НЕДОСТОЈНА КУКЊАВА ГОРА ОД ПОПУШТАЊА ПРИШТИНИ
Тим нарицањем владајући директоријум у Србији само подстиче Албанце да наставе у истом стилу. Као невидљива честица бирачког тела поручујем нашим властима да сам огорчен тим запомагањем и да јој у тој работи одричем сваку подршку
Ускоро ће бити означена двадесетогодишњица косовског издвајања из државе Србије, а никаквог помака нема у смислу његове реинтеграције. Напротив, време као да не ради за Србију, па следи неугодан закључак: што је дуже ван Србије, то је за Косово мања вероватноћа поновног укључивања у њену државну територију. Свима је јасно да је враћање Косова сада, али и у дужој временској перспективи, неоствариво, али се нико не усуђује да обнародује да је реинтеграција Косова престала да буде озбиљан, стварни циљ овдашње политике. Јер, познато је да сигуран пут у неуспех води постављањем неостваривих циљева. То што се емитује у виду званичних изјава са политичког врха своди се на завете да Србија никад неће Косово признати нити се сагласити са тим да оно добије фамозну столицу у Уједињеним нацијама. Такав завет има смисла само ако отвара перспективе реинтеграције Косова.
У вези са Косовом овдашња се политика, бар кад су циљеви у питању, суочава са три опције, од којих су две спрегнуте тако да је једна условљена другом. Прва опција је задржавање и чување статуса кво, колико год то морало да траје. Други могући циљ је враћање Косова у територијални састав Србије. Први циљ
условљен је другим: садашњи статус нам је очито непотребан уколико не очекујемо да ће се он окончати дефинитивним враћањем Косова у државно устројство Србије. Трећа опција у равни циљева везаних за Косово јесте признавање његове независности и пристајање на све што је потребно да оно добије атрибуте самосталне државе.
Деликатност ситуације у којој смо се нашли поводом Косова састоји се у томе што практично има да се бира између два зла. И то не само између два било каква, него између два голема и погубна зла. Остављајући опцију реинтеграције као недовољно вероватну ствар засад далеке будућности, избор се своди на опредељивање између признавања независности и одржавање постојећег замрзнутог конфликта који се већ изродио у дугорочну и многострано штетну констелацију.
О пристајању на дефинитивно осамостаљивање Косова, које изгледа да је неприхватљиво за велику већину нашег становништва, не треба трошити много речи. Пука чињеница масовног непристајања на то опцију сама за себе много о њој говори. Интензитет тог непристајања, међутим, не изгледа довољно познат. О ставовима поводом Косова на располагању су непоуздани резултати врло
малог броја анкета, а ваљано постављене и добро организоване анкете нису, чини се, досад ни спровођене. Судећи по ономе што је уследило и по млаким реакцијама оних који су га покренули, громко најављивани дијалог о Косову није донео очекиване резултате. Утисак је како решеност да се по сваку цену задржи Косово са протеком времена постепено, али видљиво слаби. Без много ризика може се рећи да готово да и нема Срба који би данас своје синове слали на Косово да се војнички боре за његово очување. Напротив, Косово напуштају и многи од оних који су се на њему затекли у време тектонских потреса на размеђу векова. Времена су се променила. Између два рата немали број Срба селио се на Косово, конкретним чином доказујући своју опредељеност. Таквих знакова родољубиве везаности за Косово данас нема.
Упркос томе, Срби снажно подржавају власт која одбија да призна косовску независност. А то је крупна чињеница која се не може и на сме пренебрегнути. За Косово је данас гласно, у ствари грлато, опредељена владајућа, па и она опозициона, политичка гарнитура, али је та опредељеност вербална и декларативна. У ствари, Косово је било и остаје плодно тле за убирање богате бирачке подршке, за акумулирање политичког капитала. Политичари, дакле, за борбу или „борбу“око Косова имају свој веома јак и врло партикуларан мотив. Многи међу њима можда су и искрени патриоти и истински борци за Косово, али се то не види од њихове политичке (или политикантске) мотивације која њихово понашање прекрива тешким застором.
Следи да је признавање косовске независности засад политички неоствариво јер је блокирано отпором бирачког тела. Но, из чињенице да је опција пристајања на независност Косова лоша нипошто не следи да је њена алтернатива, одржавање замрзнутог конфликта и онемогућавање међународне еманципације Косова, аутоматски добра. Напротив, и та је опција изразито лоша, и то многострано. Прво, Косово је извор великих регионалних политичких напетости, а то ни за кога не може бити добро. Оне ремете економске
Опште је уверење да многа посла око Косова нису ни законски ни морално чиста, а нарочито су проблематични сигнали са оног дела Косова где је Србија у приличном степену задржала своју, нажалост све слабију, државну контролу
токове и на више начина дестимулишу предузетништво и умањују економску ефикасност. Те напетости очито одбијају стране инвеститоре, а повремено се знају спрам њих испречити као право страшило. Напетости поводом Косова дестимулишу и домаће предузетништво.
