Државна каса по мери Илије Чворовића
ЗА БУЏЕТСКИ ПРОЦЕС У СРБИЈИ ИЗГЛЕДА НИСУ ВАЖНИ НИ ПЛАНИРАЊЕ, НИ ИЗВЕШТАВАЊЕ
Фискална стратегија нам не открива Владине трогодишње планове, али план буџета за 2019. показује да је приоритет – сектор безбедности, јер се највећи део повећања јавних инвестиција односи на куповину опреме за војску и полицију
Фискална стратегија нам не открива владине трогодишње планове, али план буџета за 2019. показује да је приоритет – сектор безбедности, јер се највећи део повећања јавних инвестиција односи на куповину опреме за војску и полицију
Да је могуће да, као у Сабирном центру, син буде старији од оца доказује се сваке године у нашој буџетској пракси. Влада пише Фискалну стратегију истовремено с буџетом, крајем године кад јој време није. Стратегија, према логици и закону, требало би да буде представљена у пролеће, на почетку буџетског процеса који ће се на крају, у последња два месеца године, завршити усвајањем буџета. Стратегијом се утврђују фискални циљеви за трогодишњи период, пореде се резултати и пројекције, процењују се фискални ризици. Она би требало да буде путоказ за све финансијске планове, али све то као да није битно и крајем године пада у сенку буџета. Па и ми у Фискалном савету, у обавези да дамо мишљење на Фискалну стратегију, имамо утисак да у последњим данима године „џаба кречимо“– мало кога интересују средњорочне перспективе након што се усвоји „најважнији годишњи закон“(буџет).
Кад смо већ код буџетског процеса, видимо да је могуће и да се ствари појављују и нестају (као старица у аутобусу у још једном класику). Тако се завршни рачун буџета, последњи пут усвојен у Скупштини још 2002. године, појављивао као предлог закона до 2014. (а није усвајан), да би му се након тога изгубио сваки траг – нити се предлаже, нити се усваја. На тај начин остајемо без одговора на који начин су се планирана буџетска средства стварно трошила. Још кад се присетимо да је буџетска резерва 2016. и 2017. учетворостручена и да је тиме омогућено да се велика средства
у ходу пренамене у односу на усвојени буџет, долазимо до тога да је и ребаланс, као начин за организовано престројавање током године, отишао у прошлост.
Шта нам говори неколико поменутих (од многих) недостатака у нашем буџетском процесу? Да нису важни ни планирање ни извештавање. Важно је само да ствари брзо прођу у згуснутом децембарском календару, да се направи законски основ да министарства добију новац у предстојећој години и да се прегрме критике које се могу чути у тих неколико дана. А права је штета што је тако, пошто су јавне финансије у знатно бољем стању и сада постоји простор да се хладне главе, на време и стратешки, одредимо према друштвеним приоритетима.
У шта држава треба да улаже? У путеве, железнице, школе, болнице, водоводе, канализације, пречишћиваче вода, депоније. Србија има два до три пута мање километара ауто-пута на 100.000 становника него Словенија, Хрватска и Мађарска, брзина возова је знатно мања од пројектоване (две трећине пруга није електрификовано, на половини пруга брзина је испод 60 километара на час), само половина становништва има приступ канализационој мрежи, квалитет воде за пиће није потпуно исправан у половини водовода, више од 90 одсто отпадних вода испушта се директно у реке без претходног чишћења, сав прикупљени комунални отпад се без третирања одлаже на депоније (а само четвртина на депоније које испуњавају санитарне стандарде), систем
даљинског грејања је неразвијен (само је четвртина домаћинстава прикључена на мрежу, а та мрежа је старија од 25 година, велики су губици у преносу – у Београду 15 одсто), користе се енергенти који изразито загађују ваздух (половина топлотне енергије добија се из угља, мазута и лож-уља), два до три пута мање се улаже у здравство и просвету него у упоредивим земљама. Застрашујући подаци.
Фискална стратегија нам не открива Владине трогодишње планове, али буџет за 2019. показује да је приоритет – сектор безбедности, јер се убедљиво највећи део повећања јавних инвестиција односи на куповину опреме за војску и полицију. Илија Чворовић би био задовољан, Петар Јаковљевић (кројач повратник из Париза, заинтересовани инвеститор) сигурно не би.
Део државних инвестиција требало би да подрже локалне самоуправе. У њима, међутим, нема већег напретка. Велики број локалних самоуправа касни у плаћању својих обавеза што онда шири проблеме локалне власти даље ка привреди, а нарочито ка републичким јавним предузећима. Локалне самоуправе новац за инвестиције могу да обезбеде уштедама на субвенцијама локалним јавним предузећима, али за то је потребно да се предузећа ослободе вишка запослених, да побољшају наплату, смање техничке губитке. На локалу се не труде претерано ни да наплате приходе из своје надлежности (порез на имовину), али зато све више рачунају на ванредне
трансфере из републичке касе. Занимљиво је да су недавно уклоњена нека могућа незгодна законска ограничења, па се из буџетских резерви локалне самоуправе могу помагати не само услед смањеног обима прихода (као до сада), већ и из „других разлога које није било могуће предвидети у поступку припреме и доношења буџета“. Ни до сада практично није било ограничења за републичку интервенцију, а тек сада су и формално потпуно отворена врата за то.
