Враћање државе у медије ГЛАВНИ УРЕДНИК СРБИЈЕ
ВРАЋАЊЕ ДРЖАВЕ У МЕДИЈЕ
Телевизијска публика можда не мора да зна ко и за чије бабе здравље кроји медијски садржај, али није згорег подсетити је да су након куповине О2 и Прве власници готово свих дневних листова и националних телевизија на неки начин блиски СНС-у
Иако су новогодишњи празници душу дали за изненадне, понекад и неразумне куповине свега и свачега, повереник СНС-а за Ниш и власник телевизије Коперникус Звездан Миловановић се ни у највећем трошаџијском заносу сигурно не би одлучио да купи телевизије Прва и О2. Џаба им и националне фреквенције. Ипак је Агенција за борбу против корупције означила Коперникус као телевизију блиску властима, а Прва и О2 су, ако ништа, упрљане заоставштинама Зорана Кесића и Ивана Ивановића, водитеља који у Коперникус вероватно не би могли ни да уђу, а камоли да тамо добију ауторске емисије као народни посланик СНС-а Владимир Ђукановић Ђука. Како би Кесић после Ђуке сецирао недоследности говора председника Вучића, како би му Ивановић посвећивао делове уводног монолога? Никако. Зато је Прву и О2 од грчке Антена групе купио Звезданов брат близанац Срђан, и то за 180 милиона евра, преко своје офшор компаније на Кипру основане у јулу ове године. Добио је приде још шест кабловских канала, три портала, један радио и једну станицу у Црној Гори. Мало потом је признао да га, за разлику од брата, политика нимало не интересује и да се искључиво води профитом.
Вражја је работа тај синхроницитет. И највећа случајност некако делује да има смисла. Ем су браћа, ем је Срђан свега месец дана раније продао своју фирму Коперникус технолоџи која се бавила дистрибуцијом кабловске телевизије и интернета за 195 милиона евра, и то државном Телекому. Истини за вољу, још 2016. је 51 одсто власништва продао пољско-британском инвестиционом фонду Абрис капитал. Милорад Анђелић из Абриса није желео за НИН да потврди чаршијске приче да је од 195 милиона евра 90 припало Абрису, а 105 Миловановићу, наводећи као разлог правила поверљивости. Било како било, неодговорно би било не питати Миловановића за порекло преосталих 75 милиона неопходних за куповину О2 и Прве, али он, за разлику од Анђелића, није одговарао на позиве. У Телекому су почетком новембра тврдили да је договорена цена куповине Коперникус технолоџија повољна с обзиром на импозантних 200.000 корисника услуга те фирме. Потом је сам Миловановић рекао да је бројка од око 150.000 реалнија, а Антимонополска комисија изнела је најнижу процену од око 40.000 корисника. Цена се отуда стрмоглаво попела с око 1.000 на око 5.000 евра по кориснику, а од тобоже доброг пословног потеза неупитна је остала само чињеница да се некакав посао одиграо. С тиме су били сагласни и берзански стручњак Ненад Гујаничић и бивши државни секретар у Министарству трговине и комуникација Драгован Милићевић. Обојица су за НИН пре месец и кусур сопственим рачуницама закључили да је вредност фирме далеко мања од процењене – први је понудио између 50 и 70 милиона, а други 37,5 милиона евра.
Е сад, зашто би државна фирма купила приватну за најмање два до два и по пута већу цену од тржишне? И, још важније, зашто би брат близанац функционера СНС-а од тих пара, доскора државних, купио једине две телевизије с националном фреквенцијом које нису биле прорежимске? Преостале су телевизије Хепи и Пинк, а пета фреквенција, упркос конкурсу РЕМ-а из априла ове године, и даље никоме није додељена. Поред ЛТР-а као вероватно испоставе немачког РТЛ-а који се повукао из трке и БК Телекома, који је због отпуштања каскао за критеријумима, пријавили су се још вулгарни Студио Б и управо Коперникус, који је раније већ био неуспешно конкурисао. С обзиром на то да су О2 и Прва одскора постале део Коперникус породице, па макар и бочно, могуће је да ћемо пету телевизију с националном покривеношћу добити врло ускоро.
На упите НИН-а, РЕМ је одговорио шкрто: „Наглашавамо да РЕМ није примио ниједну пријаву за промену власничке структуре у основном капиталу наведених пружалаца медијских услуга. РЕМ у свом раду поступа искључиво у складу са законским одредбама и све одлуке доноси утемељене
њима.“на
Питање је формалности, дакле. Тржиште одговора на постављена питања је у оваквим случајевима сулудије од овог у којем је оваква целомесечна трансакција уопште замислива. Браћа Миловановић су рекла да је консултантска кућа Дилојт проценила вредност Коперникус технолоџија на 200 милиона евра и да је држави тиме безмало „поклоњено“пет милиона евра, али је исти тај Дилојт, рецимо, у марту ове године у САД кажњен са 150 милиона долара због једног лошe обављеног ревизорског посла. Не тврди се да им не треба веровати, али је утврђено да знају да погреше. Потом је Срђан рекао да је Абрис капитал био тај који је решио да фирму прода и да је он последично био принуђен да учествује у тој трансакцији, која, тврди он, нема никакве везе с одлуком да купи Прву и О2. Анђелић је за НИН потврдио да воља за продајом Коперникус технолоџија јесте постојала, али да је не би назвао инсистирањем.