Косово много кошта наш буџет, а још је горе што су многи новчани токови управљени према Косову недовољно прозрачни (нетранспарентни). За једну државу за коју се и по бројним међународним прегледима зна да је међу онима са највишим степеном корупције, та непрозирност токова и трансакција више је него опасна. Неуралгична језгра корупцијских злоупотреба имају тенденцију малигног ширења на цео друштвени организам; кад се и ако зачне на Косову, гангренозно ткиво криминогене комбинаторике може да захвати целу Србију. Чини се да је опште уверење да многа посла око Косова и у вези са њим нису ни законски ни морално чиста, а то је већ крупна негативна ставка за опцију status quo. Та сумња велики је терет за државу чак и ако остане недоказива. Нарочито су проблематични сигнали са оног дела Косова где је Србија у приличном степену задржала своју, нажалост све слабију, државну контролу, а где локалне косовске власти нису на прави начин успоставиле своју владавину. Из тог двовлашћа могу да проистекну радње које ћемо открити тек у некој будућности, а које би могле веома непријатно да нас изненаде.
Један познати виц почиње тако што се констатује да су сви они што су ратовали против САД па изгубили (Немачка, Јапан...) економски и иначе веома добро прошли, па зашто и ми не бисмо са САД заратили. А онда долази поента: јесте, али шта ћемо ако победимо?! Баш у том духу искрсава питање шта ако ми, супротно озбиљној скепси већине Српкиња и Срба, ипак успемо и Косово вратимо Србији где по закону припада. Иако се за то боримо и декларативно, а делом можда и заозбиљно, то би тек Србији донело, засад недовољно сагледиве, али крупне и можда дословно нерешиве проблеме. Може ли неко да замисли српску Скупштину у којој би у својству посланика седела приближно трећина Албанаца са Косова. И овако господа се хоће „злаћанима да пободу ножи“, а са Албанцима би перје вероватно летело на све стране. Чини се да још није измишљен модел у коме би неки предео био интегрални део државне територије а да буде искључен из парламента.
Посебан проблем је косовска страховита неразвијеност. Већ пар деценија Косово добрим делом живи од хранарина које стижу са Запада, а нема разлога да се претпостави да ће тако бити до краја времена, а поготово не уколико би оно било враћено Србији. Србија, међутим, не може да поднесе ни своју сопствену сиротињу, а како би могла да се не ломи под додатним огромним теретом косовске сиротиње. Лево оријентисани интелектуалци, једна прилично померена сорта, на неразвијеном Косову били би гласнији него у развијенијим деловима земље, па би сместа почеле да циркулишу теорије о експлоатацији и косовској сиротињи као њеном учинку. Тешко је поверовати да би Србија могла да савлада политичке проблеме који би потицали из такве демагогије.
Од тог политичког динамита, за који би се детонатор нашао по кратком поступку, још је много опаснији демографски. Демографске пројекције показују да би уз садашње разлике у стопама наталитета и морталитета у Србији која би поново имала Косово као саставни део, за неке четири деценије или тек нешто више Албанци бројем надмашили Србе у целој земљи; Срби би у властитој земљи постали мањина! Овде коментар није потребан: ако има да се бира између живота у Србији без Косова и, с друге стране, живота у Србији у својству националне мањине са Албанцима као већинским народом, требало би да је јасно какав би одговор морао да буде.
Остаје да се упозори на једну наглашено неугодну особеност статуса кво као актуелне ситуације. Иза Косова стоји најмоћнија сила света која ће, упркос извесним променама у геополитичким односима моћи, таква остати још довољно дуго. Због тога смо лишени наде у неку констелацију односа светских сила која би нам Косово учинила доступним. Србија никако не може, па тако неће ни моћи, војнички да интервенише на Косову. Других делотворних начина да делујемо на Косову – штитимо тамошње Србе, бранимо културне и верске споменике − једноставно нема. Косовске власти могу, у границама које им поставе њихови моћни западни тутори, чинити дословно шта им је воља. Сем да се, уз мале изгледе на успех, обраћа њиховим патронима, Србија нема начина да ограничавајуће или на било који други начин утиче не косовску власт. У тој ситуацији немоћи, максимално унапређивање односа са Косовом можда и није тако лоша алтернатива. Косовске Србе не можемо бранити сталним натезањем које се на крају лупа њима о главу. Можда је попуштање на Косову ради унапређења односа чак мање понижавајуће него недостојна кукњава на мере које се тамо предузимају, тај лелек са највишег места који је већ тешко слушати. Тим нарицањем владајући директоријум у Србији само подстиче Албанце да наставе у истом стилу и прибегну другим неподопствима, шаљући им истовремено сигнале да су успешни у штетама које нам наносе. Та власт у држави је и моја власт и ја јој, као невидљива честица у великом бирачком телу, поручујем да сам огорчен тим запомагањем и да јој у тој работи одричем сваку подршку.
Косовски проблем је толико тежак да га човек не би пожелео ни свом непријатељу. Међу оних пар расположивих опција не зна се која је од које гора. Онај ко то буде решавао испашће велики кривац како год да поступи. Тај положај човек не би пожелео ни свом душманину.