КАД СМО ТО УВЕЛИ НКВД

Изгледа да смо потценили народ. Сви. И позиција и опозиција. И сам народ је себе потценио. Изгледа да је неко само требало да устане први

Не желим да живим у држави у којој саслушавају моје комшије, у којој се моје комшије боје због мене. Нећу да ми долазе ликови, звоне на врата и питају је ли то овај човек

Ово су моји пријатељи који ме знају цео живот, и једва чекају да ме неко убије, представља Сергеј Трифуновић, кроз смех, своје друштво док разговарамо за НИН у једном београдском ресторану.

„Да га скинемо са платног списка дилера“, каже један од његових пријатеља. „Али то му је код, да вришти из свег гласа када се други плаше и да мисле“, каже други. „Можемо да се плашимо за њега, или за себе. Али питање је да ли имамо савести или не. Јеси ли човек или не. За или против“, каже трећи. „Мене?! Наркомана?! Плаћеника и издајника“, пита Сергеј. „Тебе, куме. Тебе“. А онда је један испричао причу. Два типа у цивилу. Иду у комшилук Сергејевог пријатеља. Распитују се код комшија: „Има ли ту неки бизнисмен, пријатељ Сергеја Трифуновића. Тај бизнисмен сам ја“. А онда додаје Сергеју: „Могао си да очекујеш сваки напад на себе, али сада можеш да очекујеш и да ће некога од твојих комшија, кумова, пријатеља да укључе“.

„Они на то иду. Многи људи који ме подржавају кажу да то не смеју јавно, јер, објашњавају, знаш, имам фирму, могу да ми доведу инспекцију… Од тебе зависи. Пристајеш на то или не. Ако пристанеш, улазиш у њихов систем који чувају страхом.“

Ти, Сергеје, не пристајеш?

Зато и говорим стално, људи, браните се јавно, јавним говором. Реците јавно, послали су ми инспекцију у фирму због тога и тога, као што су то урадили и нама, хумунитарној фондацији која је за ових четири-пет година опслужила 153 деце и спасила двадесетине дечијих живота, и то сви знамо, сви смо учествовали у томе. Они неће наћи ништа јер немају шта да нађу, а ја ћу морати ускоро да их питам јесте ли нешто нашли? Ако јесте, замолио бих вас за тужбу, ако нисте - за јавно извињење.

Сергејев пријатељ, зваћемо га Никола: „Врло лако може да се деси да те притворе, баш зато што ништа неће наћи“. Сергеј: Како? Никола: Лако, без доказа. Милан (псеудоним): А ти после тражи доказе. Е, то је проблем. Мени већ годину и нешто говоре: много се појављујеш са Сергејом. Није ти то паметно, немој да те сликају с њим. Рећи ће, он је његов друг, дај да видимо његове послове, и иако си чист могу да те сјебу.

Сергеј: Њих стави под иницијале. Или лажна имена. Јер, види, наш друг, отишао је да се запосли у државну фирму, прва ствар коју су му рекли, поред си-вија који је перфектан, била је: „Ти си на друштвеним мрежама пријатељ са Сергејом Трифуновићем. Мораћеш да га отпратиш“. Каже он, извини друже, мораћу да те отпратим са Инстаграма. Отпрати ме са Инстаграма, боли те…, кажем му.

Никола (смех): Док те не приме за стално.

Сергеј: Схваташ? Ако иду по комшилуку да се распитују за моје пријатеље, то значи да је почео са радом НКВД.

Срђан: Спремите чизме, четку за зубе, ћебе и идемо.

Сергеј: Они желе да ти натукну страх јер ова власт базирана је на страху. Жао ми је људи који говоре чувај се, одлазе живци, кажем, можда твоји, моји живци су где су били. Кажу одакле ти енергија, кажем, људи, енергија није сапун да се потроши (смех). Нећу људе око себе који жртвују начела због неке синекуре, то је грозно, у зрелим си годинама. Замисли како је Микију Манојловићу?! Лазару Ристовском?! Ивану Тасовцу? Добро, не верујем да је парамецијум са фризуром икада и имао некаква начела. Драгану Бујошевићу?! Колико је Бог духовит, „Није српски ћутати“!

Милан: Још мало и ето га моменат: имаш наочаре, много читаш, пођи с нама.

