Тамара Крстић Крик пред крај
Аутобиографија и аутофикција и даље су изазовне, привлачне и блиске већини аутора, а број страница постаје ирелевантан ако се пронађе задовољство читања
Већ ме полако замара сав тај свет који пише о својим животима. У сталном смо страху да нас неко не одвуче на седми спрат и представи нам свој живот на 2.000 страна. Овде готово да нема човека који није написао роман свог живота...
Одзвањају ми у уму ове реченице Едварда Мунка које је написао своме пријатељу само годину дана пре него што ће насликати чувени „Крик“(1893), у тренутку када треба сагледати годишњу продукцију и рећи нешто о роману у 2018. години. Аутобиографија и аутофикција и даље су изазовне, привлачне и блиске већини аутора, број страница постаје ирелевантан ако се пронађе задовољство читања, али како угушити крик пред последњом реченицом и бројем пристиглих романа који конкуришу за НИН-ову награду.
Неко мора да је оклеватао К, јер како другачије објаснити неподношљиву лакоћу објављивања? Како објаснити потребу да се пише, да се свету обзнане све те животне приче у земљи у којој се толико мало чита?
Неко мора да је оклеветао К, да би је умирио, пасивизирао, претворио у неке лаке комаде и помирио са тривијалношћу, површношћу и празним причама. Да покаже да је досадна и да „смара“, да је превазиђена у ери екранске (не) културе и да су за друштво пресудни ријалити програми и таблоиди који ће обликовати и „знање и сазнање“. Ипак, оставио јој је привид да је важна и привилегована као уметност само у последњој недељи октобра, када је Сајам књига у Београду, и у првим недељама јануара, док се ишчекује нови добитник НИН-ове награде за роман године.
Неко мора да је оклеветао К, и дојавио да се склоне више ти уредници, лектори, зналци језика и књижевности и да се коначно „упристоји“само бојама и сликама слаткоречивих корица и наслова. Ипак, форму да задржи. За садржај ко још мари, осим неког заблуделог, залудног читаоца или критичара. Да нас више не заварава да је „одвећ“важна са својим причама и да уображава
да је својим језиком и мишљењем изнад овог сада и овде. Да се случајно не досети стиха „уби ме прејака реч“или чувеног почетка романа: „јесен и живот без смисла.“Да не поремети ову „јефтино ружичасто накинђурену“стварност неким својим књижевним истинама. Да „тера“моду у складу са духом времена, да не примећује кварове и наноси бол и ране, да случајно не остави ожиљке selfie култури. И да се ослободи стега тог превазишлог и досадног елитизма (видимо да није добро донео ни култури ни друштву) и препусти се чарима свеопштег популизма.
Не, неко је само покушао да оклевета К, јер у том мноштву има довољно оних романа који ће одбранити њену част и достојанство. Писаца спремних да игром, имагинацијом, приповедањем, искораком у лиризам, поигравањем са жанровима, преиспитивањем односа језика и стварности, историје, традиције и савремености, не дозволе губитак памћења проузрокован бесмислом и празнином света око нас.
Не, неко је само покушао да оклевета К, јер се међу одабраним романима и кроз пошасти и болести прошлости и у мрачним данима садашњости проговора о заблудама, о жртвама, о пораженима и пониженима, о страховима, о усамљености, о неразумевању, о изгубљеној људскости, о неоствареностима, о неприпадању а опет о непристајању на залудност живота. Не, неко је само покушао да оклевета К, јер се међу одабраним романима говори и о телу и о души, о страстима, о љубавима, о туђинама и блискостима, о пријатељству, о даровима предака, о нашим сукобима и расцепима „међу јавом и мед сном.“
На крају још једне године и овог текста, слика „Крик“Едварда Мунка није избледела али издвојени романи из тог мноштва, како већ осведочених писаца тако и они сасвим нових, аутентичних гласова, подједнако утемељених у књижевности и у животу, дају наду да је „пронађено време“у читању и да је неко само покушао да оклевета Књижевност.