Како су ослобађани злочинци земунског клана
Судије које су сада амнестирале осведочене убице и последњих година доносиле су спорне одлуке
Чињеница коју је утврдио Врховни касациони суд да су судије Апелационог и Специјалног суда кршили закон у корист Луке Бојовића, означеног као вођа земунског клана, и његовог блиског сарадника Владимира Милисављевића Будале, никог није изненадила у Србији. Оно што је после ове пресуде још огољеније јесте да последње четири године иза низа крајње спорних одлука, а и оних за које је такође Врховни суд утврдио да су незаконите, стоје исте београдске судије Специјалног и Апелационог суда. Ово је и међународна
брука јер је Врховни суд утврдио да су чак незаконито одбачени и докази које је прихватио Краљевски суд Шпаније и уступио Србији. Ова пресуда као и оне донете раније, којима је утврђено да су незаконито ослобођени носиоци организованог криминала, неће довести до новог суђења јер је такав постојећи закон.
Сада је утврђено да је незаконито одбијено низ доказа Тужилаштва за организовани криминал приликом доношења ослобађајуће пресуде Бојовићу и Милисављевићу за злочине из 2004. године - ликвидацију Бранка
Јефтовића Јорге и атентате на Андрију Драшковића и Зорана Недовића Шока, када су убијени њихови телохранитељи Дејан Живанчевић и Милутин Јовичић. Осим Бојовићу и Милисављевићу суђено је и Милошу Симовићу, који је делимично признао злочине па је добио 30 година затвора, и Сретку Калинићу који је све признао па је „награђен“са 35 година. Српски судови веровали су Калинићу само у делу исказа где окривљује себе, али не и друге.
Најспорније што констатује Врховни суд је да нису прихваћена заплењена писма у Шпанији
која су писали оптужени и њихови сарадници. Тих шест писама шпански суд је искористио да Бојовића, Милисављевића, али и Синишу Петрића осуди и за криминално удруживање. Српски судови нису уважили чак ни оно што им је Калинић још 2010. испричао да се Бојовић, Милисављевић и Петрић налазе у Шпанији и да су организована криминална група. Те његове речи су потврђене, када су они заједно ухапшени 2012. у Шпанији. За српске судове ни писма, ни Калинићев потврђени исказ нису били довољни да барем изрекну пресуду за криминално удруживање, што је била тачка оптужбе.
Писма из Шпаније нису прихваћена уз крајње необично образложење да су нека од њих наводно поверљива преписка између адвоката и оптужених, без анализе писма, те да би се наводно кршиле неке европске конвенције, без навођења о којој конвенцији је реч и њеним члановима. Иначе, постојеће европске конвенције немају чланове који се тичу преписке адвоката и клијената у бекству. Зато је Тужилаштво за организовани криминал у захтеву за заштиту законитости Врховном суду констатовало: „Суд је измислио правни основ“. Једно од писама открива како је Милош Симовић износећи своју одбрану 2010. понављао садржину писма које је пронађено 2012. у Бојовићевом шпанском стану. У усвојеном захтеву тужилаштва наводи се да ово писмо открива да су Симовићеви браниоци спремали одбрану Бојовића, а не њиховог клијента, и констатује: „Главни претрес је одржан без присуства одбране Симовића, што није у складу са законом”. Закон је кршило веће Специјалног суда Владимир Месаровић, син некадашње председнице Врховног суда Нате Месаровић, Снежана Јовановић и Драган Милошевић и Апелације - Драгољуб Ђорђевић, Верољуб Цветковић, Надежда Мијатовић, Нада Зец и Бојана Пауновић.
Пре овога веома спорно је било ослобађање Станка Суботића Цанета за кога су Војислав Шешељ и дисиденти напредњака рекли да је финансијер СНС-а. Врховни суд је утврдио да су судије кршиле закон у корист Суботића кога је првобитно ослободило исто веће Специјалног суда као у случају Бојовића. То веће је издвојило и део кључних доказа у поступку за убиства Славка Ћурувије, који су касније враћени. Ослободило је и два пута судију Благоја Јакшића, али је утврђено да су кршили закон.
Све ово неће бити чак ни основ за дисциплински поступак против судија, јер се то сада тумачи као „слободно судијско уверење“. Може једино да се користи за оцену рада. Међутим, последњих година из Специјалног суда премештани су само судије који су поштовали уставно начело да буду независни од политичке власти, а не они који су кршили закон.
Одбачени су и докази које је прихватио Краљевски суд Шпаније и уступио Србији