Колевка за вечност
СВЕТИЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Време нема никакву власт над косовским средњовековним сакралним објектима, они су под ингеренцијом вечности. Време постаје само скинути слој прљавштине. Лепота испод је монументална, бескрајна и још увек тајновита
Време нема никакву власт над косовским средњовековним сакралним објектима, они су под ингеренцијом вечности. Време постаје
само скинути слој прљавштине. Лепота испод је монументална, бескрајна и још увек
тајновита
Готово да сваки грађанин, био побожан или атеиста, кад први пут крочи на Косово, осети зашто се оно сматра колевком српског народа. Баш је тог облика Метохија, заштићена висовима Копаоника, Пештрика, Проклетија и Шар-планине, као врста уточишта и због религијских и других садржаја што творе идентитет народа.
Иста је импресија и оног ко себе доживљава као туристу: затечен је лепотом природе и грађевина, која овај комадић планете чини посебним.
Векови испреплетани у свакој цркви и манастиру, или каквом другом објекту од значаја за обликовање свести, изручују се пред посматрача са икона, фресака, загробних белега, древних зидина... што памте више но уџбеници историје.
Исти утисак ствара и природа, човека доводи до мере мајушног, али битног за целу васиону као њеног састојка. Широко небо, без граница, рељеф разигран од плодне равнице до застрашујућих клисова, преко нежно згомиланих брда, погодних за узгој винограда. Невелико парче територије од око 150 километара уздуж, и слично – попреко, теоретски је лако проћи очас због мреже путева. Али, где год да застанете, пожелите да ту останете.
Најважнији споменици за светску културну баштину – манастири Дечани, Грачаница, црква Богородица Љевишка и Пећка патријаршија, нашли су се 2004. на листи заштите Унеска, као врхунска достигнућа византијско-романске црквене културе развијене на Балкану између 13. и 18. века. Остали се откривају принципом намере или судбине, па је мањем броју људи знан Девич, Зочиште, Велика Хоча, Соколица, Мушутиште, Будисавци, Бањска, Свети архангели...
Немогуће их је све набројати јер цифра расте новим истраживањима, која се „ипак нису изводила у пожељном обиму, што због сиромаштва, а што због политичке одлуке, тобоже да се не би нарушавали национални односи Срба и Албанаца“, објашњава Бојан Поповић, кустос Галерије фресака Народног музеја у Београду. Па, „само у Призрену сачуваних, као и у изворима има преко 30 сакралних објеката и њихових трагова, док се сматра да је на целој територији КиМ било око 1.000 црквених топонима, те да је она била гушће начичкана храмовима чак и од Тибета“, како Поповић додаје.
Славу им преносе путници, научници, уметници, песници.., увек са јаком дозом емоција. Стога, иако је Поповићев језик стручан, жишка у његовом оку препознатљива је сваком ко је икада био заљубљен, макар и у уметност и историју. „Углавном су то били манастирски метоси, подручја о којима су се старали монаси, али је и локални живаљ помагао обнови храмова и пратећих грађевина.“Поповић даље тумачи древну спрегу између Цркве и народа.
Било је и много задужбина, не само краљева, већ и властеле, у доба када је Србија цветала. И када су владари, мањег или већег калибра, грехе окајавали или се Богу захваљивали подизањем храмова. И кад обична раја није била руља кметова, већ елита, духовно гледано, поучавана призорима на зидовима цркава.
Нешто од те архаичности остало је до дана данашњег, есенцијално збијено. Па, кад се нађете у центру Велике Хоче, где је некад био трг, или један од три центра сабора житеља, јер толико је било и махала у 16. веку, чини вам се да сте се ту спустили времепловом. С једне стране је Дечанска виница, обновљена почетком 2000-их да одише оригиналним изгледом. Зид од камена повезан је блатом, део дворишта наткривен овалним строповима, закривљеним по угледу на оно што чувају: гигантске винске кацe, сада од никла, а некада од најфинијег дрвета. Слично здање је и мало ниже низ сокак, само веће и млађе, по датуму обнове. То је уједно и гостопримница, и музеј, и радионица, пуна је празницима, а зјапи празна обичним данима. У оба случаја, могуће је „питати се“са архитектуром која ће вам дошапнути: „Још у време Стефана Немање, била сам прилог Хиландару.“И легенде помажу у разумевању, па је по једној од Хоче до Дечана био укопан виновод, у доба кад је ова, једна од најстаријих српских насеобина у Метохији, била посед овог манастира подно Проклетија.
Наука може да тврди, на основу материјалних доказа, да је на овом невеликом простору било много више од тренутних десетак цркава. Некад толицних да могу да обухвате тек неколицину особа, а некад достатних за сабор и по стотинак верника, колико је данас укупно становника у Великој Хочи, по попису из 2011. године.
Околне куће су од ћерпича, покривене лискама камена што се беласају у необичном ритму. На многе од капија куца се звекиром, ремек-делом кујунџијског заната. Многе су куће са доксатима, карактеристичним за варошко неимарство Балкана 19. века. И дан дањи, живот укућана концентрисан је на авлију, често покривену каменом и опасану зидовима, непробојним за погледе.
