељ који је 1995. потписао Мабороси, ремек-дело које је битно обликовало азијску филмску естетику у другој половини деведесетих, имао је последњих година неколико бледих филмова у којима је не само одустао од свог фасцинантног редукционистичког стила, но од јапанског филмског спецификума генерално. Крадљивци су његово велико враћање у форму, композиционо готово савршен филм, у којем минималистичка режија импонује у тој мери да филм који почиње као социолошка опсервација завршава као фуга. Филм ретке снаге, емпатичан, племенит и бескомпромисан.
Овом кругу великих фестивалских догађаја, наравно, свакако треба придодати Дрво дивље крушке, нови филм турског модерног класика Нурија Билгеа Џејлана. Поново у тросатном издању, Џејлан је (очекивано!) визуелно једнако инспиративан те неки од његових кадар-секвенци имају антологијску вредност.
Дрво дивље крушке је филм који кроз причу о оцу и сину који аспирира да постане писац и враћа се у родни, провинцијски турски град, представља један од најбољих новијих филмова о очевима и синовима. У овом приказу не бисмо смели заобићи ни Живи брзо, умри полако Кристофа Онореа, Климакс Гаспара Ноеа (иначе, француска селекција је најкомплетнија и најбоље заступљена кинематографија Фестивала!), Срећан као Лазаро редитељке Алис Рорвакер… Но, можда уистину најпријатније изненађење у досадашњем току фестивала је мађарски филм Један дан редитељке Зофије Силађи, изванредно инвентивна микроскопија породичног живота. Овај суморан, узнемирујући филм о ерозији брачне хармоније, интелигентно репетитиван (трећину филма чини облачење- свлачење и изување-обување) гледа се као трилер, а оно што у њему посебно плени је одбацивање сваког моралисања.
Абделатиф Кешиш, један од фестивалских фаворита, својим новим филмом Судбина, моја љубав: прво певање највеће је досадашње фестивалско разочарање. Кански победник, у маниру видеоспотовске естетике, евоцира француску обалску провинцију деведесетих, виђену очима младог фотографа који се враћа из Париза… С обзиром на то да Кешишов режијски поступак пре личи на рекламу за кока-колу, ништа не оправдава његово три часа дуго трајање.
И филмови и аутори поделили су аудиторијум те неки прослављени редитељи не стоје на лествици фаворита