Бројеви против власти

СНОВИ ДИВНИ АЛ’ СТВАРНОСТ СУРОВА

Колико је, у економији, реална Србија удаљена од оне у огледалу власти? Зашто Вучић толико воли бројеве, ако они њега баш и не

Да би се обезбедила упоредивост података приликом рачунања индекса, подаци за 2017. добијени су из истог извора и на исти начин као и подаци за 2018, саопшти Републички завод за статистику, а потом мало „прекроји“индексе. Па тако, просечна бруто зарада, која је у септембру ове године износила 66.251 динар постане номинално већа за 4,9 одсто, а реално за 2,7 одсто него у септембру 2017, када је била 66.438 динара, иако је јасно, када се упореде ова два броја да је, и реално и номинално, она сада за 187 динара – мања. Септембарска зарада не само да је мања од оне пре годину дана, већ је за око 2.000 динара мања и од исплаћене у августу ове године. Уз то, у трећем кварталу 2018. мања је него у другом. Занимљиво је, међутим, да РЗС у саопштењу из септембра не само да је, случајно или не, побркао мање са већим, односно пад са растом, већ за разлику од претходних месеци, ни у септембру ни у октобру није објавио податак колико је зарада износила у еврима, да се не види колико је још увек удаљена од магичних 500 евра, којих није помињао само председник државе Александар Вучић, већ и директор РЗС.

Зато, када Вучић изјави, као априла ове године: „Не заборавите, када сам постао председник Владе, плате су биле 340 евра, данас су 425 евра у просеку, а пре краја године биће између 480 и 500 евра“, њему не треба толико замерити на овим „грешкама“. Он заправо само слуша званичну статистику, о она је, опет, склона да најпре упозори да су подаци упоредиви, а онда их сачини тако да они то не буду. Већи су, ипак, они статистички стручњаци од председника, а промашили су у прогнози датој с почетка године да ће на крају 2018. плате бити око 500 евра. Десетомесечни просек, међутим, показује да је за достизање магичног броја неопходно нешто више од 80 евра.

И још нешто, статистички подаци показују да ће тих фамозних 500 евра, ако и када до тога дође, пре достићи они који раде у јавном сектору, него приватном, јер све инвестиције и фабрике испред којих је пресецана црвена врпца, нису помогле да се разлика између зарада које исплаћује држава са једне стране, и оних које исплаћују приватници са друге, избалансира. Напротив, септембарска разлика је око 13.000 динара код бруто и око 9.000 динара код нето плате, и то у корист оних који су запослени у јавном сектору.

И сад, можда није рекордер у платама, али Србија ће коначно дочекати дан када ће се наћи међу рекордерима у региону у расту БДП-а. Тај дан и није тако далеко, пошто се за ову годину предвиђа привредни раст од 4,4 одсто, што је највећа стопа раста још од избијања кризе 2008. „То је најлепша вест, за коју смо живели и радили у претходних пет година, која за грађане значи значајно веће плате и пензије и убрзање напретка Србије“, рече њен председник, чувши добре прогнозе о расту БДП-а у 2018.

Да ли ће и коме плате расти, видећемо, пошто статистика бележи мали пад зарада, а заједљиви економисти, опет, очекују да ће БДП расти нешто спорије у последњем кварталу ове године. Притом, додају и да на доброј овогодишњој стопи раста од 4,4 одсто имамо захвалити суши која нас је ове године мимоишла, као и ЕПС-у који није имао проблеме у производњи струје, као што је било 2017. Не рачунајући то да је стопа раста у 2018. висока захваљујући ниској бази из претходне године, тренд раста БДП-а био би између три и 3,5 одсто, па је то оно што можемо рећи да је ново Србија створила ове године. Такав раст, међутим, не чини нас ни рекордерима међу земљама окружења и овог дела Европе, а ни поноснима на чињеницу

У септембру и октобру званична статистика није објавила колика је била нето зарада у еврима, да се не би видело колико је удаљена од магичних 500 евра, које није обећао само председник Вучић већ и директор РЗС

да се Србија коначно налази на путу бржег и одрживог раста БДП-а. Опет напротив, Фискални савет упозорава да је забрињавајуће то што увоз расте брже од извоза, а прерађивачка индустрија има најнижи раст још од 2014. када је Србија била у рецесији.

Поједностављено, висока стопа раста српског БДП-а у овој години последица је двоцифреног раста у пољопривреди, производњи струје и грађевинарству у поређењу са претходном годином и тешко да ће се било шта од тога поновити и наредне. Напротив, вероватније је да ће изостати велике стопе раста ових сектора, а ако се настави тренд бржег раста увоза од извоза и неразмењивих добара (непроизводног сектора), Србија ће опет бити на путу нездравог економског раста, неодрживог на неки средњи или дужи рок. И са свим структурним слабостима привреде које се годинама само нагомилавају. „Тренд раста БДП-а Србије је сваке године од 2014, укључујући и 2018. био нижи од раста БДП-а земаља централне и источне Европе. Дакле,

и поред тога што ће у 2018. привредни раст Србије највероватније бити нешто већи од просечног раста других земаља овог дела Европе, Србија и у 2018. наставља структурно да заостаје за упоредивим земљама региона, јер на то указује нижи тренд раста БДП-а Србије од просечног раста БДП-а земаља централне и источне Европе“, закључује Фискални савет.

