Хапшење смеха
САТИРОМ ПРОТИВ АУТОКРАТИЈЕ
И поред силних убоја које су добили током година оштрих државних стартова с леђа, овдашњи хумористи који су проглашавани и народним непријатељима уверени су да је власт немоћна у сукобу са хумором; како студијским, тако и уличним
Анатолиј Луначарски, револуционар, народни комесар просвете, писац, критичар, записао је о сатири: „Најзначајнија је када нова класа развије знатно прогресивнију идеологију од владајуће, али се још није довољно развила да је збаци… У томе почива њен презир према противнику… А често и њена бол, као црн рам око сјајних слика“. Није то ни прво ни последње писано пре сто година, а важеће у данашњој Србији, с тим што још нисмо доспели до класних питања, па морамо Луначарског да сведемо на разину дневне политике. Тако смањени Луначарски вели, дакле, да је отпор напредњачком режиму идеолошки надмоћан, али још практично неделотворан, и да је тај процеп као створен за јунаке овог текста. Сви они утакмице духа против власти добијају без зноја, то су партије велемајстора против пацера, али сјај сваке победе уоквири црна сенка свести да тријумфа још нема. Пре пет година, за новогодишњи број 2013, исти хумористи су за НИН говорили о истом ривалу, а једина видна промена јесте та што су неки од њих морали да траже нов домаћи терен. Иван Ивановић управо напушта ТВ Прва.
„Моју одлуку изазвало је неприхватљиво стање у овом послу. Слобода је веома ограничена, као да си на минском пољу, мери ти се свака реч - хоће ли се неко наљутити, да ли ће нека државна фирма повући паре. Новинари и телевизијска лица су престрављени, види се да су у грчу, плаше се да поставе питање. Ово је, дакле, моја жеља да покажем да нисмо сви будале, да мора да се створи друштво у коме ће бити омогућено људима да мисле и говоре. У 21. веку се боримо на оном нивоу на коме је Европа била шездесетих. Притом заиста не верујем да ће Прва остати то што је била, и не желим да будем део тога”, каже Ивановић за НИН. Шта смо све направили у претходних тридесет година, право је чудо да за Европом заостајемо свега педесет. Но ако Прва неће остати то што је била, власт свакако хоће, што се у речнику савремене политике зове стабилност. Тако смо и у медијској сфери остали на стабилном државном власништву са карикатуралном шминком приватног, па су и радијски водитељи Дашко Милиновић и Младен Урдаревић, популарно Дашко и Млађа, од 2013. три пута мењали радно место пре него што су се скрасили на интернету. Милиновић каже да су прескочили све препреке, заобишли све саботаже, и да једино још нису добили батине. Или одрубљену главу, пошто су за Урдаревића Срби заиста у земљи чуда.
„Упали смо у зечију рупу, и ушли у паралелни свет. Свет у коме се новогодишња расвета поставља у августу, министар здравља отвара кабине за пушење, а докторати се купују на пијаци”, сумира Урдаревић.
Манифестације власти могу да се разликују, али за њене темеље, рекли смо, важи што и за гардеробу - ништа не бацај, јер ће кад-тад поново бити у моди. Драгољуб Љубичић Мићко сматра да смо нашим политичким моноциклом обрнули пун круг.
„С обзиром на то да лајем и арлаучем на власт већ пуних 35 година, био сам у прилици да осетим како нас је доживљавала свака од владајућих гарнитура. Оно што ниси могао да говориш без последица за време Тита, не можеш ни сад, а у међувремену смо прошли скоро све фазе – од екстремног култа личности у Титово време, преко мало блажег Милошевићевог култа, потпуног нестанка култа личности за време Коштунице, његовог поновног успостављања за време Тадића, па све до овог екстремног Вучићевог.“
Диктатуре нема без војске, с тим што је ова помало атипична - напола апологетски а напола пујдајући медији, све то контролисано војнички организованом странком, дефинише Љубичић. Добро организована хорда, рекао би Ивановић. Више је трубача него сабљаша, мада то увек може да се промени.
