ВУЧИЋ ДЛАКУ МЕЊА АЛИ ЋУД НИКАДА

Када је Томислав Николић постао председник, укинута ми је колумна коју

сам две године имао. До данас сам изложен репресији која се углавном огледа у немогућности да радим. Репресија јача обрнуто пропорционално

томе колико се режим осећа сигурно

Када је у марту у емисији „Добар, лош, зао“на РТВ Шабац писац и новинар Марко Видојковић са својим колегом-водитељем Ненадом Кулачином у једној фото-монтажи ускладио Симу магарца, иначе маскоту емисије, и председника Вучића, отворио је два важна питања. Прво је било чега је маскота Вучић – владајуће партије, напредњачке Србије, периферне аутократије, нечега четвртог? Одговор је стигао недуго потом, додуше не од председника, већ од његових шабачких сарадника. Видојковић је, рекли су, непријатељ државе, партије, морала и укуса, па се сатирично напасти Вучића поистоветило с озбиљним нападом на све званичне и незваничне институције. На друго питање – како ће Видојковић као неко ко живи од својих јавних наступа и промоција наставити да привређује – одговор је и даље у магли. Поред спорне емисије, наставља да води и радио-емисије и да пише колумне, где може наравно, али подсећа да је одузимање медијског простора почело добрано пре одсудног марта.

„Све време се осећам као непријатељ режима, jош од ранијих његових фаза, када је било наивних у уверењу да ће бити позитивних промена. Када је Томислав Николић постао председник, укинута ми је колумна коју сам две године имао у Куриру. До данас сам изложен репресији која се углавном огледа у немогућности да радим. Последња

књига, Е баш вам хвала, била је четири месеца узастопце прва на топ-листи, а била је свега минут и по у Културном дневнику РТС-а. Вест да је у најужем избору за награду Фриц коју додељује хрватски недељник Експрес скоро нигде није ни пренета. Од тридесетак промоција, свега два пута сам је представио у некој буџетској институцији – КЦ Шабац и библиотеци у Сомбору. У Новом Саду смо прво тражили место које би нас угостило, а када је Лагуна пожелела то да уради на Пролећном сајму књига, директорка сајма је забранила јер сам ’политички неподобан’. Није хтела да образложење да написмено, па је промоција ипак одржана, али без иједног летка, без најаве у програму, с нула маркетинга. Избрисан сам и с протокола једне премијере у Народном позоришту, када сам сазнао да је под Дејаном Савићем постојала црна листа незваних, где сам, кажу, био први. Верујем да би највише волели да нестанем – да ли се разболим, умрем или иселим. Знам само да нема шансе да одустанем. Генетика то не дозвољава. Уосталом, и претходни сам режим критиковао, такозване жуте, чак сам међу првима био пласирао идеју да изборне листиће треба обогатити својим алтернативним решењима и кандидатима. Био сам ’бели листић’ још од историјског помирења ДС-а и СПС-а. Сматрам се, стога, делом и одговорним за данашњу ситуацију“, каже Видојковић за НИН.

Додуше, и претходни режим је био неодржив.

Јесте, али нисам морао да истерујем мак на конац и да помажем Вучићу који је чекао иза ћошка. Сећам се да је било оних који су мислили да ће гробар бити коректив власти, јер се није ни претпостављало да ДС и СПС неће бити у наредној влади. Данас се види да је од тада до данас све ишло ка устоличењу Вучића као врховног владара. Његова личност се још од статуса ППВ-а вештачки напумпава, а данас је постала годзила која, као у филмовима, руши Србију.

Колико је цензура последица системске политике, а колико аутоцензуре неког чиновника?

Та аутоцензура последица је системске политике. На важна места се постављају људи који унапред размишљају уместо режима. И тим ништаријама је јасно да ту никад не би били да није СНС-а. Нису блесави да се замере послодавцу. Чак ни РТС који као јавни сервис није само буџетска институција, већ се финансира и претплатом, пази када ће и кога да доведе. Не само да тамо нема опозиције, нема ни објективности ни критичког мишљења. Чак и добар део медија који нису експлицитно прорежимски најчешће се понаша као да је ово једно нормално друштво у којем је власт, ето, мало чудна.

Емисија на РТВ-у Откопчано с тобом је била снимљена и најављена, али никада није приказана. Званични разлог биле су „непримерене речи“и „елементи предизборне кампање“?

Неко ју је одгледао и склонио, а потом ју је и избрисао. Као да никада није

постојала. Кад мало боље размислим, можда је нису ни погледали, можда је довољно то што су у најави видели да сам ја гост. Све у свему, изгледа да сам тај одлазак у Нови Сад и то снимање само сањао. Нисам био изненађен. Чак сам аутора унапред питао да ли је сигуран да жели да му будем гост пред београдске изборе и уверио ме је да неће бити проблема. Та емисија била је највише о успеху мог романа, а мањим делом се тицала мог друштвенополитичког мишљења које сам изнео; аутор је чак рекао да сам био благ. Али тај град је уз Панчево, Крушевац и Београд главни напредњачки осињак. Нормално је да на тим местима не можеш да причаш слободно.

Где је место слободе у перманентној предизборној кампањи владајуће партије?

