НИСМО СВЕСНИ КОЛИКО СМО ОКУПИРАНИ

Нисмо свесни ни ужаса који нам се десио. Пробудио си се једног јутра и нема ту ни тенкова као што је некада било, нема ни страних застава, нема директних манифестација силе и моћи, али ти више немаш своју државу

Један од петнаестак документарних филмова Јанка Баљка, Србија у контејнеру, почиње гласањем на Осмој седници 1987. На питање ко је против, Момчило Баљак, тадашњи члан Председништва ЦК Србије диже руку. Поред њега, против су још Иван Стамболић и шесторо других власника подигнутих руку које броји Слободан Милошевић. На питање ко је за, цела сала диже руке увис. То дизање руку одлучило је о будућој политичкој судбини осморице тадашњих политичара. Њиховим каријерама је пресудио Слободан Милошевић. А Милошевићева власт је Стамболићу и одузела живот.

Јанко Баљак (53), син Момчила Баљка, рећи ће много година касније овом аутору, да је то био најдраматичнији тренутак његове младости.

Овај професор на Факултету драмских уметности, отац три ћерке, водио је своју борбу са влашћу Слободана Милошевића. И за сваку неподопштину спрам тог режима, бивао прозиван, оптуживан. Ипак, све је то било некако мањег интензитета у односу на оно што се догодило крајем септембра 2018.

Лав Пајкић, у емисији Контравизија, ничим изазван, иронишући је набрајао неке Баљкове филмове дајући им пејоративни контекст, као и награди Human rights awards (Награда за људска права) коју је Баљак раније добио. И у свом обраћању публици закључио:

„Ми смо хтели да му дамо једну другу награду. Награду за једног људског издајника“, рекао је Пајкић.

Тужбу против Лава Пајкића, Жељка Митровића и ТВ Пинк, у име Јанка Баљка, поднео је адвокат Владан Гајић, а редитељ за НИН каже:

„То је први пут да сам некога тужио. Урадио сам то мање због себе, више због тога да друштву јавно изразим свој став да је то једноставно недопустиво, и ма колико личи на изанђалу фразу, то јесте цртање мете на чело.

Дуго вас прати да сте издајник?

Није ми ово први пут, било је тога и у време Милошевића. Можда је тада било још репресивније време када су људи имали више разлога за страх јер је био рат свуда у окружењу. Људе је једноставно гутало време. Само у овом кругу где станујем, не знам колико је људи убијено, нестало на овај или онај начин. За мене је ово данас све тужно и депримирајуће, јер је на делу мањевише иста политика, исти људи. Када сам урадио филм о трагедији радника РТС-а Анатомија бола 2.06 и када је тај филм потпуно неочекивано победио на фестивалу кратког метра, имали смо билборде са филмом који су били ишарани графитима „НАТО издајници“, „НАТО плаћеници“а Ивица Дачић је на конференцији за штампу рекао да овакав филм боље не би урадили ни у централи НАТО.

У ком својству је он тада био?

Он је тада био само портпарол СПС-а. Али, због тог става владајућег СПС-а државна телевизија, РТС, престаје да извештава са фестивала кратког метра. Када су чули да је филм добио награду, уредница за културу Ксенија Стојановић, супруга једног од главних Милошевићевих пропагандиста, као извештач је напустила фестивал са екипом РТС. Тако на том истом РТС-у, о коме је филм говорио, никада није саопштено да сам са тим филмом победио! Сачувао сам и невероватну вест из Вечерњих новости: Синоћ је у Београду завршен, 43. фестивал југословенског краткометражног и документарног филма. Фестивал је завршен доделом награда. И тачка. Крај.То је било све што су Вечерње новости објавиле.

За све нас који смо веровали у промене, поражавајућа чињеница је да сада ти исти ти људи лепе етикете и угрожавају безбедност неким другим људима, а поново и мени и људима који нису прелетели, променили страну.

Вама су после емисије Лава Пајкића људи претили?

