ТЕК СМО ПОЧЕЛИ Политика
Јелена, Мартин и Александар, координатори протеста
Јелена: Србија мора бити држава у којој ћемо моћи да кажемо јасно и гласно шта мислимо и да притом не будемо етикетирани, вређани, дискриминисани и да се против нас не предузимају мере
Ми смо ти. Линч, силовање, насиље. Нас троје и читава група координатора протеста. Упознали смо се преко друштвених
мрежа на прошлогодишњим протестима и направили малу организацију. Могли смо да се не бавимо протестом, да спустимо главу, али не желимо да живимо у оваквом друштву
Паметни су, млади и незаустављиви. Они су неки од координатора протеста који се одржавају сваке суботе у Београду, од којих Александру Вучићу нимало није добро, иако то вешто прикрива. Јелена Анасоновић, студент Факултета политичких наука и активисткиња, Мартин Бежинаревић, студент Факултета за дипломатију и безбедност и Александар Станојковић, музички продуцент.
Ко су ови млади људи? И чији су? Ко стоји иза њих?
Јелена: Мама, инжењер заштите биља, радила је у пољопривредној апотеци до 2014, након тога годину у бибилотеци. Од тада је без сталног посла. Повремено у иностранству нађе посао. Живи попут свих. Отказе добијају људи са 45, 50 година и више и не знамо шта је горе, то што ми добијамо прве послове са 29 или зато што наши родитељи са 40, 50 година остају без посла. Мама непрестано брине како ће мени и мојој браћи да обезбеди боље сутра и какве су нам перспекитиве у овако накарадном систему.
Мартин: Мајка, целог живота без посла. Ујак у иностранству већ 13 година и не сећам се када сам га последњи пут видео. Отац, завршио средњу школу, вози камионе. Одрастао сам у том систему у ком сам знао да има људи којима је горе и да треба да се борим да и њима и мени буде боље.
Александар: Стриц и стрина, медицински радници, живе у соби са двоје деце, у тој соби, ако ћемо већ да бројимо, величине пет квадрата. Отац подстанар, ја подстанар. Не очекујемо да ћемо у неком тренутку моћи да купимо неку некретнину, па да се каже да имамо кров над главом. Тако је како је. Отац само брине, зове да види да ли сам добро, хоће стално да чује шта се дешава и распитује се да ли ми нешто треба. Дође понекад на протест, али генерално, изгубио је снагу и разумем га, али радим на томе да видим и њега тамо. Они, родитељи, кидају се највише.
Мартин: Родитељи осећају кривицу због свега тога како је, али не видим кривца у њима.
Јесте ли плакали некада због родитеља, због ситуације у којој су? Јелена: Нормално. Александар: Па, да. Али, шта је, ту је, радимо на томе да буде боље, не вреде сузе.
Мартин: Никада пред њима. Мајка није имала довољно финансијских средстава, мој брат са мајчине стране морао је да живи са оцем. Сада је одрастао и то разуме. Али мајка сваког дана има потребу да пита њега и мене да ли је волимо јер није могла да нам пружи те неке ствари. Мисли на материјалне. Мој деда сваки пут када спусти слушалицу након разговора с мојим ујаком којег није видео 10 година плаче. Мој ујак није био на сахрани
моје баке. То је ситуација у друштву која је не ненормална, него изопачена. То није здраво и није нешто у чему млади треба да живе. Не можемо да причамо о Европи, европским стандардима, евроинтеграцијама, док прво не решимо питање породице. За почетак, не само како да издржиш од првог до првог.
Александар: Могао бих да се не бавим протестом, да живим нормално, да спустим главу, али не желим да живим у оваквом друштву.
Јелена: Фантастичан је моменат да се људи поново буде, лекари, синдикати, професори, радници. Мада, волели бисмо више подршке свих професора са Београдског универзитета, али свесни смо каква се политика води под диригентском палицом владајућег режима. Поручујемо професорима да се не плаше и да изађу у шетњу са нама.