У Хочи постоји и Сарај, и њему је као и другим здањима само време наудило (до рестаурације). Јер у овај скривени кутак последњи рат није допрео, као ни многи претходни, због чега су и сачуване фреске на зидовима цркава. Од десетак богомоља истиче се она посвећена Светом Николи.
„Поуздано се зна да је цркву подигао Градислав Сушеница и ту сахранио родитеље, по надгробној плочи откривеној 1933“, каже Поповић. И истиче још једну њену посебност – икону чувеног монаха Лонгина, сликара из 16. века.
Недалеко ваздушном линијом је манастир Зочиште, посвећен светим врачима Козми и Дамјану. Њихове исцелитељске моћи нису имале етничких ни других предрасуда, помагале су и хришћанима, и муслиманима. „У турско доба, теферичима (општенародним весељима поводом празника) присуствовао је велики број Турака, окупљених је било много, иако је област била ретко насељена“, Поповић наводи.
Сматра се да је на целој територији КиМ било око 1.000 црквених топонима, те да је она била гушће начичкана храмовима чак и од Тибета
Као да је требало уклонити доказ добросуседских односа, Зочиште је срушено до темеља, остављајући науку без записа о вредности фрескописа
Као да је требало уклонити доказ добросуседских односа, Зочиште је срушено до темеља, остављајући науку без записа о вредности фрескописа. У новом миленијуму, изникли су нова манастирска црква и конак, а ови опет оживели подвижницима. Као у време кад је у кругу око Призрена било на стотине испосница, „пустиња“, где се, супротно називу, „није одустајало од саборности“, како истиче Поповић. Већ су овде често преписиване верске књиге, док су неке од испосница повремено бивале и школе.
О Дечанима не треба превише зборити, јер све је прилично познато. Да је тај бисер грађевинарства започео Стефан Урош III Немањић, прослављен под „надимком“Дечански, а завршио његов син Душан, једини без титуле свеца у својој лози, исликаној на источном зиду припрате цркве. „Иако је за његовог царства у Србији био мир, а војни походи усмерени ка ширењу територија, уз много преговарачке тактике, уношења реда у анархију и поштовања затечених обичаја“, Поповић се помало и буни против неправде нанете Душану. Додајући још једну карактеристику његове епохе: тада су Млечани тражили да изнајме просторије у Призренској тврђави за магацине робе, јер је све миром одисало.
Которски мајстор фра Вита удахнуо је цркви красоту најлепших маузолеја свог доба, сачинио је од две врсте мермера, па се храм пресијава љубичастим или јаркожутим нијансама, зависно од метеоролошких прилика. Задржавајући рашки стил здања, припојио му је силесију скулпторских украса, својствених сакралној архитектури Запада.
Један од њих, веле легенде, обрушио се на главу неком паши, кад је хтео да је (1692) пренамени у џамију. Од тог доба, нетрулежне мошти Светог Краља творе чуда непрестано, уводећи у „храм чисте, а грешне одгонећи“, како је архангел Гаврило припретио натписом у време кад је овде био насликан.
Због тих, логиком необјашњивих моћи једног од најомиљенијих српских владара, верује се да су Дечани остали малтене недирнути од настaнка, 1335, као и фреске завршене 13 година доцније. Тако и данас чине праву енциклопедију верских призора, али и сцена из историје. Стога није доста „ни година дана“да се испричају приче о свим тим ликовима, и искаже дојам о „светлости мраморја која очи умара“, по виђењу сведока с почетка 15. века.
У дечанској ризници има више блага но у средњовековном одељењу Народног музеја, Поповић сигура. Уверен да и ако свој посао не одреде страже Кфора, једино овде још увек присутне, над том лепотом бдије Свети Краљ лично. Његовог константног присуства свесна је манастирска братија, па је свака служба налик рајском предворју.
„Зеница ока мога теби је гнездо“, изразио се персијски лирик Хафиз кад је видео Богородицу Љевишку у Призрену. За разлику од Дечана, насталих на „пустом ловишту зверова“, Љевишку је краљ Милутин подигао на темељима базилика из 11. и 13. века, како су и многе друге цркве грађене. Високи звоник поручује да
је ово био духовни центар у омиљеном боравишту Немањића. Мањим делом сачуване фреске с почетка 14. века, сведочанство су генијалности живописца Михаила Астрапе.
Они неосетљиви на њену натконфесионалну лепоту, претворили су је у џамију у 18. веку, па се функција катедралног храма преноси на Цркву Светог Николе, с друге стране Призренске Бистрице. Брзој планинској реци Турци су тих бурних дана променили правац, скрећући је удесно од Љевишке, док им трговачки углед Призрена, установљен у време Милутина, није сметао.
Жуборећи од свог извора на Шарпланини, и дубећи клисуре и усеке, Бистрица је оставила мало простора за манастир Светих архангела, задужбину цара Душана. До темеља срушену 1615, док је материјал коришћен за изградњу Синан-пашине џамије у оближњем Призрену. А, ни пуна два столећа раније, један млетачки трговац из Трепче жалио се што не сме ником да прода олово, до игуману Архангела, јер је руда била нужна за покривање кровова манастирског здања. Тако је то са историјом, однос снага се зачас измени.