„Сваки пут када хоћеш да кажеш неку добру шалу, мораш да рачунаш на то да ћеш је озбиљно платити. Постало је редован пакет да добијеш организовану кампању, да биваш издајником, да ти вређају породицу.”, подсећа Ивановић.
Пошто се свака добра шала неминовно плаћа, често је хумористичко саучесништво у прављењу привида слободе.
„Одлучиш се за два фазона уместо четири, још си их и смекшао, направио си компромис, и испада да је све у реду, а у реду није ништа”, објашњава Ивановић.
Ништа није у реду за оне који не пристају да стоје у реду, мада се режим труди и то да уреди.
„То је у претходних пет година и напредовало; сада имамо удружену акцију обесмишљавања било какве критике. Власт тврди да ми који се бавимо сатиричном критиком све чинимо са полазишта личне мржње према Вучићу, и то ме поистовећивање, то деградирање, највише нервира - Студио Б извештава попут некадашње ТВ ,Бастиље’, а власт каже ,Смета вам Студио Б, а погледајте шта раде Ивановић и Кесић’. Нисмо исти, нити ћемо исти бити, али власт покушава све да нас уваља у исто блато, јер је њен природни хабитус то пичкарање које сада имамо на јавној сцени“, каже Зоран Кесић.
Ако се питате има ли у овом тексту ичег новог, утешите се тиме да је овдашњи политички хумор неколико година развоја испред америчког.
„Америчке колеге су прво мислиле да је Трампова ера ново златно доба комедије, а онда су се препали јер званична глупост надилази пародију. Ми имамо исти проблем“, примећује Дашко Милиновић.
Јесте исти, ал’ је старији - и лепши, и већи, итд - па су домаћи сатиричари имали коју годину више да развију реакције на то што су вести у интегралном облику и саме шала. Нажалост, људи који их креирају веома су озбиљни, додаје Младен Урдаревић. „Напредњаштина је толико токсична да је немогуће да ти не буде мука од излагања, сваког проклетог дана“, каже Милиновић.
Није онда чудно што је чак и ова селекција новогодишњих саговорника НИН-а махом била савршено озбиљна у одговорима. То је она црна сенка поменута у уводу, или Кесићева опаска да је и њему након што погледа сопствену емисију више горко него смешно. Није време за питу у лице, додаје. „Када схватиш да си затрпан обиљем материјала, не буде радосног скока, али зато буде фрустрације када схватиш да веома мало можеш да урадиш ако си ван политике, а да је улазак у политику уговор са ђаволом“, потврђује Љубичић.
Нико од саговорника, међутим, ни не помишља на то да баци шалу у трње.
„Момци из тима и ја смо пристали да наставимо да радимо као да се ништа није десило, макар на Јутјуб каналу; да пишемо форе и забављамо народ у слободном окружењу”, обећава Ивановић. Кесићевом тиму истиче уговор на такође свеже купљеној ТВ О2, али каже једноставно „ако не буде могло овде, наћи ћемо начин да буде негде другде“. Биће гужва на интернету, чини се, а они који су већ тамо, Дашко и Млађа, обећавају још брже, јаче и боље да ће дати свесрдан допринос општем елану у обнови земље. Добро, прича о обнови земље јесте из неког другог вица, али неки су дрматори данашње политике и у њему учествовали, што потврђује да овде вицеви никад не застаревају.
„На ,Дуинг смешно’ листи скочили смо за 3,4 поена, што је највећи раст откако је умро Чкаља. Престижни сингапурски хумористички портал уврстио нас је у недељну листу балканских комичара које морате да чујете пре него што доручкујете. Привукли смо два смешна инвеститора, а у наредној години планирамо да уведемо и вицеве из Републике Српске и са севера Косова”, објављује - уз благ смешак - Дашко Милиновић.
Младен Урдаревић додаје обећање да ће запослити све незапослене хумористе, што ће учинити да непостојећа хумористичка незапосленост додатно падне, а Љубичић увезује разлоге свих поменутих да не одустану.