Мартин: Имају подршку 40.000 људи, без зимских јакни. И, нико овде не шета сам. Сви шетамо са неким ко не може да буде ту.
Јелена: Ми шетамо против оних који сипају отров у наше друштво.
Александар: Не само насиље него и панику.
Јелена: Македонски сценарио, Сорош плаћа, Харадинај долази, креће воз ка Митровици, долази Роса. Застрашују народ држећи нас у стању приправности.
… Линч, силовање, насиље?
Александар: Да, да, да (смех). Ми смо ти. Нас троје и читава група координатора протеста упознали смо се преко друштвених мрежа на прошлогодишњим протестима и направили малу организацију оних који желе нешто да промене. Имам 31 годину, мало сам старији од њих, али трудим се да им помогнем јер у овој земљи не бих ни остао да није било протеста.
На овогодишњим протестима је мали број добошара, где су остали?
Јелена: Када смо позивали наше добошаре и другове који су шетали са нама прошле године чули смо да је велики број ван земље. Земљу су напустили лекари, инжењери, али и музичари. Они не могу да остану овде.
Мартин: Млади су вођени стратегијом учи, заврши факултет и оди из земље. Мисле да нема шансе овде да промене било шта.
Александар: Када сам завршио факултет деловало ми је као да ће се мењати набоље, кад оно, међутим. Не кајем се што сам остао, ја сам дете протеста. Био сам онај клинац са четири године на раменима оца, тако да осећам се позваним да се борим за себе и своје.
Део грађана егзистира у страху, други део су они који говоре, шта је, бре, људима више с тим страхом?
Јелена: Ствар је у одлуци. Када схватите да је ово овде прекардашило, простора за страх више нема. Јер, ако се сада нешто не промени, до 2020. ће нам сви млади а и старији отићи у Немачку, када сви буду имали олакшану могућност да оду. Што се нас лично тиче, ми имамо и прекршајне пријаве са прошлогодишњих протеста, који су тада настали стихијски, окупљањем преко друштвених мрежа. Сада, кап која је прелила чашу је то што се десило у Крушевцу а пре тога карикатуре Петричића, Коракса, напади на Сергеја…, сваки дан је повод да се још више незадовољства акумулира.
Мартин: Лечимо децу СМС-ом, плаћамо претплату за РТС који нас држи у апсолутном медијском мраку. Тај РТС још зарађује на рекламама и не поштује ни минимално, не етички кодекс, већ Закон о јавном сервису.
Мартин: Каква је то земља? Причали сте о страху. Мене дека суботом пре протеста позове сваки пут и моли да не изађем на улицу и сваки пут после протеста ме зове да види да ли сам дошао кући, да ли су ме ухапсили или испребијали. То је страшна држава, иако вам се ништа није догодило, тај страх мог деке је страшан.
Александар: Прошле године извадили су нас из кола, претресли уперених калашњикова. Другара је сумњива особа пратила… Такве ствари су неизбежне у оваквом друштву, али то рађа још више беса.
Јелена: Где је више та црвена линија када кажеш ово мора да престане?
Александар: ја сам дете протеста. Био сам онај клинац са четири године на раменима оца, тако да осећам се позваним да се борим за себе и своје
Ово друштво не може више само себе да једе, ови људи су толико напаћени, измрцварени, уплашени али ипак и у тој ситуацији дрзну се да изађу на улице и на друштвеним мрежама кажу „ја подржавам протест“.
Александар: Они годину дана лажу о убиству неке певачице, и то више није извештавање, то је насиље над свима нама са насловних страна. То је тај врхунац који смо достигли у медијима и који морамо да зауставимо. И, на крају крајева, питање је колико вреди један живот ако су нападаче на Милана Јовановића осудили са 500 евра. То је био покушај убиства, а ако толико вреди живот у Србији, не знам да ли желим да живим у таквој земљи.
Јелена: Хоћемо државу у којој су криминалци у затвору, и са пуним именима и презименима у медијима. А не иницијали када је у питању нешто што не одговара власти, а поштене грађане развлаче по медијима под пуним именом због критике власти.
