И ваши су наши

О МЕДИЈСКИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА

Пошто НИН не чита, нема сумње да председник Србије ни из овог текста неће чути шта му поручујемо - недемократски је медије коментарисати са јавне функције. Јер они нису фудбалски клубови, чији је навијачки избор лична ствар

Пошто НИН не чита, нема сумње да председник Србије ни из овог текста неће чути шта му поручујемо - недемократски је медије коментарисати са јавне функције. Јер они нису фудбалски клубови, чији је навијачки избор лична ствар

Ово није текст о притисцима на НИН, али не може бити ни комплетан ако из пристојности пишући о медијима који су означени непријатељима државе НИН изоставимо. Да је макар мало плашљива, ова редакција би одавно већ провиривала из мишије рупе сваког четвртка кад се са неког догађаја чује шта о новом издању НИН-а мисле председник Србије и људи из његовог окружења. Да нисмо дигли руке од тога да страхујемо, главни уредник би готово сваки уводник могао да претвори у овонедељни одговор Александру Вучићу.

Иако је реч о „безначајном магазину који чита пар хиљада људи“, због једне насловне стране НИН-а, из извршне власти у једном су дану стигла три саопштења осуде, а од председнице Скупштине још једно. Грубо кривотворећи чињенице, прикривајући право значење једне насловнице, Маја Гојковић саопштила је да „ова насловна страна заслужује осуду сваког нормалног и пристојног грађанина Србије, али и читавог друштва“. Мало ли је? Иза тога преостаје само набијање на колац на Теразијама.

У Народној скупштини, представничком дому свих грађана, о неколицини медија се често говори - поред НИН-а, о дневном листу Данас нарочито лоше. Расправа о једној карикатури Предрага Кораксића Коракса била је само финале посланичког атаковања на Данас. У конкретном случају један од приказаних на карикатури, шеф посланичког клуба Српске напредне странке - Александар Мартиновић назвао је медије опозицијом. Уз Данас, још Време и НИН. „Такви медији служе као опозиција у Србији, медији који су милитантни и који у ствари представљају само црно–бело и који стално

кукају како су им угрожене медијске слободе. Да ли је неко позвао било ког новинара на одговорност, али зато смо ми сваки дан на удару и то великог броја штампаних и електронских медија“, запитао се функционер највеће партије у Србији и, још важније, народни посланик из реда владајуће већине, који се правио да не зна чему медији служе. Медији, чувари јавног интереса, пре свих - од власти и од могуће узурпације поверења на управљање јавним интересима, коју је власт, тренутна и било која, добила од грађана, истина је - раде одговоран посао.

Али извртање редоследа одговорности је, испоставиће се, одличан механизам којим је извршна власт у Србији данас успела и медије да подели на „ваше“и „наше“. Мартиновић је и том приликом поновио да „ти медији јако добро знају шта раде и за кога раде“и да су преузели улогу опозиције, јер је, како каже, опозиција неспособна. Ето две муве истим ударцем. Посланици владајуће већине у полемици са објављеним текстовима срачунати су на вишеструке ефекте, у којима медији служе и као средство и као циљ.

Економски ослабљеним редакцијама, дискредитација која долази од председника - задаје завршни удараца. И под претпоставком да у тим редакцијама раде новинари потпуно отпорни на притиске, јавне позиве на критику, страх од атмосфере на улици којом се крећу и поделе које су поново ослабиле медије, пословање остаје проблем. Кад носиоци највећег утицаја у држави позову на игнорисање неког медија, обезвреде његов утицај, то се односи и на оглашиваче.

Рачуни свакако долазе на наплату. А понекад чак и неки измишљени порез. Локалне медије какве су Јужне вести, један нејасан порез од милион динара могао би да затвори. У данашње време, могао би чак и националне, али за утисак о економској снази локалних довољно је рећи да је за већину њих пресудно да ли ће општинска управа расписати обавезан конкурс за суфинансирање медија или неће. Кад понестане других средстава за обрачун са медијима, општине су у стању да то не учине. У Крагујевцу чак и годинама заредом. Финансијски притисци су малобројну редакцију Јужних вести, међутим, учинили славнијом него што је била пре њих. Због те омашке у рачуници, они су се појачали. Да покаже разноврсност средстава у борби против медија, једна локална функционерка пријавила је новинара Стефана Марковића полицији, ради наводног откривања личних података, а овога је полиција саслушавала желећи да чује ко је кртица од које је добио информације. Ако се још неко пита зашто би врхушки сметале Јужне вести, ево и одговора. Грађанима насушни медији локалног карактера, који пишу о њиховим свакодневним проблемима, власти су препрека на путу ка централизацији медијске силе ради њене лакше контроле.

