Како Ангела каже
СМЕНА НА ЧЕЛУ НЕМАЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ СТРАНКЕ
Анегрет Крамп-Каренбауер је почетком године именована за генералног секретара ЦДУ управо да би се увећали њени изгледи да наследи Меркелову - прво у странци, а онда и на челу владе. Први део плана сада је реализован
Анегрет Крамп-Каренбауер је почетком године именована за генералног секретара ЦДУ управо да би се увећали њени изгледи да наследи Меркелову - прво у странци, а онда и на челу владе. Први део плана сада је реализован
Многи ће ломити језик у покушају да изговоре име нове шефице немачке Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), Анегрет Крамп-Каренбауер; чак и у медијима на немачком говорном подручју из практичних разлога неретко се посеже за скраћеницом АКК. Али с навикавањем на њено име свакако треба почети, јер ако све и даље буде ишло по плану, једног дана она би требало да заседне и у канцеларску фотељу. Бивша премијерка савезне покрајине Сарланд, а од фебруара генерални секретар ЦДУ, у кратком размаку се тако у два наврата нашла тачно тамо где је канцеларка Ангела Меркел желела да је види. И мада, јасно, нема никаквих гаранција да ће се ствари и даље одвијати у складу с тим планом - чији је циљ да се, на једној страни, обезбеди континуитет ЦДУ на власти, а на другој достојанствен одлазак Меркелове из политике - изгледи да тако ипак буде се оваквим исходом страначког гласања свакако увећавају.
За почетак, сада је лакше замислити да ће, као што прижељкује, Меркелова остати на канцеларској позицији до истека актуелног, четвртог по реду мандата, 2021. године, уместо да одатле буде склоњена пре времена. А то би се извесно десило да је уместо АКК (да се и ми послужимо акронимом) за партијског
шефа изабран неко од двојице кандидата с десног крила ЦДУ - Фридрих Мерц, давнашњи противник Меркелове који се, после дугог избивања из политике и успешног бављења бизнисом, понадао да је најзад дошло његових пет минута; или Јенс Шпан, млади и амбициозни министар здравља, за кога се на крају испоставило да је с лидерском кандидатуром баш поранио.
Долазак АКК на чело ЦДУ уклапа се, дакле, у оквире оног што Меркелова, чији је ауторитет и у странци и у земљи дешавањима у последње четири године озбиљно нарушен, види као транзициони период до коначног повлачења с власти. Први корак у том смеру било је поменуто именовање АКК за генсека, што је овој омогућило да наредних месеци изгради свој профил на националном нивоу и постане политички и медијски видљивија након што је дуги низ година провела у релативној анонимности, прво као министарка у више ресора а потом и премијерка Сарланда, мале покрајине ушушкане уз границу с Француском. Као једини кандидат за то место, АКК је зимус освојила скоро 99 одсто гласова страначких делегата.
На АКК се отад гледало као на неког кога би Меркелова најрадије видела као наследницу на челу странке и владе (у Немачкој те две функције скоро увек иду једна с другом). Но, опрезна каква јесте, канцеларка тако нешто никад није експлицитно рекла. Ни у октобру, када је, притиснута лошим резултатима ЦДУ на низу покрајинских избора и њене посестриме Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) у Баварској, најзад потврдила да се неће поново кандидовати за председницу странке и да јој је текући канцеларски мандат последњи; ни у периоду до изборне скупштине, па ни на самом заседању. Из простог разлога: није желела да натовари непотребан терет на леђа АКК, коју део странке, а пре свега њено десно крило, ионако виде као копију Меркелове, или Меркелову у малом - ма колико ова то одлучно одбацивала и настојала да се представи као своја на своме. (Истина је заправо да, иако нема дилеме да је њихов политички стил сличан, оне никако нису у свему истомишљенице.)
Исход двокружног гласања - пошто је у првом Шпан елиминисан, у другом су се надметали АКК и Мерц - не нуди једноставне одговоре на питање шта је пресудно допринело да буде такав какав је. Допадљивост и уверљивост кандидата? Боља тактика АКК и, имплицитно, Меркелове? Уобичајено потцењивачки однос партијске старе гарде према женским кандидатима за највише функције, упркос искуству бројних пораза које им је током година нанела Меркелова? Или комбинација свега тога, уз извесну дозу среће? Шта год да је у питању, коначни резултат недвосмислено је потврдио да је партија веома далеко од јединства на које је у победничком обраћању делегатима позвала АКК.