Имао сам непријатну ситуацију у Светогорској улици, када ми је један избезумљени човек препречио пут и уносио ми се у лице речима које су о мени изговорене у емисији. Значи, ова телевизија са националном фреквенцијом, без обзира што ми то тако минимизирамо и спрдамо се са њом да је глупа, недуховита и идиотски, то је ипак гледан програм без обзира на све. И што је најгоре, ја сад морам детету у средњој школи да одговарам „тата шта је то било, шта су тебе напали, па ко си ти“, да јој препричавам целу причу, јер неко је од њених другара то чуо па се тако по школи раширила прича.

Не осећате се безбедно?

То што је урадио, рекао у тој емисији, то је окидач да се човеку угрози безбедност и слобода кретања. Није та фраза душевни болови и све то што иде уз ту тужбу, није то ни пренадувано ни бесмислено, већ нешто веома непријатно. Мени је тешко због моје деце којој морам да одговарам на питања шта сам то урадио, да не говорим о насловним странама на којима су људи много чешће изложени неком Информеровом или сличном бесу.

И коначно, оно што је мене више погодило од те грозне емисије и те грозне увреде, јесте свест до које мере смо постали једно морално изопачено друштво, да бивши студент може свом професору на такав начин да се обрати на телевизији.

Лав Пајкић је био ваш студент?

Он није био мој студент конкретно, али је код мене полагао предмет. Предајем документарни филм и код мене је полагао тај предмет. Ја сам према њему, без обзира на то што немам сјајно мишљење о његовим и политичким ставовима његових родитеља, био максимално коректан. Наши различити политички ставови нису ни у једној прилици утицали на мој однос према њему. Иначе, његов отац ми је пре овог зла предавао филмски сценарио и у то време био један од најбољих предавача.

Ипак сте младог Пајкића нечим провоцирали?

Све је почело тако што сам ја препоручио филм Терет, такође студента Огњена Главоњића, пошто сам га одгледао на фестивалу у Сарајеву. Написао сам твит, ставио објаву на Фејсбуку, пошто до тада нико тај филм није гледао, а већ се око њега правила прича. Рекао сам да је то један сјајан филм и да сам ја поносан на Огњена и читаву екипу, продуцент је такође мој студент Стефан Иванчић. Један од оних тренутака када си сигуран да професорски посао којим се бавиш има смисла. Из те моје похвале, препоруке, настао је цео тај обрт, да се Пајкић ухватио мог филма Вуковар, последњи рез. Тај филм је проглашавала издајничким у Београду и Загребу иста екипа људи која је данас

Оно због чега је Вучић опаснији и жилавији, вероватно и дуговечнији, јесте чињеница да је он усавршио Милошевићев систем

на власти и тамо и овде. Нормални људи су једноставно схватили нашу причу.

Разумете ли шта значи титула „људски издајник“?

Заиста не знам. Ја сам за филм Вуковар, последњи рез добио награду на Human rights award. Када сам најавио да ћу га тужити, он је у следећој емисији наставио са својим бедастоћама. Одштампали су моју фотографију као потерницу и правили анкету у центру града са питањем да ли знате ко је овај Човек. Завршио је са причом да ја јесам издајник и грозан јер правим такве филмове, али да га волим као студента и ево, дао сам му осмицу и показао је свој индекс. Тако је додатно приватизовао целу причу, што је још један од прекршаја, јер је недопустиво и неетички да се показује индекс у било које сврхе. Ето, то је та прича о Пајкићу.

Шта је по вашем мишљењу највећа сличност или опасност од овога данас, у односу на оно што су неки од нас трпели ’90-их?

Највећа опасност је у томе што је усавршен тај механизам и што ту нема пуно грешака, нема изненађења. Оно због чега је Вучић опаснији и жилавији, вероватно и дуговечнији, јесте чињеница да је он усавршио тај Милошевићев систем. Све грешке које је Милошевић урадио, Вучић се труди да не понови, јер је научио доста из њих. То нас у овом тренутку чини летаргичним, апатичним, јер он не даје пуно конкретног повода док не избије право истинско насиље. А онда се број људи на улицама, као што смо видели, значајно повећа.

Пузајућа диктатура о којој сам у интервјуима говорио пре годину и по дана претворила се, потпуном окупацијом медија, у отворену диктатуру која постаје сасвим извесна. И из дана у дан се навикавамо на све горе и горе. Неке ствари које Милошевићу не би прошле пре 20 и више година, Вучићу тако лако пролазе, полако постајеш очајан. Бојим се да је створена таква клима да смо, уколико не видимо крв, постали неосетљиви на оно шта нам се дешава. То је страшно за друштво зато што не видимо нијансе. Да ли је то моћ, вештина владања, јача од сваког отпора?