Кум: Сви да се чешљате налево, и да носите вунени џемпер на голу кожу јер мени се тако свиђа. Докле, бре?

Сергеј: Ово није као код Слобе борба добра и зла, ово је сада борба за спас народа. Јер 25 година касније, пристали смо да будемо уцењени, сами себе да уценимо и срозамо до дна. Што је рекао Пеца Ејдус, тај митски српски народ, парафразирам, у ствари је слугерањски. И даље стоји срамна чињеница да је командант Вермахта за Београд у мемоарима написао да је Вермахт објавио проглас где се моле становници Београда да не потказују комшије и грађане јер они немају људства да ту количину пријава испрате. Ово сада је борба за образ. Борба за виталне органе. Борба за срце. Ово сада је вађење народа са дна. Ово су последњи ресурси, последње време у ком можемо да се погледамо

у огледало и кажемо, ми смо један храбар, истинољубив, правдољубив народ који ће, што би рекао Његош, тирјанству стати ногом за врат јер је то људска дужност, најсветија. И боримо се за испуњење своје најсветије људске дужности. Ово је тај последњи моменат. Ако не изгурамо, а овде се не ради о Вучићу, не ради се о Стефановићу, ради се о смрти, нема нас. Ово је борба за нас саме.

Против нас?

Против нас! Ово је борба за нас саме против нас. Неки несрећник је рекао да радим за Вучића, својим говорима да штетим опозицији. Да вам кажем, мени је Вучић пар пута учинио неке услуге у животу и ја сам му то људски дужан. Сутра га нећу крити код себе, то је сигурно али ћу се залагати да има фер суђење, као што сам се 2000. залагао за њега, када је звао Игора Микљу. Случајно сам седео у канцеларији и чуо тај уплашени глас, да чујете како звучи уплашено Александар Вучић, не бисте се уплашили када виче, јер звучи исто као када виче, несигурно: „Знате, Игоре“, рекао је, „ми смо у странци десет дана, не можемо да изађемо на улицу. Можете да средите да се Шешељ појави на телевизији“. Игор ме погледа, каже - да. Били смо у фазону нисмо ми говна која ће да газе политичке противнике. Звали смо и Ђинђића, прво је мало гунђао, а онда смо му објаснили да ми треба да смо демократско друштво и не треба газити никога. Какав данак неискуству! Сада сам апсолутно за гажење до непостојања те политичке опције. И ово што нам се сада дешава као народу је данак неискуству. Много страшније ствари ми ћемо тек сазнати или нећемо, шта су радили Браћа Вучић, Никола Петровић и екипа, Бор, рудници, фирме… Свака власт има своје комбинације, али ствар је да у једном тренутку та власт почиње да утиче на здраву памет. То је страховлада. Апсолутна контрола. Када моји родитељи морају да ми говоре, „немој сине да причаш“, а пријатељима њихови пријатељи „немој с њим да те виде“, када почне то, „немој, сине“, онда је готово. Не желим да живим у таквом друштву. Оног момента када не можеш да шеташ градом с ким хоћеш и да се дружиш с ким хоћеш, е, онда настаје велики проблем.

Полицијско-партијска држава?

Не желим да живим у држави у којој саслушавају моје комшије, у којој се моје комшије боје због мене. Нећу да ми долазе ликови, звоне на врата и питају је ли то овај човек. Кад смо то увели НКВД? Ако већ имаш апсолутну већину, што не пустиш људе да причају? Чему страх? Контролишеш све медије, сад хоћеш и појединце?

Незванично кружи прича да су у покојној Дијагонали прославили своју прву милијарду пре неколико месеци. Врло могуће. Али зашто не дају људима да живе. Шта је ту проблем? Кради, брале, али дај народу школе, болнице, образовни и здравствени систем, културу, могућност да и он нешто направи. Нисам могао ништа боље да смислим за Мају Гојковић, када сам рекао фукса, јер сваки пут када посланик опозиционе странке предложи хумани закон који се тиче вршњачког насиља, Алексин закон, Зојин закон, Тијанин закон, Мариника Тепић се поломи да дође до речи. Тешко болесна деца лече се у иностранству нашим парама а ти нећеш да гласаш за закон који их штити. Гласаш за убијање српске деце! Какве то везе има с твојим диловима? Од РТБ Бор узели су 50 милиона или нису? О. К, радиш то, отићи ћеш богат, живећеш на Сејшелима, али чему та параноја, сине? Наравно да сте мафијаши, али нисте паметни мафијаши. Направио си сто фонтана а ниси кардиоваскуларну клинику. Правиш јарбол. Е, зато је Вучић