Најављено је да на двема телевизијама неће бити промена уређивачке политике, осим што ће на О2 бити више спорта. Кесић је уверавао гледаоце да уз њихову подршку нигде не могу да га склоне, док је Ивановић тиховао – након што је, додуше, на Твитеру објавио монтажу препознатљивог џингла на којем Вучић свира клавир и насмејан каже: „Моја прва!“Лидер Савеза за Србију Драган Ђилас је рекао да није много коментарисао медије, те да му се чини да ће након куповине
Бојазан да ће се у Србији поновити мађарски сценарио, када су пре две недеље власници више од 400 медија своје фирме поклонили једном Орбановом блиском сараднику, не делује скроз ван памети
Неминовно је било да се идентификација власти с лидером, лидера са странком и странке с државом пренесе и на однос с медијима, па и јавношћу Сњежана Миливојевић
О2 и Прве то чинити још мање, а Саша Радуловић и Бранка Стаменковић из ДЈБ-а ствар су свели на поклањање државних пара Срђану Миловановићу како би потом завео потпуни телевизијски мрак на националном нивоу. И тужбу су поднели Тужилаштву за организовани криминал. Напослетку, Вучић је у гостовању на Пинку прво негирао постојање политичког диктата у трансакцији, да би потом натукнуо да су О2 и Прву хтели да купе власници Н1 и СББ-а, дакле Јунајтед група, на чијем је челу у напредњачким круговима омражени Драган Шолак, који се у везу доводи с још омраженијим Драганом Ђиласом. Дакле, или куповина двеју телевизија није била политичка, или се она обавила како Јунајтед група не би купила две телевизије. Ако се и чини да постоји и трећа опција, то није случај, што нити је случајно, нити није. Опет тај синхроницитет.
Властодршци одвајкада на једном прозору причају једну, а на другом другу причу, каже за НИН Златко Минић из Транспарентности Србија. Ретко се ипак догађа да с истог прозора у две дипле свирају. С друге стране, веома често смо у ситуацији да нас од установљене корупције дели таман одсуство кључног доказа.
„У случају куповине О2 и Прве, на први поглед делује да је све по закону, али су многа зла у историји спровођена у складу с неким законом. Питање је, дакле, какви су прописи. С обзиром на функционисање нашег парламента, држава Србија би лако по потреби могла да одлучи и да закон гравитације више не важи. Слово закона се овде често пише да уместо јавног интереса брани интересе појединаца и група, па сад не треба говорити о легалности, већ о легитимитету и одбрани интереса грађана који су и даље великим делом власници купца Коперникус технолоџија, Телекома. О будућем изгледу телевизија О2 и Прва можемо само да нагађамо, баш као и да ли је било корупције или не. Међутим, чак и ако не буде уређивачких и кадровских промена, сасвим је могуће да дође до појачане новинарске аутоцензуре“, каже Минић.
Свако ко зна некога у медијима може да потврди да је за тупљење критичке оштрице понекад довољно и једно смањење плате. Осим ако реч није о комерцијалним телевизијама попут Пинка и Хепија које, чини се, из љубави злоупотребљавају националне фреквенције. Власник Пинка Жељко Митровић својеврсни је предузетничко-политички камелеон, јер на медијском небу преживљава од 1994, а једини је од првог сазива РЕМ-а 2006. увек добијао националну фреквенцију. Поред тога што је био срдачан домаћин готово свим представницима готово свих власти у последњих четврт века, профилисао се и као врстан састављач отворених писама у којима мири своје и властодржачке обрачуне с представницима опозиције.
Кулминација ружичасте отровности била је нимало ружичаста сатанизација Оливера Ивановића у октобру прошле године, седам месеци пре но што је убијен. С друге стране, иза безмало двадесетчетворочасовног ријалити програма и ноншалантних питања које Миломир Марић на Хепију поставља својим саговорницима – најчешће се тичу познанстава са Арканом и Зораном Ђинђићем – само номинално стоји извесна Владана Ћировић. Иза ње, пак, стоји далеко познатији Предраг Ранковић Пецони, бизнисмен који је хапшен и ослобођен за време акције „Сабља“и који је у марту прошле године био рањен у просторијама београдског хотела „Праг“над којим је у то време оспоравано власништво имао управо Срђан Миловановић.
Телевизијска публика можда не мора да зна ко и за чије бабе здравље кроји медијски садржај, али није згорег подсетити је да су након куповине О2 и Прве власници готово свих дневних листова и националних телевизија – и даље основних извора информација у Србији – на неки начин блиски СНС-у. Нека се спреме Политика и Танјуг, као да се чује из Председништва. Тада би подржављење медија, додуше бочно, и званично било скоро потпуно. Зато бојазан да ће се у Србији поновити мађарски сценарио, када су пре две недеље власници више од 400 медија своје фирме поклонили једном Орбановом блиском сараднику, не делује скроз ван памети. Ипак, саговорници НИН-а сматрају да се то вероватно неће десити. Не зато што Вучић није аутократа као колега Виктор, већ зато што би таква централизација онемогућила слободну, а опет нетранспарентну расподелу новца, пореских олакшица и кредита којима се напајају напредњачки медијски сервиси.
