Може ли Макрон преживети „жутицу“
Уступци које председник сада нуди демонстрантима нису гаранција да ће му то и сачувати место у Јелисејској палати
Жути прслуци не могу се више тако лако купити у Египту, пошто су власти ограничиле продају, а све у страху да би уочи јануарског обележавања Арапског пролећа, грађани могли да, понети француским примером, добију нови полет за неке нове демонстрације. Француски „жути прслуци“тако се сада могу похвалити да је њихов покрет, иако без чврсте организације и лидера, већ постао феномен који плаши владајућу елиту и на другим континентима.
Нема наизглед ничег тако страшног у чињеници да су незадовољни грађани
изашли на улице, али овај је протест прерастао у нешто више, запалио земљу и од почетног захтева да се не повећава цена горива, прерастао у социјални револт, који захтева озбиљније промене друштва.
Да ствар није нимало наивна управо се уверио Еманел Макрон, француски председник. Исти онај који је говорио да га никакви нереди неће зауставити, који је с презиром гледао на штрајкове и који је са Самита Г 20 у Буенос Ајресу, поручио: „Они који су одговорни за ово насиље не желе промене. Не желе напредак. Они желе хаос.“
Није прошло много, а Макрон се, почетком ове недеље, нашао у ситуацији да се обрати истим тим људима и покуша да објасни шта је све предузето не би ли се изашло у сусрет њиховим жељама.
Пошто је претходно препустио премијеру да објави промене плана и пошто је Едуар Филип то учинио уз поруку да је влада „спремна за дијалог“, француски председник морао је, ипак, сам да објасни шта се то све променило. И зашто.
У тих тринаест минута, колико је трајало обраћање, могло се чути од тог истог
председника да је „гнев грађана оправдан“.
Промене доносе повећање минималних примања за сто евра, скидање пореза за прековремени рад, укидање солидарног пореза пензионерима чије пензије су мање од 2.000 евра и, наравно, оно од чега је влада већ морала да одустане, од повећања пореза на гориво.
„Бес је дубок и оправдан, али је насиље недопустиво“, поручио је Макрон и позвао на ред и мир. Говор је завршио најавом националне дебате и следећим закључком: „Налазимо се у историјском тренутку за нашу земљу. Уз дијалог и поштовање, ми ћемо успети. Моја једина брига сте ви, моја једина борба је за вас - наша једина борба је за Француску.“
Има истине у његовим речима да није било могуће за 18 месеци, колико је на власти, дати решења за оно што се нагомилало последњих 40 година, али и за ово релативно кратко време на месту председника, Макрон је показао лице које његови гласачи нису желели и успео да драстично изгуби њихову подршку. Од победника на изборима, брзо је доспео до позиције човека који изазива бес, кога сматрају арогантним, кога називају „председником богатих“, од кога се захтева оставка.
„Прихватам свој део одговорности. Знам да сам неке од вас повредио својим речима“, рекао је Макрон.
Али та је изјава, као и одлуке које би требало да умире демонстранте, можда стигла прекасно. Они који су изашли на улице већ дуго се боре са истим проблемима, све већим порезима, све тежим условима и уз то све већим олакшицама за богатије. Економске реформе које су најављене као неминовне опет су, рећи ће „жути прслуци“, скројене по мери богатих, док њих притом није имао ко да чује. Када су изашли на улице, чули су се добро, можда и превише.
Економија већ трпи, нереди нису позивница за туристе, неколико дана били су затворени музеји, трговина је застала, штета која је учињена и на споменицима и на улицама, броји се милионима.
Макрон очигледно није имао много избора када је решио да се обрати нацији. Од првобитног: „Никакви нереди ме неће зауставити“, како је самоуверено поручивао на почетку мандата, бранећи своје реформе, до извињавања и повлачења одлука није прошло много. Уступци које сада нуди, социјални дијалог на који позива и обећања да ће довести у ред насилнике који су рушили град, можда су највише што може да понуди, али још није сигурно да ће то моћи и да му сачува председничко место .
Потенцијал „жутих прслука“можда је требало препознати пре него што су га препознали ван граница Француске. Све до Египта.
Потенцијал „жутих прслука“Макрон је требало да препозна пре него што су га препознали ван граница Француске. Све до Египта