КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРЕ ПРОШЛОСТИ

РЕГИОН У ВУЧИЋЕВОМ ДОБРОСУСЕДСКОМ ЗАГРЉАЈУ

То што поједини политичари са Запада Вучића проглашавају визионаром и фактором стабилности, само је доказ његове немоћи да оде даље од неуспелог покушаја да себе промовише у прву фигуру региона

Када је пре нешто више од два месеца гостујући на Београдском безбедносном форуму, аустријски председник Александар ван дер Белен приметио да је његов српски колега „Александар Вучић први визионар који је гледао даље од природног поретка“а Србију означио као кључну за очување мира и стабилности у региону, можда нас је несвесно вратио две деценије уназад када је Запад Слободана Милошевића китио истим ордењем. На страну сад историјске реминисценције и чињеница да запажање аустријског председника није једино што нас враћа у деведесете, али немогуће је не запитати се зашто се на овим просторима историја циклично понавља у свом најциничнијем и најбруталнијем облику, а то подразумева да политичко размимоилажење скоро неизбежно значи и сукобе. Разуме се, у драматично измењеним околностима у свету, они скоро извесно неће бити оружани и било би сасвим глупо веровати да су, рецимо, Албанци ти који могу да изазову рат а Вучић спасе мир, јер се напросто о таквим рубним стварима одлучује на другим местима. Између рата и мира је прилично неомеђено поље пропагандно-политичког деловања и српски председник тај простор користи да Србијом влада држећи је у страху од рата. Свеједно, са историјским искуством какво имају - сасвим довољно да грађани уз кичму осете нелагоду. Напросто, још увек су свежа сећања како су се ствари завршиле када је последњи пут неко у Србији проглашаван фактором мира и стабилности.

Зато се прича о односима у региону спаја у повест о судбини једне земље, а две деценије некаквог мира који нам се враћа као никад до краја недовршени рат из деведесетих који су они који су га водили најчешће плаћали политичким каријерама, а понекад и главама. Да није тако не би ни Вучић толико запомагао о моћним заштитницима косовских Албанаца којима не може да се супротстави, али бар може да им „саспе“истину у лице. Отуда и толико и такво псеудонарицање овог доскорашњег салонског екстремисте над понашањем комшилука с којима би данас да буде добар сусед само уколико то није цензусно ризично.

Невоља настаје када се са комшилуком не слажете куда треба да иде тараба између вашег и његовог. Зато је за Вучића онај метар који Србија, према његовом мишљењу, нема на Косову, мера ствари коју је обећао великом свету купујући улазницу на власт. И да се не лажемо, нити је из Вучићеве памети стигла идеја о разграничењу, баш као што ни Рамуш Харадинај није увео царине а Тачи формирао војску а да таква игра није аминована из Вашингтона. Оно што Вучић не осећа или не разуме јесте чињеница да притисак Вашингтона на Немачку и земље које јој гравитирају постаје све јачи а Берлин све слабији и зато му сада једино преостају блеферске поруке да ће Србија наћи начина да заштити своје сународнике на Косову уколико буду угрожени. Једино није објаснио зашто није заштитио једног од својих најближих сарадника, Марка Ђурића, чије је понижење мера ствари Вучићеве могућности да утиче на косовски процес. Уосталом, и сам српски председник каже да ће дијалог бити настављен када се укину неразумне царине, не помињући при томе формирање Заједнице српских општина. Што се косовске војске тиче, Вучић добро зна да идеја разграничења која суштински значи и признавање Косова у својој основи подразумева и постојање оружаних снага. Зато једнако гротескно звучи Харадинајева тврдња да „Вучић жели да обори његову владу јер није за поделу Косова“, као и Вучићево јуначење да „нигде неће бежати од Харадинаја“. Па да је желео да је обори Српска листа је то могла одавно да уради. Заправо, реч је о лоше прикривеној клијентелистичкој клики спремној да свима који не разумеју објашњења одговоре одвратним дисквалификацијама.

Директор центра за регионализам Александар Попов за НИН каже да се дефинитивно примакло време за решавање косовског питања и да је идеја о разграничењу лансирана из Америке.

