ЈА, НЕПРИЈАТЕЉ ПОТЕМКИНОВЕ ДРЖАВЕ

Ја, непријатељ Потемкинове државе

Видим како се то моје звање учвршћује и како ми га признаје све више присталица и улизица онога, да му име не помињем. А ако је

он заиста држава, е онда ја стварно јесам државни непријатељ

Тако ме етикетирају ови блиски власти овога, да му име не помињем. Државни непријатељ, знају они изабрати етикету. Могли су ме назвати и друкчије. На пример: велеиздајник, квислинг, слуга НАТО пакта. Али им је драже да ме зову државним непријатељем. Јер су те етикете које су ми могли пришити више онако ратне, а државни непријатељ је, онако, мирнодопска етикета. Зато што овај, да му име не помињем, сматра да је он држава, и да је он тој држави донео мир и да јој он мир гарантује, па онда он онога ко против њега дигне глас, прогласи државним непријатељем, непријатељем мира и непријатељем, је ли, онога који тај мир гарантује. Тако сам некако зарадио то звање. А видим, из недеље у недељу како се то моје звање учврћује и како ми га признаје све више присталица и улизица онога, да му име не помињем.

То би могло бити све што бих о томе могао да кажем. Могло би бити, али није све. Имам још да кажем о себи као државном непријатељу. Ако је он, да му име не помињем, заиста држава, е како онда стојим ја сам са собом по питању свога статуса државног непријатеља? Одговор би могао гласити: стојим позитивно! Ако је он, да му име не помињем, заиста држава, не да је он умислио да је држава, па се уфиксирао да он држава јесте, не то, него ако је он стварно, фактички, потпуно, објективно, држава, е онда ја стварно, фактички, потпуно, објективно и субјективно – јесам државни непријатељ.

Јесам, јер не могу бити друго него непријатељ држави која је он, да му име не помињем. Морам признати да сам, на почетку његовога успињање на висораван Србија то сам ја, очекивао ће се негде оклизнути, па ће схватити да му поновно почињање неће успети. На његовим деоницама до висоравни,

онесвешћивали су се глумци, смрзавала се деца у војвођанском снегу, али њега је то само јачало. У његове глумце су се почели учлањивати репортери, новинари, руководиоци фудбалских клубова и спортских друштава. Појава је узимала маха, препознавали смо понављање појаве од пре тридесет година, па смо мислили да ће трагедија од онда произвести фарсу од сада. Али сам видео да ћемо на фарсу још почекати, кад је он, да му име не помињем, проглашен почасним грађанином града Новог Пазара! Града с надмоћном већином муслимана у становништву. Њега, да му име не помињем, прогласили су почасним грађанином муслимани, којима је он, главом и ћосавом брадом претио да ће за свакога убијеног Србина убити њих сто. Сто муслимана за једног Србина. Не само то, него његов

омиљени фудбалски клуб унајмљује гуслара да гуди са атлетске стазе и уз гуслање пева како Турци беже, а све то пред утакмицу његовога клуба и клуба града Новога Пазара, чији је почасни грађанин. Ено, гледају људи на јутјубу, јасно и гласно све. А кад је турски клуб играо кошарку с његовим клубом, навијачи његова клуба су бацали на паркет свињске шапе, које бацачи зову ногице. Мислите да се тај јавио, да је упозорио на поштовање закона о верској толеранцији, равноправности? А неее, откад се попео на премијерско, а потом и председничко место, прече му је било да у државној управи позапошљава припаднике своје странке, него да поштује законе. Па га латила нервоза да случајно не изгуби гласаче или, глуво било, изборе, па све чешће почео да говори из телевизора. То отишло дотле да га је један мој пријатељ назвао свакосатним клепеталом. Богами ћемо то сад морати да уситнимо у свакополусатно.

И мене је тамо он, да му име не помињем, отерао с посла у кошаркашком клубу Партизан. Из његових је одаја дошло обећање, заправо претња, а заправо ултиматум да ће Партизан добијати паре само ако ја из њега одем. И макнули су ме, подрепне муве његове. Видимо какве је паре добио Партизан. А видимо и како се топе дугови његовог омиљеног фудбалског клуба. А и у Партизану он има своје хвалиоце. Они сами запетљају, па им он, као, помогне да отпетљају.

Ја нећу да мој син живи у држави, у којој је тај он, да му име не помињем, држава. У тој он-држави неће да живи ни моја супруга ни ја, ни наша родбина, ни наши пријатељи и познаници. Ето, то би у најкраћем био опис мене као државног непријатеља у држави у којој је он држава.