Марјан Чакаревић Муке правог полицајца
Опсег тема, наративних стратегија и приповедних ситуација је врло широк и тешко обухватљив једном реченицом или описом: од интимних, потресних прича, преко историје и њених скривених рукаваца, све до неоавангардне деконструкције процеса уметничког стварања
Споља гледано, година на измаку иде у ред књижевно најуспешнијих. Када је о романима реч, догодило се први пут да их је на нашем језику у току једне календарске године премијерно објављено више од 200. Ако се у обзир узме позната теза да писање романа подразумева како-тако стабилне социјално-политичке околности, могло би се рећи да живимо у друштву које је на корак до идеалног.
Изнутра гледано, наравно, ствари стоје битно другачије. Тек свака осма, или чак десета, међу публикацијама заведеним у нашим националним библиотекама под одредницу роман – суштински завређује да се тако и зове. А када се, примерено контексту, подсети на чињеницу да роман као жанр своју славу дугује успону грађанског друштва у Европи у првој половини 19. века, и то у првом реду зато што прецизно описује како тај успон изгледа – тада се заправо долази до још мањег броја: отприлике половина од оних десетак посто описује изнутра друштво и заједницу у којој настаје. Другим речима, мали број романа се труди да непосредно одговори на драме и питања која обележавају нашу епоху, што, разуме се, не имплицира ништа о квалитету тих романа, али, чини се, говори понешто о страху и конформизму, о социјалним и политичким притисцима који обликују ово друштво данас.
Од овог тренда, вероватно очекивано, највише одступају млађи писци (Л. Басташић, С. Савановић, В. Табашевић, Ф. Грбић, М. Павловић, М. Баздуљ, В. Булатовић, С. Николић, Б. Бабић), који, свако са различитих стилско-поетичких, али углавном сличних – са једва понеким изузетком – мање или више левих, идеолошких позиција, причама испричаним у једнако разноврсним емоционално-психолошким тоналитетима, у великој мери уметнички убедљиво и сугестивно, суочавају нас са временом у којем живимо.
Писци средње генерације (В. Арсенијевић, И. Маројевић, В. Журић, М. Демић, З. Ћирић) овогодишње романе по правилу смештају у ближу или даљу прошлост, одакле је потом могуће повлачити сваковрсне паралеле и везе са нашим временом. Уз коришћење различитих поетичких стратегија: од урнебесног до дискретног (црног) хумора, од свезнајућег до приповедања у првом лицу, од породичних ломова до прича о интригантним личностима и догађајима, ове романе исписују писци са искуством и изграђеним стилом, што их, без много двоумица, ставља на списак важних овогодишњих остварења.
Донекле сличан случај је и са нешто старијим ауторима (Ж. Радаковић, Ј. Ленголд, Д. Михајловић, М. Савић, Б. Криловић, С. Марковић, Г. Марковић, С. Мандић и др.), који се углавном крећу по поетичким територијама које су освојили својим претходним књигама. Опсег тема, наративних стратегија и приповедних ситуација је врло широк и тешко обухватљив једном реченицом или описом: од интимних, потресних прича, преко историје и њених скривених рукаваца, све до неоавангардне деконструкције процеса уметничког стварања.
Оно што је заједничко за највећи број књига објављених ове, али и претходних година, јесте упадљиво, и трагично, одсуство уредника од ауторитета и ништа мање, ако не и упадљивије, одсуство добрих лектора. Дакле, оних фигура у књижевном процесу које ће од добрих направити одличне, а од одличних велике романе. Уколико се тренд овог одсуства настави, претворићемо се, неприметно, у културу пропуштених прилика.