Кад држава злоставља

МЕЂУНАРОДНИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА

Да је Србија нека „банана-држава“, могли бисмо да се запитамо – на којим је опијатима био онај ко је смислио слоган „Насиље не зна за године и пол“, пласиран поводом Међународног дана насиља над женама. Јер, гесло се може протумачити и афирмативно, као реклама за какав популарни напитак, док, као опомена, миноризује смрт 30 жена у минулој години, и укупно 350 у протеклој деценији.

Уместо да стави акценат на горући проблем, на сваку трећу жену која је претрпела бар неки вид злостављања, на разлог зашто се 95 одсто убијених није обратило за помоћ институцијама, срамни слоган пораз државе разводњава. И доводи га до бесмисла.

Иза њега стоји Министарство правде, оно исто што не може да се похвали бројем решених убистава, и није баш ажурно у превенцији злочина и заштити жртава, сматрајући довољним усвајање закона. А како закон да се запати у средини где је просто обичај жену некад ћушнути, то није, биће, у надлежности овог органа управе.

Да није, можда, у ингеренцији Министарства за социјални рад, које намешта конкурсе за националну СОС линију за хитну помоћ угроженим женама? Или би едукацију требало да пре(д)узме ресор културе и информисања, већ прослављен слоганима за пораст наталитета, што жену држи одговорном јер њих недовољно „кмечи“, док она „одгађа“, а „не рађа“?

Али, да и ово последње ради свој посао, већ би реаговало на медијску климу која насиље оправдава и препознало шта поручују наслови попут „Убио жену да би је спречио да се виђа са другима“, или је на какав други начин „изазивала трагедију“, као да се ради о елементарној непогоди.

И где је сад та Зорана Михајловић, чланица Владиног тела за родну равноправност, тако жучна кад је било у питању изједначавање жена и мушкараца у звањима? Можда је доследно фокусирана на проблем у свом домену.