Креативни снови
ВИОЛЕТА ЂЕРКОВИЋ, КООРДИНАТОРКА КУЛТУРНЕ СТАНИЦЕ СВИЛАРА У НОВОМ САДУ
Трансформација напуштеног индустријског објекта у место културе изражава дух времена. Индустријско наслеђе и симболички, али и крајње реално, у културној, уметничкој и активистичкој пракси, постаје полигон за развој нових модела интерпретације културног наслеђа
Свилара је једна од културних станица које су покренуте као део пројекта Фондације Нови Сад Европска престоница културе 2021. Њена координаторка је Виолета Ђерковић, социолошкиња по образовању, активна у удружењу „Алмашани“које се бави заштитом и промоцијом културног наслеђа најстаријег дела Новог Сада – Алмашког краја. Координатор Свиларе постала је након успешне обуке у оквиру едукативног пројекта „LAB for European Project Making“који је реализовала Фондација Нови Сад 2021 у сарадњи са тимовима европских престоница културе у Ријеци и Темишвару. У разговору за НИН говори зашто је било необично важно обновити Свилару и дати јој нову намену, о плановима и програмима у тој културној станици, о индустријском наслеђу у служби културног наслеђа и о плановима за будућност.
У вашој биографији стоји да је претварање Свиларе у културни центар била велика жеља. Зашто?
Оџак старе бојадисаоне, која је припадала једној од највећих фабрика свиле у Угарској, последњи је такав симбол, модерним језиком речено – лендмарк, индустријског наслеђа у урбаној зони Новог Сада. Наспрам њега стоји торањ Алмашке цркве и делује као да ова два симбола Алмашког краја воде неки нечујни дијалог о временима која памте. Након транзиционог третмана индустрије у овој земљи, бојадисаона је постала један од оних опасних мрачних буџака који се пажљиво избегавају. Са друге стране, за нас који смо то видели, окупљене пре свега око удружења „Алмашани“, носила је у себи и живу могућност да постане нешто друго. И управо та могућност, као контрапункт реалности, била је једна креативна провокација, имагинација, изазов, утопија. Другим речима – сан. Алмашки крај у ком се Свилара налази био је прва индустријска зона Новог Сада, Свилара је била први индустријски објекат и верујемо да овако трансформисана представља најбољи начин да вредности културног
наслеђа које Алмашки крај носи кроз свој genius loci (п)остану живе и због тога је то била велика жеља која је мобилисала и велику креативну енергију.
Као социолог, како видите улогу индустријског наслеђа у служби културног?
Производња нове вредности у свету у ком живимо помера се из области физичке у сферу симболичке производње. Без обзира на то да ли ово сагледавате као пуки факт, или из критичке перспективе, као рецимо Наоми Клајн, мало је оних који споре да је то реалност у којој живимо. У том смислу оваква трансформација напуштеног индустријског објекта у место културе, које је притом настало из једног органског процеса од доле, изражава дух времена. Индустријско наслеђе и симболички, али и крајње реално, у културној, уметничкој и активистичкој пракси, постаје полигон за развој нових модела интерпретације културног наслеђа. Због тога
ми је посебно драго што ће једна од првих изложби у Свилари бити изложба Министарства културе РС која представља одабране пројекте из читаве земље који су, у Европској години културног наслеђа, добили ознаку ЕГКН. Свилара је, сама по себи, својеврсни мета-експонат ове изложбе. Имаћемо, такође, у децембру у Свилари и представнике институција за заштиту културног наслеђа из читаве Србије којима ће бити представљен пројекат „Случај Петроварадин“, а ми се надамо да ће и сама Свилара бити велика инспирација за све њих да нешто слично иницирају или подрже у својим срединама. Кинеска четврт је још један велики инфраструктурни пројекат пренамене индустријског наслеђа у културни дистрикт. Сви заинтересовани грађани ће моћи да виде ВР презентацију Кинеске у друштвеном центру Свиларе 1. децембра од 18 до 20 сати. На неки начин, и сама Свилара је презентација модела трансформације којем се тежи.
