Бранко Кукић Роман у друштвеном русвају
Посебно негативан утицај је оставио погрешно схваћени и закаснели постмодернизам – њега су овдашњи писци доживели као дозволу да се руше све вредности, сва правила, да се слобода мишљења и писања може злоупотребљавати до безобличности, бесмисла и глупости
Када је један млади писац донео Максиму Горком свој роман, Горки га је похвалио, истакао добре особине, али је на крају громогласно узвикнуо: „Али, где је овде чудо!?“Чудо је главни погон уметничког дела.
Чињеница је да дођу периоди када се уметност нађе у кризи, када је савлада нека обамрлост, досада и једноличност, када престане да буде истраживач и покретач нових идеја и чувар старих вредности. Преовлађује мишљење да се уметност управо налази у таквом стању, да се – боље је рећи – налази на прекретници: заситила се старог, а нема смелости и снаге да загази у ново. Неко би могао рећи да је читав савремени свет у кризи, па је она логично захватила и уметност. Али управо тада уметност добија своју прилику, јер што је лоше за човека добро је за уметност. Коначно, а када то свет није био у кризи? Управо данашња светска криза, која се огледа у посрнућу друштава, агресији власти, транзицији, ратовима, миграцијама, кризи идентитета и моралној пометњи – све је то темељ за велика уметничка дела. Па у чему је онда проблем када постоје сви услови за рад? Проблем је у новом начину живота који узрокују агресија медија, нове технологије, успон друштва спектакла, тиме и успон безначајности, криза образовања, тривијалан и испразан начин живота, опадање духовних потреба, успон полуполитичара и њихове руље... Све то формира нови начин живота. Најближе сам уверењу да се уметност променила у својој суштини, па ми се све чешће намеће мисао да се оно што смо до сада подразумевали под појмом уметност више тако неће звати, јер се за нови однос, садржај и форму мора наћи ново име. Уосталом, као и свему што нас окружује и што се догађа у нама.
Све ово се одразило и на овогодишњу понуду романа за НИН-ову награду. Као члану жирија логичније ми је било да међу просечним романима издвојим најпросечније него да међу бољима изаберем најбољи. Мало је романа – или их готово нема – у којима је изграђен препознатљив пишчев стил, у којима се осећа атмосфера (што је, иначе, у уметности најтеже постићи), у којима дијалози нису банални (понекад личе на СМС поруке)... У суштини, у данашњем српском роману преовладавају досада и испразност. Судећи по романима објављеним претходних година, ова криза одавно траје. И све се то поновило и ове године. Разлоге за овакво стање треба тражити и у утицају белосветске књижевности, хитова и треша на наше писце – односно, у нашој склоности према помодарству – у одсуству стваралачке одважности, у потпуном замирању објективне и строге књижевне критике, у неодговорности и површности уредникâ у импровизованим издавачким кућама. Посебно негативан утицај је овде оставио погрешно схваћени и закаснели постмодернизам – њега су овдашњи писци доживели као дозволу да се руше све вредности, сва правила, да се слобода мишљења и писања може злоупотребљавати до безобличности, бесмисла и глупости. Ми смо ретко када успевали да специфичност наше традиције и поднебља сплетемо у савремену уметност и да с тим благом кренемо у свет.
На крају бих успут додао да од свих ових 200 књига које су биле у конкуренцији за овогодишњу НИН-ову награду нисам приметио ни једну једину која се издваја по врхунском дизајну. Ни једна књига ни ликовно ни графички не представља култивисано и модерно остварење, него све то личи на један бувљак „дизајнерских“дрангулија и неинвентивних досетки.