„То што се Харадинај за разлику од Тачија противи споразуму може да значи да жели да заузме што боље позиције пред преговоре о разграничењу који су очигледно у игри. Сасвим је вероватно да је нека варијанта таквог сценарија већ припремљена јер у супротном председник САД Доналд Трамп не би слао онаква писма Тачију и Вучићу. Била би то нека врста репризе Дејтонског споразума. Можда преговори буду и настављени у Бриселу, али ће Американци имати одлучујућу реч. Русија ће вербално бити уз Србију, али Москва је рањива имајући у виду ситуацију на Криму и санкције које трпи“.

Дода ли се томе и улога још једног архинепријатеља Едија Раме који је својом вербално артиљеријом преузео улогу заштитника Косова, драмски набој са Тачијевим ритуалним једрењем Газиводама, Вучићевим плагијатом „догађања народа“у Косовској Митровици и Харадинајевим наводним чврстолинијашким ставом који тражи признање Косова, постаје потпун.

Није да је остатку региона лако у Вучићевом добросуседском загрљају иако се српски председник из све снаге упире да докаже да је његов долазак на власт означио крај једне епохе у животу Србије која је обележена са нешто добрих наума, али и исто толико грандиозних промашаја. Али ако ћемо бити поштени, није ни да му комшилук повремено не даје муницију за пријатељску ватру и реципроцитет. То што је хрватски премијер Андреј Пленковић, уочи Вучићеве посете Загребу у фебруару, пренаглио у покушају да се огребе за неки глас помињући ратну одштету коју би Србија, према његовом мишљењу, требало да плати због сукоба деведесетих, српски председник је искористио да поручи како се „плаши да Хрватска не само да не може да добије ништа, већ може много да изгуби. То бих могао да поткрепим хиљадама разноврсних и тешких аргумената”, очигледно алудирајући на четврт милиона прогнаних Срба. Прштало је још јаче када је Пленковић на седници Парламентарне скупштине Савета Евро-

Између рата и мира је прилично неомеђено поље пропагандно-политичког деловања и српски председник тај простор користи да Србијом влада држећи је у страху од рата

Наговештај да би се евентуални губитак Косова могао надоместити припајањем Републике Српске са највишег места у Београду није демантован

пе на питање члана српске делегације Александра Шешеља „када ће Хрватска вратити територију Републике Српске крајине људима који су морали да беже од усташког ножа”, одбрусио да је званични Београд деведесетих био агресор а Хрватска жртва.

На годишњицу обележавања Олује размена оптужби постаје део регионалног фолклора. Вучић је ове године отишао корак даље када је у Бачкој Паланци казао да је „Хитлер хтео свет без Јевреја, а Хрватска и њена политика хтела Хрватску без Срба”, што је изазвало отказивање најављене посете хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић Србији. Српски председник није пропустио да понови фразу како остаје жеља за добрим односима са Хрватском иако је сваком иоле упућенијем јасно да су лоши односи две највеће земље Западног Балкана константа. Протести који су га у фебруару дочекали у Загребу нису му засметали да настави са редизајнирањем своје политичке биографије. То што је некада у политичку џунглу закорачио пратећи у стопу Шешељеве идеолошке богазе, нимало му није засметало да из ње изађе држећи се за руке са још једним саборцем и новорођеним европејцем Томиславом Николићем. А све то, богами, у пратњи Ангеле Меркел.

А да упркос свему постоји и тачка која спаја Хрватску и Србију показује се на примеру Босне и Херцеговине. Никада није била тајна да Република Српска и власт у Београду упркос декларативној подршци Дејтонском споразуму виде прекодринске Србе, разуме се у измењеним геостратешким околностима, као део исте државе, али ове године је и Хрватска први пут транспарентно показала да жели и трећи ентитет и то изгласавањем декларације због избора Жељка Комшића у Председништво БиХ, коме се Загреб толико противио.

„Једна од ретких ствари у којима се Србија и Хрватска слажу је да је Босна дисфункционална држава. Хаос унутар Европске уније и лоше позиције Ангеле Меркел и Емануела Макрона доприносе томе да на Балкану имамо игре без граница, а то је погонско гориво за озбиљнији сукоб“, истиче Попов.

