Екипа НИН-а „на специјалном задатку“

Десант власти на Лучане

НИН број 3546/13. децембар 2018.

Поштовани господине Ћулибрк, у НИН-у од 13. децембра објавили сте текст Десант власти на Лучане, који обилује ноторним неистинама о посети потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова Небојше Стефановића општини Лучани. Као дугогодишњи новинар који лично познаје и велики број професионалаца који раде у НИН-у, чврсто верујем да сте овај текст објавили само зато што сте грубо обманути. Најпре, морам вам признати да Милоша Цветковића, који је уједно прави аутор овог текста, до тог дана нисам имала прилику да упознам.

Но, да кренемо редом. Општина Лучани је за почетак, као сваки добар домаћин, уредно упутила позив редакцијама да испрате посету министра Стефановића, које су се одазвале у великом броју и ниједна није имала никакву примедбу. Милош Цветковић, за ког у поменутом тексту наводите да је фоторепортер вашег недељника, нажалост није имао ниједну „најнормалнију новинарску реакцију“, да употребим ваше речи.

Најпре, да истакнем Цветковић није имао никакву комуникацију са обезбеђењем министра. „Члан обезбеђења у цивилу“са којим је разговарао, како то наводите у тексту, заправо је Михајло Николић. Реч је о помоћнику председника општине Лучани. „Сарадница министра, вероватно задужена за односе са јавношћу“сам ја. Обоје смо се уредно представили господину Цветковићу. Он нама није.

Подсетићу вас да је „у неким другим земљама“нормално да поседујете и новинарску легитимацију да бисте могли да извештавате са догађаја, али ето да признам, као до скоро и сама новинар, нисам нашла да је то неопходно тражити.

Не знам шта је била потреба за свим тим мистификацијама, али ваш Милош Цветковић се и нама и својим колегама најпре представио као фоторепортер Блица, затим дописник Политике, а онда рекао и да га је „послала опозиција да нешто слика“. Кад се коначно ваљда договорио сам са собом, похвалио се да је „споља ангажован“као фотограф за НИН и да је ту са Вером Дидановић на „специјалном задатку“. Морам вам признати да ме све то збунило, јер Вере Дидановић нигде није било.

Но, с обзиром да у најобичној посети министра општини нема ничег скривеног нити мистериозног, информисала сам га, као и све представнике медија, да је планирано да сниме покривалице са састанка и да након тога следи конференција за медије, те да изволи. Врло необично, али Цветковић није ушао са осталим колегама у општину, нити је снимио почетак састанка, као сви остали фоторепортери и сниматељи. Још необичније, морам вам признати, ни он, ни госпођа Дидановић нису присуствовали конференцији, која је организована на отвореном простору испред општине. Морам вам напоменути и то да је на њој министар одговарао на сва питања новинара, као што то увек ради, згодна - незгодна како ви то већ зовете, али сва. Снимци конференције су наравно јавно доступни и емитовани у бројним медијима.

Те укупно морам вам рећи нисам сигурна шта је Милош Цветковић заправо покушао да изведе, који „специјални задатак“? С обзиром, да сам га сусрела на крају испред општине, где су га рекла бих „причекали“представници Двери у овом граду, на нечему му се срдачно захвалили, могу само да нагађам... Новинарски задатак за НИН знам сигурно да није обавио. Да је хтео могао је попут колега из регионалних медија да пита министра и она питања која су Двери у Лучанима тих дана постављала и на која је министар Стефановић уредно одговорио. И о томе имате јавно доступне видео записе.

Мада истини за вољу, као новинар, морам вам рећи да то и није никада био посао фоторепортера. „Најнормалнија новинарска реакција“јесте да новинар бар присуствује догађају о ком планира да пише. А нажалост, вероватно сте тако и дошли до ове неспретне, несрећне и надасве неистините интерпретације министрове посете Лучанима. Убеђена сам наиме да би, да је било супротно, једна Вера Дидановић знала да је министар унутрашњих послова штићена личност, у Србији као и свуда у свету. Да би једна Вера Дидановић знала да га отуда увек и свуда, па тако и у Лучанима, чувају припадници Јединице за обезбеђење одређених личности и објеката Министарства унутрашњих послова. Нема потребе да их мистификујемо и називамо „крупним људима у цивилу“. Једна Вера Дидановић би такође знала да разговара са помоћником председника општине, те да самим тим испред није никакав мистериозни „безбедњак“.

Због свега тога, поновила бих, жао ми је што Веру нисмо имали прилике ни да видимо тог дана у Лучанима и верујем да је то једини разлог објављивања овог текста који не приличи ни информатору „нарастајуће опозиције“, нити „нервозне власти“, како их Ви карактеришете, а камоли једном недељнику и најосновнијим постулатима новинарства.