Александар: Сликају их као пијанце, као Марка из Земунске гимназије на инаугурацији председника.
Мартин: Један од захтева је име и презиме налогодавца убиства Оливера Ивановића. Оливер не представља само себе, већ сва убиства која су се догодила у Србији, а за која не знамо ко их је починио, ни ко је налогодавац. Ја желим да знам да ако се мени нешто деси, да ће се сазнати ко је то урадио. У супротном, знам да нисам безбедан. Нити један грађанин то није. Јер онда говоримо о држави у којој злочин није кажњив.
Протести су у циљу рушења власти?
Јелена: Нису. У циљу су успостављања правде и правне државе. Ово је борба, наш начин да променимо систем. Ми критикујемо власт, али истовремено желимо да људи који ће у неком тренутку бити власт а сада критикују ову, да буду свесни да имају моћ коју им ми дајемо, и да схвате колике су наше могућности да нешто променимо. Србија мора бити држава у којој ћемо моћи да кажемо јасно и гласно шта мислимо и да притом не будемо етикетирани, вређани, дискриминисани и да се против нас не предузимају мере. Ми захтевамо као грађани Србије, као власници тог РТС-а да наш протест пренесу. Тражимо најпре пет минута у Дневнику са протеста и благовремено, непристрасно и објективно извештавање о нашој стварности.
Александар: Тражимо само да поштују закон: они су дужни то да ураде. Бесмислено је да морамо да се шамарамо са њима како би испунили ствари које закон подразумева.
Јелена: Мора да постоји равноправност политичких опција. Могућност да чујемо различите стране и идеје.
Александар: То не подразумева ово што се догодило пре неки дан с Лутовцем. Немам ништа са ДС, али ако погледамо ту емисију Упитник РТС-а, видећемо малтретирање, линч. Е, то је било - линч, силовање, насиље. Један опозициони лидер доведен је у ситуацију да не може да прича, засут је најгорим увредама.
Лидери српске опозиције су ове године са вама?
Јелена: Искуство од прошле године учило нас је да не сме да постоји расцеп међу друштвом. Људи су излазили самоиницијативно, синдикати, удружења, опозиционе партије, леве, десне оријентације. И они који нису гласали и они који су гласали па се разочарали… Незадовољсто изостанком система, институција и државе је заједнички именитељ. Ми смо схватили да нам је потребна подршка институционалних група јер протест не може трајати довека.
Мартин: Хтео бих да питам наше професоре да ли су као студенти овако замишљали своје послове, новинаре да ли су сањали да ће писати на овакав начин, лекаре да ће бити тако понижени
Вучић каже, може вас пет милиона довека тако да шета, ја вас не видим?
Александар: Хвала му на томе. Извео је људе на улице.
И тако су настали „ми и они“?
Александар: Ми и они, јер је то нешто што је првенствено потекло од владајуће коалиције након 2012. Они су поделили Србију на Србију која је за њих и Србију која се са њима не слаже. Ајде да видимо како ћемо то да решимо.
Мартин: То управо радим и зато смо изашли на улицу. Хтео бих да питам наше професоре да ли су као студенти овако замишљали своје послове, новинаре да ли су сањали да ће писати на овакав начин, лекаре да ће бити тако понижени. Ми тренутно мењамо ситуацију. Ако он не жели да прихвати захтеве Један од 5 милиона, с њим нешто није у реду, јер је сам себе прозвао апсолутистом, диктатором. И, међународна заједница је то већ приметила. Њихови извештаји са протеста су бољи него наших медија. Успели смо да стигнемо и до Русије, Аустрије, Британије до земаља ЕУ којој толико теже. Мислим да је то велика срамота за Вучића. Притом, ово није опозициони већ грађански протест.
Мартин: Власт нас је непрекидно вређала и прозивала да је протесте опозиција организовала. Тиме сам повређен јер сам ја ту баш зато што сам део народа. Ја представљам народ, не опозицију. Најупечатљивија ми је била бакица, рекла је да је изашла на сваки протест до сада и да не протестује за себе, она је ту зато што плаче свако вече јер су јој синови у Америци. И она се нада да ће се коначно нешто променити, да ће моћи да се врате.