И тако се из буџетске резерве локалу дају све већи ванредни и непланирани трансфери: у 2015. години око милијарду динара, у 2016. више од 2,5 милијарде, у 2017. рекордних готово шест милијарди, а до средине децембра ове 2018. подељене су две милијарде динара (коначни износ за 2018. остаје непознат због дедамразовског карактера поклона - крајем децембра 2017. локалним самоуправама је у једном дану подељено више од четири милијарде динара). Да и „богати плачу“показује пример Београда, који је од почетка 2017. до средине децембра 2018. добио из буџетске резерве око милијарду динара. А није баш да се помучио да среди своје двориште. Трошкови јавног превоза у Београду расту и достижу износ од 220 милиона евра годишње, а само трећина средстава добија се од продатих карата - остатак од 150 милиона евра дотира буџет Града. Много кошта, а ништа се не предузима: нити су боље контрола и наплата карата, нити се преиспитују шаком и капом дате бенефиције путницима, нити се Градско саобраћајно предузеће ослобађа великог вишка запослених - у администрацији и другим помоћним секторима.
Да држава није маћеха потврђује се и на примеру државних предузећа. У ЕПС-у се реформе годинама одвијају споро. Губици на мрежи су високи, велика је задуженост предузећа (око милијарду евра), велика је и маса зарада, док су инвестиције мале. Пословање Србијагаса зависи од решавања судбине других великих државних предузећа неплатиша (Петрохемија и МСК, пре свих), а томе треба додати да би ново вештачко одржавање финалне цене гаса на ниском нивоу била грешка коју не би требало понављати (у јавности је најављивано да се цене гаса према потрошачима неће мењати иако су тржишна кретања средином године указивала да је то неопходно). Популистичке политике – ниска финална цена гаса и толерисање неплатиша – намећу велики трошак: дугове и губитке Србијагаса од преко милијарду евра већ су једном платили порески обвезници. Ресавица сваке године добија из републичког буџета субвенције од око 40 милиона евра за плате запослених, што значи да држава годишње субвенционише сваког запосленог у овом предузећу са око 10.000 евра. И након тридесетак година приватизације, у групи предвиђеној за приватизацију остаје деведесетак предузећа са око 30.000 запослених. Шта је тек са државним предузећима која нису у тзв. портфолију за приватизацију, када ће се преиспитати да ли је оправдано да и она промене власника и пређу у приватне руке?
А ко о свему претходном и да води рачуна када систем зарада и запошљавања у државном сектору дестимулише добре раднике. Привремена забрана запошљавања траје већ шесту годину (да, као Катичина трудноћа), била је изнуђена неконтролисаним растом броја запослених, али сада доводи само до мањка лекара, инжењера, инспекцијских службеника, стручњака у министарствима. Требало би да се коначно направе добре систематизације радних места којима би се тачно одредило колики је број запослених и с којим квалификацијама потребан у свим секторима државе.
Плате запослених у државном сектору требало би да буду... другачије. Неком веће, неком мање. Као што негде има вишка запослених, а понегде мањка. Платни разреди могу да буду оквир за те промене, али се они ем одлажу ем нису ни замишљени како треба.
Усвајање кровног закона о платним разредима 2016. обележили су контрапродуктивни компромиси: важни делови су изостављени из обухвата (функционери, судије и тужиоци, независне институције), популистички је одређен мали распон између највиших и најнижих зарада, секторским законима остављена је превелика слобода за одређивање елемената зарада. Влада се према платним разредима односила као према нужном злу, вероватно и због тога што би изгубила могућност да сваке године субјективно додељује различита увећања плата по министарствима. Од платних разреда не треба одустати ако се предвиде за све запослене и ако се хијерархија послова постави на правичан начин. У супротном, боље је усмерити се на секторске реформе у појединим кључним деловима друштва (здравству и школству) и заборавити мантру „једнака плата за једнак рад“широм државног сектора.
Да у нашој земљи има позитивних економских промена често истичем и у разговорима са уредником НИН-а, када му предлажем да НИН чешће (понекад?) и о томе пише. А, ево, и ја сам великодушно уступљен простор искористио за истицање лоших ствари. Све због тога што побројани пропусти, а и многи други, не дозвољавају да сустигнемо развијенији свет. Морамо да изађемо из тих ковачевићевских (маратонских) кругова.
Држава би требало да улаже у путеве, железнице, школе, болнице, водоводе, канализације, депоније. У Србији се два до три пута мање улаже у здравство и просвету него у упоредивим земљама Да и „богати плачу“показује пример Београда, који је од почетка 2017. до средине децембра 2018. добио из буџетске резерве око милијарду динара. А није баш да се помучио да среди своје двориште