Блесак вере у промену
ПОЗОРИШТЕ
Чехов је увео време у драму и драму у време. Oвим речима започиње свој текст редитељ Егон Савин у програму који прати најновију продукцију Југословенског драмског позоришта. И заиста, тек пажљивим промишљањем историјског контекста можемо донекле наслутити колико је била револуционарна и по развој модерног театра кључна ова вољена трагикомедија у којој је Чехов први пут у потпуности спровео свој драматуршки метод.
Комад Ујка Вања је своју премијеру имао 1899. године, а сам текст је настао прерадом драме Шумски дух коју је Чехов написао деценију раније и која је дочекана на нож и од публике и од критике. Прихвативши се истог заплета, редукујући број ликова и мењајући општи тон драме усмеравајући је ка комедији, Чехов потписује своје прво драмско ремек-дело и први огроман успех код публике (московску праизведбу Художественог театра је режирао и у њој играо Станиславски, а Јелену је играла будућа Чеховљева супруга Олга Книпер). Тај успех, уз бројне адаптације, филмске па чак и оперске верзије, траје до данас.
Ујка Вања је драма у којој се врло мало тога заиста дешава. Она описује атмосферу краја боравка професора Серебрјакова и његове жене Јелене на имању брата његове прве жене Војницког. Права драма лежи заправо, како то тачно поентира Савин, у времену које протиче, то јест у времену које чини да све жеље, амбиције, наде наших пасивних јунака буду све даље од могуће реализације. Тај фатализам пропуштене прилике обојио је егзистенције већине ликова, те им у тим међусобним суровим и тужним играма разоткривања које пратимо на сцени углавном преостаје само да ламентирају над својом судбином. Жељена промена је само илузија, нико не чини ништа да би свој живот заиста променио, али о томе причају надугачко и нашироко, оправдавајући се и оптужујући, како себе тако и друге. Чак се и наизглед велики гестови попут убиства или самоубиства сведу на неуспешне, патетично смешне промашаје. Тај мали блесак вере у промену брзо згасне и све се опет врати меланхоличној животној колотечини.
У својој сажетој и добро конструисаној поставци Савин потцртава комичну димензију текста, чини ликове још патетичнијим и изгубљенијим у својим илузијама, али им ипак не одузима достојанство, нити поставка губи ишта од оне нежне, софистициране меланхолије по којој Чехова препознајемо. Најзанимљивије решење свакако је изразито сведена сцена којом доминирају велики прозори са спуштеним ролетнама. Управо преко овог једноставног сценографског решења Савин исписује, прецизно, а значењски врло ефектно и доследно свој коментар. Јер ти прозори када су затворени потцртавају заробљеност ликова у сопственим јаловим животима, прозори се отварају да би се сенке распршиле а светлост продрла на сцену, или да би се чемерна учмалост одагнала свежим ваздухом. Ликови гледају кроз њих у некакве даљине које им обећавају другачије и боље егзистенције, али остају заробљени границама оронуле куће. Костими су модерни, беспрекорно тачни, банални у својој типској једноставности, упућују на ванвременску универзалност дилема јунака.
У пословично одличној подели посебно заокружену и слојевиту креацију дао је Ненад Јездић у улози доктора Астрова. Представа која не помера границе, нити даје нека нова тумачења текста, али која добро успоставља и с лакоћом достиже квалитативни стандард који се очекује како од редитеља, тако и од позоришне куће.
Представа не помера границе, нити даје нека нова тумачења текста, али с лакоћом достиже квалитативни стандард који се очекује како од редитеља, тако и од позоришне куће