Јелена: Ми смо имали плакате са огромним зимским јакнама и апсолутно подржавамо твит да ето дођу господин председник и министар да нам преброје сватове када треба да се плати. Њихове изјаве су срамотне и не приличе државним функционерима. Политичари на власти морају да схвате да представљају институције, да су део система, да не представљају себе, да имају одговорност према народу који их је бирао али и према народу који их није бирао, али према свом народу.
Мартин: Понижавајућа је држава у којој министар полиције пред камерама броји људе. Министар полиције треба да се бави битнијим стварима. Комично и трагично. То је понижење целе нације. Како сам схватио, било је то „спонтано“питање новинара, а он је већ имао „спонтани“одговор и већ припремљену фотографију.
Алекса: То су радили и прошли, мислим на Милошевићеву власт.
Они су ти прошли?
Александар: Истина, они су ти прошли.
Тражите смену Стефановића, то је један од ваших формалних захтева?
Александар: Јесте, ако министар унутрашњих послова треба да се бави пребројавањем људи који долазе на протест, ми не разумемо ту државу.
Јелена: При томе, није то само због пребројавања, него и због пуштања из притвора нападача на Борка Стефановића, истовремено нагодба са тужилаштвом за напад на новинара портала Жиг Милана Јовановића. Уступци које власт чини било својим људима или одређеним криминалним групама из не знам којих разлога су недопустиви. Александар:
Они су одговорни што је код нас насиље „ин“, насиље је „кул“, то је био и онај моменат са нашим драгим председником када је био премијер када није имао снаге да се избори са навијачима. Какву то поруку шаље младима? Сада имамо и организоване криминалне групе, и батинаше и ове људе који су очигледно задужени за ликвидације, ословљавани у медијима иницијалима, да се не зна ко су. А ми желимо државу у којој се дипломе не штанцују као визиткарте. Желимо Србију у којој нису људи на високим позицијама, притом мислим на Небојшу Стефановића, гувернерку Народне банке, између осталих, а који имају плагијате, лажне дипломе. Хоћу Србију без непотизма, без страначког запошљавања. Земљу која има бољи однос према културној баштини, некој својој историји. Нама су почели историју да прекрајају. Нама су културу убили и ми полако као народ нестајемо. Ако се овако настави не знам шта ће остати од нас до 2020. када ће сигурно два милиона људи отићи. Уз то имамо белу кугу.
Мартин: Имате кампању против беле куге и мизеран став према мајкама, студентима који на сваком кораку напуштају земљу. Ми смо рачунали чак када је министарка без порфеља Славица Ђукић Дејановић рекла нема више новца, онда смо поделили само новац од прошлогодишње јелке са трудницама. Овде нема пара за труднице, нема за мајке, нема за пензионере, нема за младе. Не могу они да намештају тендере на сваком кораку и да нам причају како новца немају. Реално Београд светли као Лас Вегас. А то није њихов новац, то је наш новац.
Јелена: Они нашим новцем добијеним од пореза финансирају њихове намештене тендере за новогодишњу расвету, јелке, а да ли је неко отишао до било које болнице, да ли је видео апарате, услове, капацитете, када хитну операцију заказују за две године. Да ли виде да ли деца по школама у централној Србији имају грејање централно или користе пећ као половином прошлог века? Ми се боримо за пристојну и нормалну Србију где неће више бити лажи и где неће бити нормално да се тако очигледно краде. Ово је пошаст са којим не желимо да се миримо.
Александар: Можеш да окитиш град, није проблем, али то је град са илегалним градњама, са радницима који гину, град који затвориш, одузмеш цело парче за себе и своје другаре да они дижу ту зграде. Е зато ми правимо буку сваке суботе. Да тим буком на улици докажемо да смо живи. Јелена: Да су промене почеле. Мартин: Да смо тек почели.