Био сам спреман на тај рат. Чекао сам да се залете на мене, на Фондацију, на нешто тако чисто. И сада су као Американци у Вијетнаму, ушли су у џунглу и не знају како да изађу

у једној ствари потпуно у праву, то су комплетни идиоти. Ту се једино слажемо. Проблем је, сине, што су то твоји идиоти.

Милан: Знаш у чему је фора, ја нисам за ову прошлу причу.

Сергеј: Ма нисам ни ја, али када си против њих, онда си жути, ма нисам ни жути ни црвени, ни плави, поготово жути, жути су вас направили, маму вам… И вама и њима.

Како си постао државни непријатељ и каква је то држава у којој једног глумца проглашаваш државним непријатељем, скидаш његову представу са позоришног програма, скидаш његову фотографију?

Пре десет дана у истом том Алексинцу, где је скинута са фестивалског програма моја представа, човек је правио изложбу фотографија. У истом простору тих дана одржавао се локални СНС митинг и неко је видео моју фотку, скинуо са зида, поломио и бацио у ђубре, да случајно неком не избодем око.

Како си постао политичан?

Био сам потпуно аполитичан до 9. марта 1991. Ништа ме није занимало, ни ко је Вук Драшковић, имам вежбу, чекају ме Наташа Нинковић, Војин Ћетковић и Данијела Кузмановић на Академији, морамо да навежбамо за понедељак за час глуме. Устајем и мој цимер који студира рударство каже: „Е, полиција бацила сузавац на демонстранте!“Који сузавац? Која полиција? Доле на станици, нема буса 67, нема саобраћаја, нема нигде никога. Крећем пешке, пуст град. Код Лондона одједном 500 пандура ухваћени у Козарачко коло посред пустог града. Кажем: „Људи, морам на факултет“. „Одјеби“. Иза мене маса од 100.000 људи. Прво што видим су два фрајера који се пењу и размонтирају водени топ. Окренем се, не знам где сам, зима је, ми у зимским јакнама. Каже неко: „Бежи, пуцају гуменим мецима“. И како је то изговорио, гумени метак ме опали у раме. Пуф. И оде монт јакна. Тако сам постао политичан.

Када моји родитељи морају да ми говоре, „немој сине да причаш“, а пријатељима њихови пријатељи „немој с њим да те виде“, када почне то, „немој, сине“, онда је готово. Не желим да живим у таквом друштву

Због монт јакне?

Сјебали су ми нову монт јакну. Јеби га, нема док те неко не звекне маљем директно у главу. Или у монт јакну, ево нек та усрана монтовка буде парадигма.

Па та власт су мишеви сатерани у ћошак а ако остану без тога што јесу, они не знају шта ће у животу. Немају друго знање, другу вештину. Зато ће они ту пирамиду мишева бранити до задње капи крви

Сада си већ државни непријатељ, како то изгледа?

Наравно, слушају ме, прате, сликају. Њих двоје седе у колима и сликају. Пандур и пандурка. Преко пута су мог улаза и све време снимају тај мој улаз. Ја сам на мерама, није то ништа. Знам да сам на мерама али знам и да сам ја најпогрешнија особа која би требало да буде праћена јер ја кад прднем овде, чује се на Медаковићу. Нећу ја да идем у неке подруме, излазим на најјавнија места, ево сад ћу на сцену за два сата. Потпуно је бесмислено мене пратити, то је трошење ресурса ове тужне милиције која је такође унижена. Мислиш да они воле што им је Стефановић министар?

Ниси помишљао да одустанеш?

Шта мислиш да је одговор? То бих одавно урадио. И није то импулс. Импулс је кад скочим и кажем, ова шоља је прљава. Ја се борим за спас српског образа и отачаства и кунем ти се животом, како год то звучало, јер ја сам ултралевичар, али сада буквално мислим да се ми овде боримо за спас образа.

Пробудиш се зато и видиш - полиција улази у твоју фондацију која помаже да се лече деца у иностранству јер држава то не ради?