С обзиром на то да смо у диктатури која диктира непрестану кампању, у њој има места само за његово височанство председника. Ако критикујеш, следи оптужба да зовеш на линч, силовање, насиље, да претиш. Парадоксално је што управо ти оптужени пију претње, батине и застрашивање. Слободе ту нема. Притом, репресија јача обрнуто пропорционално томе колико се режим осећа сигурно. Будући да је почео да губи конце, мислим да ће постати опаснији. Међутим, не мислим да може да постане опасан као Милошевићев, јер су тада тукли и били спремни и да убију из љубави према њему. У СНС се скоро све ради због пара. Кад их нестане, или кад не буду сви задовољни, пући ће и СНС. Крај диктатуре је можда ближе но што мислимо.

Да ли би режиму били потребни барбаре и пајкићевске контравизије да се не плаши губитка моћи?

Они су прва линија одбране, оно што нађеш при руци. Али, ако Студио Б и Пинк досад нису угашени као највећи медијски гестапо, о појединим случајевима заслужене робије и да не говоримо, такви новинари и контравизионари су најмањи проблем. Синергија опозиције и грађана до протеста „Стоп крвавим кошуљама“није постојала у оволикој мери. Прва шетња била је довољна да се диктатор унервози. Друга, под снегом и с више учесника, довела је до тога да на једној телевизији смекша, макар у наступу. Мада, Вучић длаку мења, али ћуд никада. У недостатку демократије, она се излива на улице као директна демократија.

Ипак, у последње готово три године било је много протеста и мало тога се променило.

Владала је мантра да опозиција не треба да на њима присуствује, јер су сви исти. Треба се захвалити манијацима који су премлатили Борка Стефановића и његове колеге, јер су показали да то није тачно. Потом су се захтевала нова лица, иако сви знамо да су они људи који је требало да буду та нова лица отишли у иностранство. Видели смо, уосталом, како су прошли Саша Јанковић и Бели Прелетачевић. Ми пре свега треба да се вратимо српском виђењу демократије, својој мери демократије, јер нисмо зрели за корените промене. Да бисмо о њима уопште размишљали, морамо да се вратимо неколико корака уназад и периоду до 2012. године. Коштуница, Тадић, Дачић, та прича. Ми јесмо багра, лицемери, корумпирани, поткупљиви, али говна нисмо, да нас гази ко, како и колико хоће. Сећам се – Борис Тадић је долазио на сваки Сајам књига, увек на штанд Самиздата Б92 чији сам аутор био, сваки пут сам га малтретирао јер ми се није свиђала његова политика. Он је за данашњу гарнитуру оличење демократије. Данас се слобода осваја метар по метар, у шетњама, расте ентузијазам. Добро је то за све, осим за режим.

Ни ови протести не могу у истом облику да трају довека...

Надам се да ће бити конкретних захтева, а за мене би први морао да буде Вучићева оставка. Први пут нас има у релевантном броју и са солидном енергијом. Звучаће банално, али чињеница да се данас улицама ори „Вучићу, педеру“то показује. На претходним протестима, викнуо бих то, али се скоро нико није придруживао. А та је парола еквивалент ономе „Спаси Србију и убиј се, Слободане“. Какав диктатор, такво је и скандирање против њега. У Канџама сте тематизовали студентске протесте деведесетих, а у Е баш вам хвала сте се на специфичан начин вратили Југославији... како вам као писцу изгледа последњих двадесетак година?

У последњој књизи сам се стваралачким поступком наслонио на глобални тренд прављења алтернативне историје. Не свиђају нам се ни прошлост ни садашњост, па онда ни будућност не делује светло. Зато сам одлучио да у фиктивном свету излаз из тренутне ситуације изместим у научну фантастику, отварање портала и излазак специјалне јединице ЈНА која ће да побије говна и готова ствар. То се неће десити, наравно. Зато морамо да знамо свој положај. ЕУ се озбиљно преиспитује, ми јој ни таквој нисмо ни близу и не смемо идеализовати ни себе ни своје политичаре.

Као што би некоме пре петнаест година звучало немогуће да бивши радикали буду на власти, тако нам и данас звучи немогуће да се, када једном оду, можда врате на власт. Да ли вас је то изненадило?

Ништа више не може да ме изненади. Један од најбољих потеза Зорана Ђинђића био је слање Милошевића у Хаг, јер је знао да жив Милошевић у Србији представља перманентну опасност. Знао је да смо деведесетих доживели велико цивилизацијско назадовање, и то у време када је остатак света стремио ка сарадњи. Нисам сигуран да ћемо икада надокнадити то време. Срби као најбројнији народ Југославије имају највећу одговорност због распада те земље, јер смо је искористили да мазнемо тенкове ЈНА и кројимо мапе велике Србије. Тај наратив до данас опстаје, видимо то у односима с Косовом, и много људи заиста верује у ту причу, иако је Србија пре свега 20 година била бомбардована и војно поражена. Капитулација у Куманову била је ублажено названа споразумом, а да смо ствари назвали правим именом, можда бисмо се и отрезнили до данас. У том смислу ми је позивање на Резолуцију 1244 трагикомично, јер српска војска и полиција тамо не сме ни да присмрди. Жао ми је због грађана Србије и Косова, сви смо таоци вештачког проблема због којег се већ ратовало. Тренутно, једина лепа ствар коју могу да предвидим је пад овог режима.

У СНС се скоро све ради због пара. Кад их нестане, или кад не буду сви задовољни, пући ће и СНС. Крај диктатуре је можда ближе но што мислимо