На докторату сте из области културног туризма. Које могућности видите у контексту Свиларе и културног туризма?
Живимо у флуидном свету, да се послужимо језиком Зигмунда Баумана. У том флуидном свету туризам је једна од најекспанзивнијих привредних активности, а унутар њега културни туризам је сегмент који одговара на потребе новог туристе који је заинтересован за садржај и нове информације о местима које обилази, било физички, било виртуелно. Један од савремених теоретичара из области хуманистичке географије Ји-Фу Туан, чија је теорија утицала и на теорије туризма, прави разлику између Места и Простора. Простор је по њему апстрактна, безлична, физичка категорија, док је место субјективним доживљајем и значењима за човека трансформисани, „оличени“простор. Свилара и Алмашки крај у ком се налази су школски примери оваквих места која су и најзанимљивија за развој културног туризма. У децембру у Свилари имамо изложбу Сенке и силуете ауторки Анице Драганић и Марије Силађи о индустријском наслеђу у Војводини. Ова изложба пружа, поред осталог, и сјајну грађу за оно што модерног туристу занима, на свима нама је да то на прави начин искористимо. На који начин ће заједница учествовати у програмима?
Свилара као културна станица је део сектора за партиципацију Фондације Нови Сад 2021 ЕПК. То значи да је њена основна улога из перспективе Фондације децентрализација културе и повећање степена учешћа грађана у културним активностима. Партиципативност има више нивоа – од веће доступности културе свима у конзументском смислу, до директног учешћа у културним садржајима кроз разне community art, волонтерске или културне програме локалне заједнице. Највиши ниво партиципативности је досезање партиципативног управљања, што је процес који има своју динамику и коме ћемо се сви заједно учити кроз развој културних станица. Први програми које смо имали у Свилари били су реализовани са локалном школом „Иван Гундулић“, а у њих су били укључени не само деца већ и њихове породице. Деца су прикупила старе столице – хоклице, у то су се укључили родитељи, баке и деке, правили су колаче и тога дана на платоу испред Свиларе смо се сви заједно пре свега лепо дружили. У овом догађају учествовали су и студенти Академије уметности, и позоришна радионица СНП-а, и неколико основних школа… У децембру крећу редовна окупљања комшија у друштвеном центру, кроз која желимо да мапирамо потребе и очекивања локалне заједнице и да мотивишемо људе да се директно укључе у што више програма. Ништа боље не покреће људе на акцију од доброг примера који могу да виде у свом непосредном окружењу.
Које потенцијале видите ако говоримо о овом културном центру у контексту великог пројекта као што је ЕПК?
Свилара је реализована захваљујући добром моментуму – у тренутку када је Нови Сад проглашен за ЕПК имали сте жељу bottom up и иницијативу и конкретне кораке Фондације Нови Сад 2021, те препознавање вредности пројекта од стране локалне и свих других нивоа управе. Свилара је чист синергијски пројекат. Мислим да надилази тренутни капацитет наше средине, али на афирмативан начин, као модел ка коме треба да тежимо. Збир појединачних сила које су довеле до реализације Свиларе мањи је од онога што Свилара заиста јесте, ту је настала једна нова вредност која је резултат управо те синергије и сви ми појединачно треба мало да трчимо да бисмо стигли до онога што је заједнички резултат. То је најдрагоценија и крхка вредност коју носи Свилара и коју једино заједнички можемо даље унапређивати. У сарадњи и умрежавању видим и место пројекта у контексту ЕПК. Један од пројеката који је био део свечаног отварања Свиларе „Smoking chimney“реализовао је Николас Шампион, главни продуцент париских Nuit Blanche, који се са великим ентузијазмом укључио у овај пројекат након што је као предавач у оквиру пројекта Фондације Нови Сад 2021 „Lab for European Project Making“био у априлу у Новом Саду. Некада људи са стране боље сагледавају вредности онога што имамо од нас самих.
Улога Свиларе јесте децентрализација културе и повећање степена учешћа грађана у културним активностима