Значи ли то да је Александар Вучић први српски политичар који је уистину схватио да је апсолутна контрола медија предуслов апсолутне власти? Професорка на ФПН-у Сњежана Миливојевић сматра да се, од силаска демократије међ’ Србе, систем први пут формира као систем апсолутне власти једног човека, с прстохватом клијентелистичког система партијских и приватних интереса људи који у власти учествују. Неминовно је било да се идентификација власти с лидером, лидера са странком и странке с државом пренесе и на однос с медијима, па и јавношћу.
„У таквој структури не сме да постоји никаква контрола власти. Логично је да се слободни медији као оруђе транспарентности и као подручје критике, дебате и промишљања алтернативе нађу на првом месту листе непријатеља такве структуре. Проблем је, дакле, системски, а лични председников презир према медијима као институцији
Владајућа партија је и сама недавно признала да има ботовске бригаде пуне запослених чији су посао ширење дезинформација, дисквалификација неистомишљеника и спречавање смисленог разговора
Бранка Стаменковић из ДЈБ-а ствар су свели на поклањање државних пара Срђану Миловановићу како би потом завео потпуни телевизијски мрак на националном нивоу
је секундаран. У таквом, аутократском поретку, друштвени медији су једини простор спонтане и егалитарне комуникације, па самим тим имају и већи субверзивни потенцијал. Аутократе се с њима обрачунавају под кринком борбе против лажних вести, анонимност и сигурност проказују као безмало антиуставне, па смо недавно видели да је Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Вучића, ту борбу отпочела, али против Данаса. Истовремено, друштвени медији су подручје за озбиљну партијску мобилизацију. Владајућа партија је и сама недавно признала да има ботовске бригаде пуне запослених чији су посао ширење дезинформација, дисквалификација неистомишљеника и спречавање смисленог разговора. Контрола над медијима и присуство на друштвеним мрежама указују да ова власт једноставно не уме да поднесе ни најдобронамернију критику, што, пак, одражава делом и страх од губљења ауторитета“, каже она за НИН.
Наша саговорница подсећа да се СНС сусрео с тврдњама да у својим редовима нема угледне чланове и симпатизере већ по освајању власти 2012. године. Због тога је пристао на колико-толико полифону јавност и покоју кашичицу критике, успут мобилишући расположене међу препознатљивим лицима и именима. Са строгом применом одредаба медијских закона почело се тек 2016, што се временски подудара и с првом офанзивом на неподобне медијске раднике и с кооптирањем новинара спремних на сарадњу. Наступило је и чишћење тржишта локалних медија по Србији. Интересантно је да је те исте године Радоица Милосављевић, иначе члан СПС-а од њеног оснивања, довршио куповину чак осам локалних медија, иако до 2015. није имао никаквог искуства у том сектору. Једна његова приватизација је у међувремену поништена, али је јуна ове године допунио портфолио још једним медијем. Као некадашњи заменик градоначелника Крушевца и, прича се, сарадник Крушевљанина и потпредседника СНС Братислава Гашића, данас шефа БИА, медијске куће је куповао будзашто, потом их користио за потребе кампање пред локалне и парламентарне изборе, да би од њих на крају дигао руке, иако је до данас редовно добијао средства на локалним конкурсима за медије.
„Куповина националних телевизија је само логична последица досадашњег преузимања контроле над медијима. У развијеним демократијама, традиционални мејнстрим медији успевају да одоле аутократским и популистичким тенденцијама, а малобројни медији у Србији којима то полази за руком проглашавају се за државне непријатеље који комуницирају са спољним непријатељима док се брани КиМ. Чињеница је да се не зна власничка структура медија, па и о власницима нагађамо на основу тога за кога који медиј навија. У атмосфери нагађања, нема много ни сврхе тражити већу самосталност Комисије за заштиту конкуренције, поштовање законске одредбе да нико не сме имати две телевизије и спречавање трговине фреквенцијама“, закључује Миливојевић.
Ево како телевизијско тржиште може изгледати од почетка наредне године. У јутарњем дневнику се неће говорити о протесту десетак хиљада Београђана, али ће се чути да су се неки протести десили, додуше у далекој Француској. Потом ће се говорити о тобожњим аферама опозиције, а на крају ће двојица прорежимских аналитичара више од пола сата ипак причати о протестима у Београду, без иједног видео-прилога, уз драстично смањење броја демонстраната. Добиће се, дакле, анализа без вести и тумачење без чињеница. Све оно што је у недељу пре подне могло да се види и превиди на Пинку. Или, на Хепију: апокрифна историја света, с нагласком на Србију, у паузама између ријалитија. Речју – секс, лажи и СНС.
С обзиром на то да су О2 и Прва одскора постале део Коперникус породице, па макар и бочно, могуће је да ћемо пету телевизију с националном покривеношћу добити врло ускоро