Кад све то није довољно, следе етикете - лоповски, жути, амерички, а неретко и лично омаловажавање уредници НИН-а слушају да их председник ословљава са „неки“, а Милан Ћулибрк је такозвани „мајстор Ћулибрк“, или их именом и презименом прозива барем једном недељно. НИН није једини медиј који је председник оптужио да „свашта лаже“. Ћулибрка више не чита, каже, „јер је тај причао да ћемо да имамо најмањи раст у региону и сада не зна шта ће са собом, мучи се сваки дан, хода улицама и не зна шта би са собом од муке и како да призна да Србија има највећи раст у региону“. „А шта ја да му радим“, пита се. „Само нека штанцују онај штампани ријалити против мене сваке недеље. Ја се радујем, јер је то добар бизнис, за индустрију папира, јер какав год да је тираж кад се штампа на 100 страница, на то се плати ПДВ... посебно што то никаквог резултата нема, јер народ зна да су тамо све лажи и бљувотине.“

Небројено много пута су представници власти одбили да одговоре на питања новинара и уредника НИН-а, сад је већ очигледно само зато да би могли да кажу да их нема у нашим новинама

Ове године за НИН је пак поновио неколико пута - да му се уопште не допада, да га НИН мрзи са 90 од укупно 100 страница (иако има 64). Пошто НИН не чита, нема сумње да председник ни из овог текста неће чути шта му поручујемо - недемократски је медије коментарисати са јавне функције. Јер они нису фудбалски клубови, чији је навијачки избор лична ствар. Ни навијачки коментар, кад је реч о медијима, није безопасан, али опасније је да се у јавном односу према медијима представници грађана руководе личном проценом. Јер су и пред законом сви медији исти.

За почетак, носиоцу јавне функције не би смело да смета да га НИН „напада са свих страна“. Ако је поштен, како тврди да јесте, нема разлога да се с тим не носи достојанствено. Али даље - чак и да му смета - у демократској земљи њен председник би се устручавао да о томе говори. Вучић то зна, па ће зато, еуфемистички говорећи неумесне критике, позвати своје министре и посланике да нигде ништа не говоре против медија и да им одговарају на питања на пристојан начин. „Зато ћу се трудити да ништа лоше не кажем ни о једном медију, да на сваки начин помогнем да могу да на слободан начин информишу јавност како они желе, било да подржавају Владу, било да су против“, казао је све што треба Вучић. „Немам никакав проблем са тим (карикатуром у Данасу). За мене је важно да људи слободно пишу, слободно цртају карикатуре, раде шта желе, зато што је Србија слободна и демократска земља“, обећао је.

Али је у једном од небројених обрачуна са медијима, мало затим, председник свих грађана исти тај Данас, далеко од најтиражнијег листа у земљи, потрудио се да докрајчи: „Нека наставе свој посао слободно. Ја ћу толико да се борим за истину. Ја говорим људима шта је тачно и шта није тачно. Толико ћу се борити за ваше право и вашу слободу да објављујете неистине и лажи“, и: „Молим вас, сачувајте те Ђиласове новине…”.

Колико сте пута ви госпођице Стојисављевић с РТС-а, ишли да плачете тамо у просторије Вука Јеремића, па што нисте ишли да плачете у редакцију Информера Александар Вучић

Не судећи о другима, ауторка овог текста је и сама недавно била у неприлици да је председник залепи за Ђиласа, коментаришући одговоре америчког амбасадора на питања у НИН-у. Ничим неизазван и изузетно свестан неоснованости тог категорисања, Вучић је само учинио повод још једној етикетираној новинарки да буде задовољна што су и он и Ђилас једнако незадовољни њеним питањима.

Наравоученије - новине су нечије, оне нису слободне, и неко их плаћа да би се против њега бориле. Новинари не раде за грађане, него за опозицију. Новине које га критикују, он не чита, па немојте ни ви. Подржава демократију и слободу, али ће пре и уместо суда донети пресуду - та гласила лажу. Човек мора бити велики мајстор пропаганде да би толиким заменама теза успевао да се користи у једној реченици. И нека је, алал му било, али је то далеко од председниковог – „не бавим се пропагандом“. Нека је и пропагатор, али онај који не злоупотребљава утицај. Који га не користи да би се обрачунао са неистомишљеницима и, важније, ретким медијима који су спремни да критикују рад власти. Не њега лично. Истина је, додуше, да неретко критика делује као да је лично упућена, али се то, у овом случају, догађа зато што је носилац једне функције преузео моћ свих стубова власти у земљи. Уосталом, Вучић и не крије да одлучује о свему. Кад се он тиме хвали, кога онда медији да критикују?