„ПЉиЖ је форма у којој се Воја Жанетић, Дража Петровић и ја уз подршку Н1 трудимо да наизглед обичним разговором тројице људи у дневној соби размрдамо мождане вијуге онима који су за то орни. Трудимо се да се и ми добро забављамо док то радимо, јер је то предуслов да се и гледаоци добро забаве, и да сурову стварност увијемо у обланду духа и тако спаковану је вратимо народу. Намерно кажем ,вратимо народу’, јер је то најјаче што један сатиричар може да уради - да препозна и ухвати негативну енергију акумулирану у друштву и да је трансформише у производ сопственог духа. Е онда то народу постане много јасније, а због креативног приступа и пријемчивије, па ће можда пожелети да то чује, види, прочита још једном. И још једном. И још једном.” И колико год пута је потребно, јер су сви ови народни (не)пријатељи – и поред силних убоја које су добили током година оштрих државних стартова са леђа – уверени да је власт немоћна у сукобу са хумором; како студијским, тако и уличним.
„Разобличава их, збуњује их, везује им руке. Сатира треба да буде једно од оружја демонстраната, против које год власти били“, сматра Кесић.
Хумор је попут војних маневара, наставља Милиновић; дневна доза идеја, храбрости, духа која служи томе да се морал одржи на борбеном нивоу. И да нервира противника, наравно.
„Хумор је, кад је у спрези са сатиром, ракета носач дубљих порука и служи томе да оне стигну тамо где треба пречицом. Исмевање је нешто на шта властодршци кроз историју нису имали адекватан одговор, ако изузмемо ситнице као што су прислушкивање, праћење, претње, хапшење, пребијање, сечење глава и спаљивање, али се све то ипак показало ограничено ефикасним. Јер не можеш ућуткати или уклонити баш све оне који те извргавају критици, а посебно ако то раде духовито и с осећајем за меру. Увек ће неко нови наставити тамо где је претходни стао или био заустављен“, закључује Љубичић.
Упали смо у зечију рупу, и ушли у паралелни свет. Свет у коме се новогодишња расвета поставља у августу, министар здравља отвара кабине за пушење, а докторати се купују на пијаци Хумор је попут војних маневара, дневна доза идеја, храбрости, духа, која служи томе да се морал одржи на борбеном нивоу. И да нервира противника, наравно
Тамо где људе на опасност не упозоравају рампе, већ карикатуристи, потоњи се морају високо котирати на списку државних непријатеља. Душан Петричић и Предраг Кораксић су се пред крај године заправо борили за прво место на табели. Један телефонски позив у библиотеку послао их је под земљу у Лазаревцу, телефон је ђаволскија справа данас него у време Александра Грејема Бела, али су - упорни каквим их је систем направио - скупа са цртежима прокопали пут до Београда. Изложба и скуп подршке Петричићу и Кораксу у згради Општине Стари град јесу окупили бирано друштво, што се каже, али били су претходница актуелних масовних протеста. Може се рећи да је карикатура ове године часно обавила своју противдржавну дужност.
„Година непријатеља? О чему ви причате? Па ево бар у овој мојој бранши… Је л’ сте чули вести? Друг Вучић је рекао да су карикатуристи у праву - да оно на карикатури није он као Хитлер, да треба слободно да се црта, пише и извештава, да он никога није тужио...“, каже за НИН карикатуриста Марко Сомборац.
Тако је. Слободно цртање, писање и извештавање стижу одмах након летећих аутомобила. О карикатури је реч, то није за шалу, па Сомборац наставља оштрије.