Да се ово не би десило, Савет упозорава државу да економском политиком подстиче веће инвестиције у прерађивачку индустрију, да више подстиче извоз од увоза, као и да новац из буџета улаже у изградњу инфраструктуре, односно пореско растерећење рада, јер то ће утицати на повећање конкурентности привреде и бржи привредни раст.

И мада се председник Вучић, осим „скорим“достизањем магичних 500 евра, воли хвалити и стопом привредном раста, али и милијардама евра инвестиција које „плански“стижу у све крајеве Србије, чињенице говоре да оне неплански иду у све привредне секторе, односно да је важан само њихов број, али не и квалитет. И можда њихов број и јесте импозантан поредећи са упоредивим околним земљама, али Србија је још увек далеко од оног удела инвестиција у БДП-у који би био довољан да буде упоредива са земљама централне и источне Европе. За повећање удела са 20 на потребних 25 одсто БДП-а неопходне су јој веће државне, али на првом месту веће домаће приватне инвестиције, а она мало шта ради да би то подстакла. Прече јој је да буџетским вишком повећава плате и пензије него да значајније смањује пореско оптерећење зарада како би отворила простор за раст плата и нове инвестиције у приватном сектору.

Са новим министром финансија, председник је добио и гласноговорника, па не мора више сам, приликом сваког повећања пензија, тврдити да су оне „веће него икада“. То сада чини и Синиша Мали, не објашњавајући притом да већи номинални износ пензије не значи да оне и реално (рачунајући инфлацију) вреде више него што су икада вределе. Сигурно је, међутим, да ће оне од сада вредети и бити онакве каквим их начини власт, јер се баш власт и потрудила да занемари „застарели“модел обрачуна пензија, те да мењајући закон омогући дискреционо одлучивање о томе колико ће пензије износити и како ће и коме расти. Законска индексација замењена је политичком, по којој раст нечије пензије неће зависити од тога колико је уплаћивао доприноса, већ од тога колико је задужио актуелни режим.

Аколико је уносно задужити режим, најбоље зна Срђан Миловановић, који је пре неколико месеци за мањински удео у кабловском оператеру Коперникус технолоџи добио око 100 милиона евра. Коперникус је, према рачуницама стручњака који баратају подацима знатно различитим од оних којима је баратао Телеком, плаћен барем тричетири пута више но што вреди. Телеком се пак да би реализовао своју тренутну експанзију морао задужити, мада није сасвим јасно да ли је држава коначно одустала од његове продаје или ће Вучић ипак остварити свој непрежаљени сан од којег је ономад морао дићи руке под притиском „неразумне јавности“, али је зато јасно ко би могао враћати дугове, ако нешто пође по злу.

За сада, „сат за јавни дуг Србије не ради“, како је то половином новембра објаснио председник државе, покушавајући да каже како Србија из сата у сат и из дана у дан, смањује свој ниво дуга, па зато та машина названа „јавни дуг сат“, у нашем случају стоји. Вучић је том приликом, честитајући, наравно, пензионерима за „никада веће пензије“, објаснио како ће се удео нашег дуга у БДП-у већ на почетку 2019. смањити „на 49 одсто, што је међу најбољим показатељима у Европи“, јер Словенија и Хрватска имају готово два пута већи удео дуга у БДП-у, а „Бугарска или Македонија које имају мањи удео дуга, опет имају и мање плате и пензије него Србија“. Осим што барем 10 држава у Европи има мањи удео дуга од 50 одсто БДП-а и чињенице да дуг сваку земљу не кошта исто, јер нису исте каматне стопе по којима су се задуживале, Вучићева прогноза, факат, не разликује се много од оне Фискалног савета, по којој ће на крају ове године удео дуга у БДП-у бити испод 55 одсто. Разлику, ипак, чини то што Савет додаје и да је постигнути резултат мање последица добрих фискалних резултата, а више корекције БДП-а навише коју је извршио Републички завод за статистику, а која је онда проузроковала спуштање удела дуга у једном дану за чак четири процентна поена, са 60 на 56 одсто, иако није било никакве веће отплате.

И за крај, оно што би свакако требало да је додатно поправило фискалну слику Србије је пола милијарде евра вредна уплата француског Вансија за концесију аеродрома "Никола Тесла" у Београду. Поред тога, ако је веровати ономе што политичари причају, јер доказе у виду уговора о концесији јавност још увек није видела, Ванси би поред овог новца у буџет морао да наредне две и по деценије уплаћује и годишњу концесиону накнаду од неколико милиона евра, али и да у сурчински аеродром уложи нешто више од 700 милиона евра. У шта ће се инвестирати толики новац не зна се, јер и једна и друга концесиона страна потрудиле су се да своје планове држе далеко од очију јавности, а ако тако и наставе, биће немогуће упоредити дата обећања о висини укупних улагања у београдски аеродром и њихову реализацију.

Уосталом, није ли саопштење с почетка текста доказ да српску стварност не мења ни чињеница да је нешто објављено и упоредиво? Како рече пре неки дан председник Србије, а поводом концесије за аеродром, ионако „све је завршено“.

Законска индексација пензија замењена је политичком, по којој раст нечије пензије неће зависити од тога колико је ко уплаћивао доприноса, већ од тога колико је задужио актуелни режим Ако се искључе једнократни ефекти, тренд раста БДП-а у Србији је између три и 3,5 одсто, а та стопа није довољна да нас сврстава међу рекордере ни у региону