Јула 2018. до данас неразјашњена афера бизарне отмице Стефана Цветковића довела је поделу међу медијима до усијања. Једна инсценирана отмица (у коју је део новинара поверовао и пуцао из свих оруђа у одбрану новинарства, а други је проценио да оптужбе нису утемељене и проверене за реакцију) умањила је потребу да се новинарство заштити од напада до те мере да за Милана Јовановића, новинара Жиг инфо, коме је пре кратког времена кућа запаљена из освете, није остало довољно солидарности ни неопходне колегијалности. Имунитет на нападе стварао се ове године и кроз 93 случаја о којима новинарска професија није успела да заузме јединствен став, али представници власти јесу. Тачно се знало ко су „њихови“, а ко „наши“и како их треба бранити. Члановима комисије за истраживање убиства новинара стигла је опомена - бићете анатемисани - са насловне стране једног полудржавног недељника, који преферира да се обрачунава са колегама и другим медијима на насловницама. И нису једини.

Уосталом, лекцију о добронамерној солидарности (можда и злоупотребљеној у случају Наташе Јеремић, коју су прорежимски медији линчовали, а она пак у просторије странке свог мужа сместила колеге које су дошле да је подрже као новинарку) добили су и не престају да је слушају запослени на јавном сервису. Месецима након догађаја, неким другим поводом, на уобичајено новинарско питање одговорио је колегиници са РТС: „Колико сте пута ви госпођице Стојисављевић, колико су пута с ваше телевизије, с РТС-а, да за људе који гледају не буде забуне, ишли сте да плачете тамо у просторије Вука Јеремића, да плачете због једног саопштења Миленка Јованова, па што нисте ишли да плачете у редакцију Информера зато што Драган Ђилас тражи да иде у затвор главни уредних Информера, ваљда вам је више стало до колеге... Нисте изгледа то ни објавили на РТС-у. Јер ваљда је богоугодно да се напада један новинар кога не воле директор и главни уредник државне телевизије.”

Сталним поделама на њих и нас, финансијски, кадровски, кредибилитетом и снагом утицаја ослабљена и компромитована професија се додатно ломи пред својим јединим правим циљем - да говори истину, и једином сврхом - да уместо грађана контролише носиоце јавних функција. Сваки пут кад назове Н1, телевизију која је дозволе за рад добила од државних органа - америчком, започиње домино увреда. Небојша Стефановић рећи ће чак - „ЦИА телевизија“, баш као да тај министар полиције не сарађује са ЦИА - што би га, његовом логиком, учинило ЦИА министром.

Упитан да ли је спреман да преузме одговорност уколико се новинарима Н1 нешто догоди због сталног етикетирања, Вучић је одговорио ноншалантно: „Спреман сам да сваки пут говорим истину, радите на луксембуршкој телевизији са америчким капиталом и ја вам честитам на томе. Да ли вас људи гледају или не? Изгледа да неће да вас гледају и то је ваш проблем, нећу ја да сносим одговорност за ваш пословни неуспех“, објаснио је Вучић.

Слобода медија често се поткрепљује једним истинитим податком - да представника власти нема у одређеним медијима, баш оним које напредњаци критикују. Али разлога нема у реченицама попут - волите да ударате у џак кад мене нема да се браним на вашој телевизији или новинама. Само се стиче утисак, да „њихову“страну нико не зове. То је, међутим, првокласна обмана. Небројено много пута су представници власти одбили и настављају да одбијају да одговоре на питања новинара и уредника НИН-а, сад је већ очигледно само зато да би могли да кажу да их нема у нашим новинама.

Да се разумемо, напредњачка власт није измислила ни мантру да медији (до њихова вакта) никад нису били слободнији. Нити је патентирала поделу међу медијима. Кад елементарно знање ове или неке будуће власти буде, међутим, да је таква оцена неумесна, рећи ћемо да постоје предуслови за слободан рад. Јер слобода медија не постоји, она је циљ. И о њој са смислом говори само онај новинар и онај председник који разуме да медији никада не могу бити довољно слободни. А осећа је само оно друштво које је спремно да подржи тешку новинарску борбу за истину.

Небојша Стефановић ће за Н1 чак рећи да је „ЦИА телевизија“, као да тај министар полиције не сарађује са ЦИА, што би га, његовом логиком, учинило ЦИА министром

Грађанима насушни медији локалног карактера, који пишу о њиховим свакодневним проблемима, власти су препрека на путу ка централизацији медијске силе ради њене лакше контроле