Он наглашава да из Београда долазе уверавања да је подршка целовитој Босни неупитна а да заправо редовно изостају реакције на Додикове тврдње попут оне „да је граница на Дрини тужна чињеница за све Србе, па и мене. Зато волимо да кажемо да Дрина за Србе није граница која раздваја, она је само једна ријека која спаја наш народ“.

„Изетбеговић, такође, наменски игра грубо када поручује да никада више неће дозволити да се понови 1992. На овакве изјаве по правилу прво реагује други ешалон власти у Београду, званичници попут Вулина, да би се у другом кораку Вучић појавио као помиритељ и неко ко смирује страсти. Све у свему, непрестано у ваздуху виси наговештај да би се евентуални губитак Косова могао надоместити припајањем Републике Српске, а са највишег места у Београду нема демантија“, указује Попов.

А када је већ реч о онима који су нам најближи или бар би то требало да буду, жестоко је варничило на линији Београд - Подгорица. Тврдњи о, пре свега, културној угрожености српског народа у Црној Гори могао би се цивилизовано подастрти и по који аргумент кроз чињеницу да су овдашњи песници напрасно нестали из црногорских читанки да српски патријарх Ириниј крајње неумесно није изјавио „да Срби у Црној Гори имају третман као у усташкој Независној Држави Хрватској“. Шта то значи није потребно посебно објашњавати. С друге стране, Ђукановић који је безмало кроз читаву своју политичку каријеру пратио логику регионалних кретања која су у највећој мери каналисале западне силе, непогрешиво је препознао Вучићеву платформу „две столице“и Србију и Српску православну цркву прозвао за негативан утицај у региону. Прилично груба одлука да се српским интелектуалцима забрани улазак у Црну Гору и каснија изјава да је Подгоричка скупштина 1918. акт издаје, требало је само да подупру ову тезу. Оно што је интересантно јесте да је Вучић доста млако реаговао, што никако не оснажује тезу о тврдом Милу и флексибилном Александру.

„Овде је реч о личним односима двојице лидера, Вучић се уздржао јер постоје озбиљне индиције да је Ђукановић и те како помогао формирање СНС-а“, каже Попов.

Македонски сценарио био је један од омиљених израза Вучићевих људи када би год желели да укажу да пета колона у Србији спрема хаос. Оно што Вучић и његови нису разумели је да колико год је долазак Заева на власт био потпомогнут понекад и недемократским средствима, толико је неупитно да је Николи Груевском и његовом ВМРО време неумитно истекло. Какав однос Србија и њен председник имају према јужном суседу можда најбоље показује чињеница да ни до данас нисмо сазнали шта је припадник БИА Горан Живаљевић радио у Собрању у ноћи када су нереди претили да прерасту у грађански сукоб. Још комичније је звучало објашњење о повлачењу особља из амбасаде Србије уз Вучићеве речи „да је одлучено да се особље амбасаде из Македоније повуче јер су надлежни органи пружили доказе о веома офанзивном обавештајном деловању против органа и институција Србије“. Заправо, радило се о љутњи због тога што је Скопље пратећи европске путоказе гласало за чланство Косова у Унеску. Посебно забавно је било што је то исто особље ускоро враћено у Скопље.

Није нека претерана памет закључити да ће регионалне распре и даље бити део овдашњег политичког фолклора, али је већ сада извесно да ће оне у 2019. бити одређене архитектуром решења косовског проблема на који Вучић неће имати утицаја, осим у оној мери у којој би да и грађане Србије учини саучесницима. Буде ли разграничења, признање Косова требало би да буде лакши део посла за грађане Србије. Све остало са Вучићем биће теже.

Какав однос Србија има према јужном суседу најбоље показује чињеница да ни до данас нисмо сазнали шта је припадник БИА радио у Собрању у ноћи када су нереди претили да прерасту у грађански сукоб

Још су свежа сећања како су се ствари завршиле када је последњи пут неко у Србији проглашаван фактором мира и стабилности