Тренутно јесте, ја немам други одговор. Али, опет, мислим да је вештина владања непропорционална нашем бунту. Нисмо свесни те перфидности, нисмо свесни толике количине окупације. Ја сам гледао прошле године серију на РТС-у по сценарију Ју Незбеа, Окупирани у којој су, фикција наравно, Руси окупирали Норвешку и све је потпуно нормално. Људи потпуно нормално функционишу, али то више није њихова земља, они немају више власт у својој земљи, а улице потпуно исто изгледају, потпуно исто изгледају медији и саобраћај и људи, једино што су окупирани, премијер више нема никакву власт, више не могу ништа да одлуче ни о чему. Та перфидност је добар основ за тај жанр који је направљен у тој серији као полухорор. Ниси свестан ужаса који ти се десио, пробудио си се једног јутра и нема ту ни тенкова као што је некада било, нема ни страних застава, нема директних манифестација силе и моћи, али ти више немаш своју државу. Тако се ја стварно осећам последњих дана као ти Норвежани у тој серији, која ми је сад врло блиска када изађем на улицу.

Многи од нас тврде да је ово данас горе него деведесетих кад је реч о медијском простору који је драстично сужен за свако мишљење другачије од онога које намеће власт?

Деведесетих си имао главну градску телевизију која је имала углед и видела се у овом граду и у делу Србије. Имали смо Б92, радио а после и телевизију, имали смо мрежу независних радиостаница по Србији која је врло добро координирала, и могао си да чујеш неке друге ствари, имао си доста добар број условно речено опозиционо настројених градских телевизија. Не треба заборавити да је опозиција победила а грађани протестима одбранили победу у Београду, Нишу, Новом Саду,

Пузајућа диктатура претворила се, потпуном окупацијом медија, у отворену диктатуру која постаје сасвим извесна и навикавамо се на све горе и горе

Крагујевцу и Краљеву. Било је простора да се нешто чује, види, а да није само глас власти.

Данас имамо законе о медијима који су у складу с захтевима ЕУ?

За мале паре су приватници СНС-а по целој Србији покуповали телевизије и од тога направили сопствену мрежу, тако да смо ми од једног закона који је требало да буде страшно либералан и прогресиван, направили себи медијски мрак. Ова власт је узела под своје све што је хтела и направила своје партијске медије. Ти људи не крију своју мржњу спрам свега што не разумеју. Погледајте колико они мрзе тај „круг двојке“који тако пејоративно изговарају као да овде живе некакви губавци, као да „круг двојке“није кроз историју дао и Београду и Србији релевантан број сјајних људи, као да је сада срамота живети овде. Ти епитети елита, лажна елита, лажна елита из „круга двојке“, издајници, другосрбијанци... то је израз њихове мржње према свима које не доживљавају као своје. Ја стварно не знам шта то значи другосрбијанци. И ако јеси човек који другачије мисли, ако јеси другосрбијанац, шта у томе има лоше, зашто је то увреда?

Зато што су првосрбијанци по мери ове власти?

Тако је. За њих је другосрбијанац некакав шљам, човек који не воли своју земљу. То им није довољно кад хоће човека да понизе, да увреде, па последње што су смислили је аутошовиниста. И сада смо ми другосрбијанци из „круга двојке“и аутошовинисти. Такву етикету нам лепи та националистичка клика. А аутошовиниста си зато што видиш и сагледаваш злочине у сопственом народу и хоћеш о њима отворено да говориш. Све то што ова власт ради појединцима дође или прође, али човек заиста мора да прође кроз то неокаљан, да задржи своје људско биће, да задржи некакав морални интегритет да не посустане, да не постане крпа, да се не обрука. Ако већ не можеш да пружиш отпор, ако ниси фајтер, ако ниси борац, онда бар немој да се брукаш.

Ти људи не крију своју мржњу спрам свега што не разумеју. Они мрзе тај „круг двојке“као да овде живе некакви губавци