Од 999 гласова, АКК је у другом кругу добила 517, само 35 више од Мерца (482), што јасно показује да је ЦДУ по средини подељена на умерено и конзервативно - условно речено, „промеркеловско“и „антимеркеловско“- крило. То што је коначна разлика у корист АКК мања од оне после првог круга, када је износила 58 гласова, лако је објашњиво: један број оних који су тада подржали Шпана у другом кругу гласали су за преосталог идеолошки блиског кандидата, Мерца. Пресудно
Можда би с писањем политичких умрлица Ангели Меркел ипак требало сачекати док она сама не објави крај
је, међутим, било то што таквих делегата није било довољно, односно што је један део Шпанових присталица у другом наврату подржао политички мање радикалну АКК. И тако се Мерц, кога је Меркелова још 2002. први пут надиграла у борби за превласт унутар ЦДУ (што јој никад није заборавио), поново нашао на губитничкој страни; као, уосталом, и дугогодишњи саборац и вечити ривал Меркелове, актуелни председавајући Бундестага Волфганг Шојбле, који је као и тада и овог пута отворено био уз Мерца - и опет одиграо погрешно.
Мерц се на изборној скупштини наглашено трудио да достојанствено прими пораз - кад се помири с тим да је с његовим политичким амбицијама највероватније готово, утеху би свакако могао да нађе у силним милионима које је као корпоративни адвокат зарадио радећи за амерички Блекрок - али нису сви у њему наклоњеном делу странке били спремни да спортски признају пораз. Неки међу њима упиру прст у дојучерашњег председника страначког подмлатка Паула Цимјака, на изборној скупштини изабраног за новог генералног секретара ЦДУ: они подозревају да се Цимјак, припадник конзервативног крила који је сада с 33 године постао најмлађи генсек у историји странке, иза кулиса упустио у политичку трговину с АКК и обезбедио јој део гласова омладинског огранка - који је на гласању имао читавих 100 делегата - да би заузврат био награђен високом функцијом с које ће, поред осталог, моћи знатно да утиче и на партијску кадровску политику. Али чак и ако је ово тачно, у томе нема ничег недозвољеног: на чему се иначе на функционалном, свакодневном нивоу склапање политичких дилова заснива ако не на принципу „ја теби, ти мени“?
Мерц, Шојбле и други партијски тешкаши могу да гунђају колико хоће, али њихово време очито пролази. Није, истина, ни АКК политичка јуниорка 56 јој је година - али је у идеалном добу да као неко са значајним политичким и управљачким искуством, те репутацијом сталожене, разложне особе, у наредном периоду докаже да је способна да Меркелову наследи и на челу владе. С тим што се ту, наравно, више неће питати само ЦДУ, који је и даље најјача немачка партија само зато што тоне спорије од потпуно погубљених ривала и невољних коалиционих партнера из некад моћне Социјалдемократске партије (СПД). И под претпоставком да ће наредни избори бити редовни, а не из било ког разлога превремени (нпр. ако СПД одлучи да напусти велику коалицију), питање је на шта ће до 2021. личити политичка сцена земље, имајући у виду дуготрајни силазни тренд ЦДУ и СПД те, у скорије време, раст идеолошки и по свему другом сасвим различитих партија попут Зелених и Алтернативе за Немачку (АфД).
Пошто ће се Меркелова, ослобођена партијских обавеза, сада у потпуности фокусирати на државне и међународне послове, основни задатак АКК као новог шефа ЦДУ биће управо да поврати гласове које је странка последњих година изгубила. Њен идеолошки профил (док економски нагиње улево, социјално је конзервативнија од канцеларке залаже се за оштрији третман имиграната, противи се геј браковима на које је, додуше, и Меркелова пристала само из опортунизма, подржава поновно увођење војне обавезе...) такав је да није нереално очекивати да ће бити у стању да придобије део конзервативцима раније наклоњених бирача који су се током последњег изборног циклуса окренули другим странкама; да би у томе успела, кључно ће бити заустављање, а потом и потискивање сад већ опасно нарасле АфД, која је осим у савезни парламент у међувремену ушла и у све покрајинске парламенте. Пре тога, међутим, мораће да увери сопствену странку да је прави избор данас за лидера, сутра за новог канцелара - а то, као што и резултати изборне скупштине показују, неће ићи лако. Перцепција да је њена политика само дериват оне коју води Меркелова (а које је, оправдано или не, великом броју Немаца доста) биће стога њен највећи проблем.
Меркелове пак што се тиче - након што је и овако ослабљена и уздрмана вештим политичким инжењерингом још једном демонстрирала да је у националним оквирима и даље без премца - можда би с писањем њених политичких умрлица ипак требало сачекати док она сама званично не објави крај. Ко не верује, нека пита Мерца и Шојблеа.
Сада је лакше замислити да ће Меркелова остати на канцеларској позицији до истека текућег мандата, 2021. године