Четири и по године, колико постоји ова фондација, само сам чекао тај моменат. Нисам се плашио, зашто бих се плашио, чега, земљаци, читаоци, интелигенцијо, сељаци, шта вам је с тим плашењем?! Немам ја муда, да се разумемо, да имам, улазио бих у лифт, а ја се плашим лифтова, плашим се авиона. Немојте да мислите да сам ја неки фрајер, за мене је много рационалнији страх од лифта. Па та власт су мишеви сатерани у ћошак а ако остану без тога што јесу, они не знају шта ће у животу. Немају друго знање, другу вештину. То је наш највећи проблем што ће они ту пирамиду мишева бранити до задње капи крви, ту пирамиду подобности и незнања, малу добит и профит.

Очекивао си на протесту оволико људи?

Оволико не. Нисам очекивао. Кад смо правили први, рекли су ми: ако буде три сома, пуна капа. Ја сам одговорио: шта вам је, бар између пет и осам. Када сам стао на чело колоне, када сам видео око 15.000, и када се поновило по кијамету и увећало и сада скоро 50.000, поготово мноштво младих, све више младих, што ме посебно греје и радује… Изгледа да смо потценили народ. Сви. И позиција и опозиција и сам народ је себе потценио. Изгледа да је неко само требало да устане први.

Твоје пријатеље питају како је Сергеј? Зашто он то тако?

Што рече Курт Кобејн пре но је ставио сачмару у уста: „Волео бих да има нека пилула коју бих могао да прогутам и да живим као сви нормални људи, да гледам телевизију, идем у куповину… Али нисам нашао ту пилулу“. Волео бих да имам муда да се правим да се све ово не дешава. Е, за то су муда потребна. За правити се луд на оволико срање.

Када је полиција ушла у Фондацију, очекивао си јачу подршку друштва?

Како је није било?! Њих 50.000 послало је поруку на 5757 и то јавно качили. Ако то није подршка, ја не знам шта је.

Покушали су да те купе?

Лончар са Брнабићевом, она срећна да обзнани да ће дати фондацији Подржи живот донацију, а ја у том тренутку већ државни непријатељ број 1. То је то, он ће испасти шмекер јер даје новац фондацији на чијем челу је онај који га највише пљује. У 11.30 ме зове Катарина из Фондације да су уплатили новац, 250.000, а ја сам се већ пола сата пре тога обријао, истуширао, намазао ратничким бојама, изгланцао шлем, ставио га и рекао, О.К., сад креће рат. У 11.37 зове Српски телеграф, кажу, Вучић је уплатио паре, да ли ћете се сада извинити председнику? Рекох, на чему, је ли он извадио паре из своје сламарице које је штедео продајући ексере по Лондону и оставила му мало баба, па дао мени да купим пет кила кокаина, платим курве или је извукао из државног буџета, од нас, пореских обвезника и дао за лечење деце? Назвао бих то једнократним маркетиншким потезом, а шта ћемо за месец дана када дође нових осморо деце а сада их имамо петоро. Треће, опоменуо бих Вучића да је еклатантно прекршио Устав. Е, ту је настала фрка.

Никола Селаковић је 31. маја ове године мајци која моли за помоћ одговорио да нису у стању да помогну јер то превазилази уставне надлежности председника. Од 31. маја до 16. септембра десиле су се две могуће ствари, или се променио Устав а да ми то не знамо, или је господин председник прекршио уставне надлежности, што је још горе.

Е, онда је почело, наркомане, распали, незахвална сисо… Али, био сам спреман на тај рат. Чекао сам да се залете на мене, на Фондацију, на нешто тако чисто. И сада су као Американци у Вијетнаму, ушли су у џунглу и не знају како да изађу. Почело је као мала интервенција, али су сада у Вијетнаму и ја питам, зашто бисмо изгубили рат.

(У том тренутку звони телефон. Сергејева мама. Пита: „Можеш ли, сине, ти то само без псовки“. Сергеј одговара: „Важи, мајко, више нема псовања“).

У 11.30 ме зове Катарина из Фондације да су уплатили новац, 250.000, а ја сам се већ пола сата пре тога обријао, истуширао, намазао ратничким бојама, изгланцао шлем, ставио га и рекао, О.К, сад креће рат