БАХАТО НЕЗНАЊЕ
Родољуб Шабић
Не памтим да сам у прилично дугој правничкој каријери видео и у нормативном и у функционалном смислу толико лош закон као што је нови закон о заштити података о личности. Референце људи из „експертске групе“Министарства правде, који су на њему радили, јавност никад није сазнала. Али, ипак су њихово „знање, умеће и искуство“евидентно „тријумфовали“
На сјајну Скерлићеву сентенцу нас, нажалост, готово неподношљиво често подсети наша стварност. Али, ретко шта тако „експресивно“, као нови закон о заштити података о личности.
И по окончању несхватљиво, скоро шест година, дугог „рада“на Закону, „носилац“, Министарство правде, остало је јавности дужно и неке најосновније информације у вези са тим активностима. Ни на директне захтеве јавности није пружило информације о „експертима“ангажованим на изради Закона, њиховим уговорима, обавезама, извештајима и износима којим су плаћени. Није ни објаснило како је могуће да је као некакав „аргумент“наводило да је „у писању Нацрта закона директно учествовао правни експерт СЕ, г. Грејем (Сатон)“, иако то није истина, Савет Европе никад га није ангажовао у ту сврху. И на те и на низ других отворених питања Министарство правде је „одговорило“низом питања упућених поверенику: на основу чега повереник нуди свој Модел закона, да ли су за израду тог модела закона била ангажована средства из буџета или са друге стране, у ком износу и затражило да
повереник упозна стручну и општу јавност са саставом тима који је припремао повереников Модел.
Одговорио сам на та питања. Подсетио на законску надлежност повереника да „даје предлоге за унапређење заштите података”, што Модел очито представља. И да није повереник, него Влада Србије у Акциони план усаглашен са ЕУ унела да ће Модел повереника бити основ за нови закон, па је својеврстан апсурд да је Нацрт Министарства правде у тоталној супротности са Моделом. И да за израду поверениковог Модела закона нису трошена никаква средства, сви чланови повереникове Радне групе радили су про боно.
А повереникову Радну групу су чинили он, заменик, генерални секретар службе, помоћници и саветник. Сви су правници са положеним правосудним испитом. Сви, уз велико теоријско знање, спадају у најужи круг лица са највећим практичним искуствима у области заштите података о личности. Сви поседују сертификате ЦИС - Information Security Auditor који потврђују највиши стандард практичних знања у заштити података у међународним релаци- јама. Сви су учесници великог броја међународних скупова, а неки од њих били су представници Србије и руководиоци у најрепрезентативнијим међународним телима у области заштите података о личности, као што су Група 29 или Биро Конвенције 108 СЕ, а неки ангажовани као правни експерти СЕ у припреми закона о заштити података о личности појединих европских земаља.
Референце људи из „експертске групе” Министарства правде, јавност никад није сазнала. Али, ипак су, њихово „знање, умеће и искуство”, евидентно је, „тријумфовали“. Резултат је нови закон.
А за осврт на све мане тог закона, за који сам већ јавно рекао да не памтим да сам у прилично дугој правничкој каријери видео сличан, толико лош и у нормативном и у функционалном смислу, требало би ми много простора и времена, али мислим да ће за илустрацију бити довољно и пет-шест „цртица“које следе.
Закон користи „језик“који је изузетно тешко читљив, још теже разумљив. Читање конфузног текста у ком се наизменично наводе правила и изузеци, па онда још и посебни изузеци, мучно је чак и за правне стручњаке, а о лаицима, због којих се ваљда и доноси и којима би морао бити јасан, да и не говоримо.
Закон игнорише низ одавно отворених, битних питања. Уопште се не бави важним областима масовне и осетљиве обраде података, од којих су неки, управо због одсуства утврђених правила, хроничан извор повреда права грађана. Оставља без елементарних правила посебне видове обраде података, као што су видео-надзор, обрада биометријских података, обрада података о ЈМБГ. Игнорише и нимало неважно питање обраде података умрлих лица.
