Од Лепенског вира до Хенрија Мура
Свашта чујем док веслам у паркићу у Видовданској. Јужноврачарске младе маме, али и локални кучкари бистре политику, и, све то, хтео не хтео, морам да упијам. Једино билдери, као неки мишићави роботи, дођу, одвежбају своје на справама и оду, уз дискретно климање главом, уместо поздрава. И ту се сетим да је ту недавно Владимир Јовић, државни првак у дизању тегова, изјавио да се за тај спорт одлучио када је, као дечак, гледао како је нека људина на улици дигла аутомобил који се лоше паркирао. Е, сад, није рекао да ли се то десило испред Цетињске 1 где је некад била редакција НИН-а. А што је, пак, то толико важно?! Па, тамо сам, пре двадесетак година, дигао задњи трап једног „југа“да би моја колегиница Владислава са њим отишла на аеродром по сина. То је цела Цетињска гледала, аплаудирала и данима препричавала. Ако не верујете мени, питајте Биљу која је, такође, све то посматрала. Можда се тада у мене и загледала...
Веслајући на сувим веслима, нехотице, прислушкујем и разговор тројице, рекао бих, дванаестогодишњака. Један од њих решио да буде „курир“, то јест, растурач дроге у оближњем школском дворишту, те пита другаре шта они о томе мисле? Један пајтос га подржава јер је „слатка лова“, а онај други му саветује да се мане ћорава посла пошто ће се „тешко извући из тога“. Притом, ову расправу у паркићу воде прилично гласно не марећи да ли их неко слуша. Штавише, као да су хтели да чују и мишљење „маторца у бајкер стајлингу“који сваког дана, уместо мотора, „јаше“сува весла. Али, одлучио сам да не улазим у расправу и завеслао сам ка Јужном полу. А што на ту страну? Ех, што?! Гледао сам у Дому омладине документарац Давора Ростухара који је на скијама прешао 1.200 километара и стигао, за педесет дана, до епицентра Јужног пола. Гледајући овај документарац, још једном ми се учинило да је Земља – равна плоча. Нисам издржао да не питам Давора да ли се и њему, макар, на трен учинило да је Земља равна плоча? Он ми је, готово, нервозно узвратио да то ниједног часа није помислио. Испашће да је Леонардо да Винчи био у праву када је тврдио да „Земља има облик девојачке дојке, а да је њена брадавица рај који се налази са Северном полу“?!
У суботу, код Тамаре у „Седморечју“, др Дејан Тубић, историчар уметности, говорио је о „ликовној поетици праисторијских фигурина из Белице“. Посебну пажњу посветио је каменој фигурини хермафродита. А хермафродити из свемира били су они „богови“који су нас створили. Тубић сматра да је у фигурину „богиње из Белице“утиснут генетски запис прачовека који, и те како, има свест о микро и макро космосу, те да је човек, од Лепенског вира вајао и сликао и да ни по чему није био „примитивнији“од човека 21. века. Тубић сматра да прачовек из Белице има уметничку снагу Хенрија Мура после кога „модерна скулптура више и не постоји“.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице види, пак, много даље: „Ако је Хенри Мур престао да ваја и почео да чува овце, запитај се, мој дечаче, да ли је то знак да је људска цивилизација дошла до самог краја?!“
Шамарам даљинац и шта укапирам?! Да Харадинај кундачи Србе у Митровици, а да мој Алек млати Србе по Крушевцу. Испада да су обојица на истом послу?! Бајдвеј, моје кртице из Кремља ми јављају да мој Алек веома лоше стоји код Путина. Зато се Дачић онолико и разгоропадио и само што, после Дубаија, није запевао „Ко то каже, ко то лаже Србија је мала...“А чик да Алек запева „Дрма ми се, дрма ми се на шубари цвеће“ако Путин дође у Београд.
Све то моју Црну много не тангира: „Не знам да ли ме више фасцинира камена фигурина из Белице или то што си у Цетињској подигао ’југо’ са тротоара!“
Или: ако Харадинај кундачи Србе у Митровици, а мој Алек млати Србе по Крушевцу, да ли то значи да су обојица на истом послу
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а