„Како онда нема слободе? Како се скидају изложбе? Како онда сви његови туже медије? Шаље се БИА, пореска, финансијски се притиска у вези са огласима, вређа се и оптужује, па се чак и физичка сила употребљава. Да то није можда наставак њихове познате противречне политике, где се једно прича, а друго ради?“
За оне слабијег памћења, Сомборац наводи карактеристичне примере: „Нећу ништа рећи лоше о лоповима и издајницима“; „Не нудим куле и градове… Ево вам Београд на води“; „Сви ме хвале, али ме и сви руше“; „Не кукам… Али не једем, не пијем и не спавам“; „Нећу да говорим о томе… Сем да је у питању страни фактор и да има доказа колико хоћете“… „Државни врх позива грађане да не пале београдску џамију у Господар Јевремовој, до које најлакше можете доћи тролејбусима 19, 21, 22, 28 и 29“. Добро, ово последње није Сомборац; није чак ни Вучићево време, само илустрација оне Ничеове да се више ништа ново не може измислити.
„Декларативно залагање за слободу и противречно о непрозивању непријатеља морало би да пређу у суштинско. У супротном би свашта могло да се деси, јер у Србији нема само уплашених библиотекарки које отказују изложбе. Има бар једна која се председника не плаши. Стога, председниче, зауставите притиске и прозивке, сем ако нећете да вас чувена Нада Ајкула опет тера у ћошак“, закључује Сомборац.
Последњих неколико реченица Марко Сомборац је изговорио и док је отварао поменуту Петричићеву и Кораксову изложбу. А месец касније Душан Петричић је говорио и на већој сцени, пред десетинама хиљада демонстраната. Највеће сцене нису у позориштима, већ на улицама.
„Хајде да поједноставимо ствари, две најбројније политичке групације у овом народу су они које није срамота и они које јесте срамота. Мене је срамота да седим у кући док ова преварантска, мафијашка, простач-
Година непријатеља? О чему ви причате? Па ево бар у овој мојој бранши… Је л’ сте чули вести? Друг Вучић је рекао да су карикатуристи у праву - да оно на карикатури није он као Хитлер, да треба слободно да се црта, пише и извештава, да он никога није тужио Марко Сомборац
ка и - да се не лажемо - фашистичка власт, уништава последње атоме нормалности и елементарних услова да се дише и живи као достојанствено биће. Црвену линију која их раздваја од легитимних политичких опција прешли су пре него што су дошли на власт. И крваве металне шипке и кошуље су релативно мали злочин. Постоје много већи. Убили су образовање. Убили су правосуђе. Убили су здравство. Убили су културу, уметност. Убили су парламент. Много је великих злочина. За то ће морати да одговарају. Борба против ове власти није политичко питање него цивилизацијско“, тако је говорио Петричић на протесту 22. децембра.
Рекао је још много. Између осталог, приметио је нелогичност призора у коме карикатуриста говори масама. У природи је карикатуриста да цртају. Тамо где говоре са камиона, баш је свашта пошло наопако. Иде укруг, заправо, о чему је Кораксић говорио у недавном интервјуу за НИН.
„Карикатуре које сам објавио прошле и претпрошле и сваке године, могу поново да се објаве, и да ништа не изгубе на актуелности. Не дешава се ништа што већ нисам нацртао. Највише личимо на оне људе што трче по покретним тракама, и уопште им не смета што у ствари стоје у месту.“
И Кораксић, схватили сте, заправо интерпретира Ничеа. Невоља је што је тај „вечни повратак“– уз извињење због таутологије - вечан. Карикатуристи су ове године били у првим редовима оних који се са вечношћу не мире.
„Зато ћу да протестујем и шетам, стрпљиво чекајући да коначно на чело колоне стану млади људи. Сигуран сам да ће се то догодити. И да вас упозорим – одласком Александра Вучића борба за слободу, демократију и достојанство неће бити завршена. То је само основни предуслов због којег шетамо. Тек после тога добићемо шансу да ослоњени на здрав разум, честитост и поштење, уместо на историјске заблуде, лажи и илузије, пођемо у потрагу за светлом на крају тунела“, закључио је Петричић протестни говор.
Паметни су људи ти карикатуристи. Виде и шта се збива са друге стране пруге. Зато нам ваљда и служе уместо рампи.