Па су две деценије потом, грчки и српски свештеници скинули анатему са цара Душана, у заједничком обреду. Упркос недавној обнови, данашња манастирска црква није достигла лепоту раније, „којој није било равне под сунцем“, како је наглашено у једном средњевековном летопису. У истом делу, сматра се – деспота Стефана, међу чудима српске уметности издваја се „призренске цркве патос“, а мисли на мозаике на поду Светих архангела, одавно разрушене.
Нема више ни „бањског злата“, чистог, као позадине фресака у овој Милутиновој задужбини надомак Звечана, грађеној по узору на маузолеје његових претходника. Милутинове мошти сад почивају у Бугарској, у Софији, иако је било речи да ће бити пренете у Бањску у обновљени манастир, препознатљив по фасади у виду шаховског поља од тесаног камена, румене и сиве боје. Царска лавра, четврта по рангу, након Студенице, Милешеве и Сопоћана, током историје горела је у пожару, била разарана, претворена у џамију, повремено и запустела, да би заживела новим животом 2004, скромнијим по свим критеријумима, осим посвећености монаха Богу и сенима светих предака.
Од тих чуда, по поменутом летопису, опстала је „дечанска црква“, како рекосмо, и „пећка припрата“, у нешто измењеном изгледу. Да би била спасена од урушавања, затворени су јој лучни отвори око 1560-их година за владавине Соколовића, чиме је изгубила од елеганције раскошног трема из времена ктитора, архиепископа Данила II. „Мати свих цркава“, Пећка патријаршија ипак је остала јединствена грађевина, баш зато што је Данило све цркве и параклисе – једне уз друге приљубио.
У том стиску, неки су фрагменти фресака истиснути. Остао је натпис „Божји дар из руке Јованове“, као потпис чувеног зографа. „Иако наоко скроман, по месту где је изведен, величини слова и значењу натписа, јасно је да је Јован био самосвестан у погледу свог мајсторства“, објашњава Поповић. Слично су се низали и ликови потоњих владара и патријараха, рукописом не мање славног Георгија Митрофановића, рецимо.
Вечни дом већине српских духовних вођа данас је црвене боје, по угледу на један период из историје, када је снага власти била у мудрости. У јасном погледу у време будуће, са преимућством блиске славне прошлости.
„Покривена небом Грачаница блиста“, пева Алекса Шантић о последњој од 40 Милутинових задужбина. Њен облик збиља тежи висинама, док јој је силуета степенаста, у све нижим куполама и лучним сводовима. Боја јој се одликује контрастом црвених и жутих опека. Изникла из Милутиновог метафоричног сна о пет облака, тако је и остварена, са пет кубета, иако је име градитеља историја заборавила. Памтећи ипак главног фрескописца, Михајла, сина Евтихијевог, солунског мајстора.
Оно на шта скреће пажњу Бобан Тодоровић, кустос Грачанице, јесте скрушен положај Милутинов на ктиторској композицији. Погледа упртог у страну, а не приказан анфас, Милутин исказује понизност Христу коме дарује Грачаницу. Милутину насупрот је његова четврта супруга Симонида, византијска принцеза и кћи чувеног Андроника II Палеолога. Брак је био политичке природе, а политика није марила за детињи узраст невесте, већ за мираз, исказан у територији, а залог да Милутин неће даље освајати. „Ископаше ти очи, лепа слико“, поручује песник Милан Ракић, премда су урези копља оштетили боју и малтер у нивоу Симонидиних обрва.
Да ли је то био израз нечијег бунта, или жеље за оздрављењем, по обичају званом теофагија, остало је непознато. Али, оштећења нису поправљена намерно, као што рестаурацијом нису избрисани потписи посетилаца на фрескама, творећи лекцију из недозвољеног. У васпитне сврхе у дну наоса су и прикази испаштања за разне грехове, након Страшног суда и краја времена, а настали знаменитим фрескописом.
Као што нема краја набрајању косовскометохијских светиња,тако је тешко зауставити се у њиховом опису, што намеће понос баштином. Главни је утисак да су сви ти прикази на зидовима храмова „живи, и да и данас говоре исто што и оновременим људима“. „Дакле, време нема никакву власт над овдашњим средњовековним сакралним објектима, они су под ингеренцијом вечности“, каже Лука Новаковић, један од рестауратора Грачанице.
Време, у том контексту, постаје само скинути слој прљавштине. Лепота испод је монументална, бескрајна и још увек тајновита. Из нашег данас, тешко је докучити све вредности те наводне прошлости. Из нашег данас, једина реакција је задивљеност.
Грачаница је изникла из Милутиновог метафоричног сна о пет облака, тако је и остварена, са пет кубета, иако је име градитеља историја заборавила
За разлику од Дечана, насталих на „пустом ловишту зверова“, Љевишку је краљ Милутин подигао на темељима базилика из 11. и 13. века, како су и многе друге цркве грађене