Иван Миленковић Белешка о методи
Запањујуће је у којој се мери производња романа не одлепљујe од најсировијег реализма, па све врви од мудрих деда и још мудријих баба, као да се ништа није догодило у српској и у светској књижевности
Утренутку када овај текст настаје, НИН-ов је жири консултовао и/ или прочитао више од 170 наслова, а очекује га барем још двадесетак. Стопедесет тзв. романа може се одмах, без оклевања и жаљења, бацити у смеће. Притиснут импозантном гомилом бесмисла, члан жирија излаже се двострукој опасности: да му не промакне нешто вредно (мања је штета пустити лош роман у шири или ужи избор, него пропустити добар) и да, згађен и загађен измрцвареним српским језиком, не спусти критеријум: ако нешто није бемислено, то још увек не значи и да вреди.
Критеријуми којима се у процени води потписник ових редова иду следећим редом (према степену растуће општости): 1. Ако је реченица основна јединица којом писац барата, онда ниједан роман у којем реченица не задовољава елементарне захтеве граматике и правописа, не може ући у разматрање. Да ли се ово подразумева? Свакако. Али подразумева се и да издавачи воде рачуна о томе, а они опет објављују неписмене и бесмислене текстове. 2. Уколико реченица садржи минимум преносивог значења, то још не значи и да је добра. Баналности и општа места, те средњошколска сматрања „о прелепим пролећним данима“и „лептирићима у трбуху“при погледу „на његове благе кестењасте очи“не пролази највећи број урадака. 3. Трећи китеријум уводи сложеност у романескно ткиво, односно у игру улази целина. Веома мали број писаца, међутим, успева да одржи довољно висок ниво концентрације да би текст уопште задобио форму романа. Тек после ова три корака почиње озбиљна расправа. О психолошкој уверљивости ликова, о језичким иновацијама, о функцији реченице (само преноси информацију или усложњава значења) и њеном ритму, о томе да ли је стил тром или динамичан (да ли уопште има стила), да ли текст прави одмак у односу на оно што је већ виђено и испробано,
о релевантности теме... другим речима, тек тада почиње рад на озбиљном поређењу.
Запањујуће је у којој се мери овогодишња производња не одлепљујe од најсировијег реализма, па све врви од мудрих деда и још мудријих баба, од поучних прича честитих старина, као да се од времена Светолика Ранковића (1863-1899) до данас није догодило ништа ни у српској ни у светској књижевности. Појачано лучење патриотске супстанције уочава се по броју текстова посвећених Првом светском рату, што само говори да несрећни писци не успевају да се одупру приглупој али агресивној државној пропаганди. Прво лице једнине (како је приметио један члан жирија) преузима апсолутни примат, једино што лош писац верује да истина књижевности лежи у томе ја, а не у језику, па онда малтретира језик док из њега темељно не истера сваки дах живота. О некаквој интелектуалној или спекулативној књижевности на начин, рецимо, Борислава Пекића, нема ни примисли (па опет морамо да чекамо Басару). Хумор, иронија и самоиронија, утопљени у маринаду целомудреног реалистичког паламуђења, уочавају се тек у траговима. Са садашњошћу се озбиљно суочавају свега три, можда четири романа (много је сигурније водити војску преко Албаније 1915. године и организовати дворске балове у 19. веку). Дакле, јад и беда.
Ипак, ствар никада није у пукој количини. Два се романа (за сада) јасно издвајају и то не релативно, у односу на брдо нагомиланог ђубрета, као мање зло, дакле, већ се силином свога израза, сочним језиком, списатељском инвенцијом, композицијом, сврставају међу оно боље у српској књижевности. Који год да однесе превагу књижевност је на добити. Додамо ли томе још пет, шест романа, које потписују како млади тако и искусни писци, овогодишња романескна производња нуди, чини се, ипак, некакав помак.