Закон „уређује“заштиту права грађана од стране повереника на веома „оригиналан“начин. Повереник
је, и по нашим законима и у складу са међународним документима које смо прихватили, независан државни орган. Упућивање, као што то овај закон чини, на то да повереник ради по одредбама закона којим се уређује инспекцијски надзор није адекватно, а у значајном делу ни практично применљиво. Закон о инспекцијском надзору уређује поступање органа чији рад координира Влада, предвиђа чак и постојање посебне владине комисије. Активност независног органа једноставно није спојива са контролом и координацијом од стране Владе. Уз то, Закон не прави неопходну разлику између поступка надзора над спровођењем Закона и поступка остваривања и заштите права лица. То су две различите ствари, два различита поступка, морали би бити посебно уређени. А нови закон успоставља ситуацију у којој је поступак надзора „уређен“упућивањем на закон који није применљив, а поступак остваривања индивидуалних права, за разлику од до скоро важећих закона, уопште није уређен.
Закон не води рачуна о начелу „ne bis in idem - не двапут о истом”, ни о последицама упоредно вођених поступака. Предвиђено је да повереник „решава по притужбама“. Али, предвиђено је и да се, и то истовремено, поводом исте ствари може водити судски спор пред вишим судом у парничном поступку. На страну то што природа материје указује да би, ако се већ опредељује за суд, логичнији избор био једноставнији, бржи и јефтинији ванпарнични поступак, нешто друго је много важније. Реч је о могућности да у паралелно вођеним поступцима виши суд и повереник донесу различите одлуке. А и да, по тужби против одлуке повереника, о којој одлучује Управни суд, имамо и две различите судске одлуке, Вишег и Управног суда. Недопустива је макар и хипотетичка могућност, да у истој чињеничној и правној ситуацији два органа јавне власти доносе различите одлуке. По новом закону, та могућност је реална.
Закон, хроничан проблем (не) одговорности за кршење права „гура под тепих“. Наша досадашња пракса указује на то да санкције или изостају или су симболичне. Преоптерећеност прекршајних судова и огроман проценат поступака који завршавају застаром, као и чињеница да гоњења за кривична дела практично нема, морали су бити довољан аргумент у прилог потребе усклађивања нашег закона са Општом уредбом (ГДПР) и у делу који се односи на тзв. управне мере. Наша ситуација веома погодује сваком оном ко има намеру да податке о личности грађана Србије, али и других, обрађује у недозвољене сврхе. Може да рачуна са изостанком или са благим санкцијама. А у ЕУ, где су санкције и иначе биле неупоредиво оштрије и где по правилу не изостају, управо свест да постоје они који унапред калкулишу с казном коју ће платити, па без обзира на казну незаконито обрађују податке о личности, навела је творце Опште уредбе да управним мерама дају посебно место у овом документу. Из разлога знаних само ауторима закона, могућност увођења управних мера, као реалној ситуацији знатно примеренијих, оштријих санкција од постојећих је игнорисана. У нашем закону, по ауторима „усклађеним“са ГДПР, максималне казне су отприлике 1.200 пута мање, па би наш простор за потенцијалне прекршиоце могао да изгледа као елдорадо.
Закон, на опасан начин, релативизује права која „јемчи“. У Нацрту закона у чл. 40. исправно је стајало, у складу са свим домаћим и међународним стандардима у области заштите људских права, да се права могу ограничити „законом“, ако та ограничења не задиру у суштину основних права и слобода и ако је то неопходно и представља сразмерну меру у демократском друштву, у последњи час из текста Предлога закона, без икаквог смисла и разумног објашњења, реч „законом“је избрисана. Упозорење да је то у потпуној супротности са Уставом Србије и међународним документима, укључујући и фамозни ГДПР, и да нарушава принцип владавине права је игнорисано уз невероватан одговор предлагача – „то је учињено да би се избегла конфузија“!
А ко прочита члан 40, не може да не види да он недефинисаном кругу субјеката оставља широке могућности да на основу великог броја флуидних, недопустиво растегљиво дефинисаних „разлога“ограничава „зајемчена права“грађана. Једини известан „резултат“тога је управо… конфузија.
У нашем закону, по ауторима „усклађеним“са ГДПР, максималне казне су отприлике 1.200 пута мање, па би наш простор за потенцијалне прекршиоце могао да изгледа као елдорадо