ОД ПЕТ РАДНИКА ЈЕДАН ТРАЖИ ПРАВДУ, А ЧЕТВОРО ЋУТИ
Срећко Михаиловић
Правда за немоћне постоји само у верским сновима о рају и у комунистичким утопијама. Радничка права су данас у Србији на високој грани. Радник је данас окачен на ниску грану и само врховима прстију додирује земљу! У исто време, власници капитала су богатији него икад
Кад питате народ да ли је задовољан животом који живи, народ каже да није. Кад народ који ради питате да ли су заштићени радним правима толико да раде под пристојним условима и да добију паре које су зарадили и да им газда плати доприносе за здравствено и пензионо осигурање, кад их све то питате многи кажу да су им та права нарушена и да су многа права тек празно слово на белом папиру. Када тај радни народ чија су права повређена и узурпирана, а има их прилично, питате да ли се некоме жале на такво стање ствари, да ли покушавају да дођу до правде, онда од петоро људи четворо каже да ћути и трпи.
Центар за развој синдикализма је недавно завршио истраживање о радничким правима. Тај истраживачки посао смо могли да реализујемо захваљујући фондацији „Улоф Палме“. Истраживање је обавио тим у којем су били Срећко Михаиловић, руководилац пројекта, др Марио Рељановић, др Зоран Стојиљковић, др Марија Мартинић, Душан Торбица и Градимир Зајић.
У оквиру прикупљања података, разговарали смо са 2.500 радника о томе како живе и како оцењују оствареност својих права и о томе колико је правна сигурност коју им пружа газда близу а колико далеко од правне сигурности коју им обећава закон и држава. Разговарали смо са пет група радника, у свакој по 500 случајно одабраних испитаника. То су били радници у радном односу на неодређено време, радници у радном односу на одређено време, уговорни радници (тј. они који раде преко уговора о делу, уговора и привременим и повременим пословима, преко омладинских и студентских задруга, радници „на лизинг“), надничари (радници на црно, сезонци и класични надничари) и незапослени радници који траже посао. Узорак, иако обиман по броју испитаника, није био репрезентативан јер у нас не постоје поуздани основни статистички подаци о популацији радника.
Гледано уопште, у истраживању смо нашли да су на једној нешто бољој страни радници у радном односу на неодређено време, а њима су близу радници у радном односу на одређено време.
На супротној страни, тј. на много лошијој страни су надничари. Између ове две стране налазе се уговорни радници и незапослени радници.
На почетку пројекта о радничким правима имали смо у оквиру припреме за рад на упитнику, серију несистематских и често спонтано започетих разговора са радницима на тему рада, посла, запослења и незапослености. Разговоре смо наставили и кад је пројекат поодмакао и онда када смо имали прве резултате анкетног испитивања. Показало се да постоји прилична концепцијска сличност суштине тих разговора и основних истраживачких налаза. У причама десетина радника о оном феномену по којем су добили име, у очи упадају три холистичка погледа на рад. И као да је сваки од та три погледа на рад претендовао на целовито виђење рада, а присуство тих погледа у мњењу радника потврђено је већим делом и у 2.500 интервјуа колико је обављено у теренском делу нашег истраживања. Први од та три погледа на рад, садржан је у тврдњи, цитирам: „Рад је најпоштенији начин да се дође до живота.“Био је то одговор на питање о томе шта саговорницима значи рад, или посао како они најчешће преводе… „Рад је посао!“У анкетном истраживању је ово виђење рада заступљено преко испитивања утопијске димензије рада, односно преко испитивања разумевања идеалног посла. Други поглед на рад највише се испољавао преко представе о лошем и добром послу, тј. преко представе о лошем раду и добром раду. То је, иначе, све чешћа тема светских истраживања рада. Трећи холистички поглед на рад фокусиран је на разлику између рада онаквог какав он јесте у стварности и рада на који човек има право (правно нормираног рада). Ово виђење је на линији операционализације критеријума за утврђивање индекса кршења радних права коју већ пет година реализује Међународна конфедерација синдиката.
Повреде и узурпација радничких права
Одговор на питање: „Да ли наши закони довољно или недовољно штите раднике“је показатељ поверења радника у сам Закон о раду. Показало се оно што смо знали још приликом доношења последњег Закона о раду, 2014. године. Радничка права су недовољно заштићена законом - тако мисли приближно сваки други радник, а да су довољно заштићени мисли оквирно сваки дванаести радник, а сваки трећи, да закон донекле штити радничка права.
Од 2.500 радника тражили смо процену поштовања радних права. Питање се односило како на оне који су имали лично искуство са закидањем права, тако и онима који нису имали такво искуство. У Србији се радничка права не поштују или се мало поштују мисли половина радника у радном односу и између три петине и две трећине осталих група радника (уговорни радници, надничари и незапослени радници). С друге стране о поштовању радничких права говори између 3 и 9 одсто радника. Делимично поштовање радних права истиче између једне и две петине радника.
Велики број испитаних радника тврди да су им радна права била чешће или ређе повређена и закинута. Натполовичан број надничара (52 одсто) тврди да су лично доживели повреду својих радних права; то се десило и у случају две петине радника на одређено време и уговорних радника, као и у случају трећине радника на неодређено време и незапослених радника. Занимљиво је поређење ових података са одговорима на питање о мањем или већем кршењу радних права уопште. Радници у радном односу чешће истичу кршење радних права уопште. Испитаници из преостале три групе радника чешће истичу повреде радних права које су лично доживели него кршење радних права уопште.
Испитаници су међу најтеже облике кршења радних права најчешће на-
Најтежи облици кршења радних права су рад без уговора о раду, нередовна исплата зараде, неуплаћивање доприноса за социјално и здравствено, мобинг, неплаћен прековремени и ноћни рад, дискриминација и непоштовање радног времена
водили малу плату 45 одсто (у односу на све испитанике), рад без уговора о раду 31 одсто, нередовну исплату зараде 28 одсто, неуплаћивање доприноса за социјално и здравствено 25 одсто, неплаћен прековремени и ноћни рад 22 одсто, дискриминацију и непоштовање радног времена по 21 одсто.
Наведени подаци потврђују оно што је изнела Међународна конфедерација синдиката (ITUC)
Наиме, према Глобалном индексу радних права за 2018. годину, а тај индекс показује слабљење достојанственог рада и пораст кршења радничких права, Србија је у групи земаља које системски врши насиље над радним правом. Радна права се више крше него у Србији у 42 земље, а мање у 62, него у групи земаља у којој се налази и Србија. На ранг-листи у којој се на првом месту земље које највише узурпирају радничка права, Србија са још 37 земаља, дели места између 43. и 80. Србија се у овом извештају помиње и директно: „Радно законодавство првенствено је диктирано интересима послодаваца. Прихваћено је 80 одсто препорука Савета страних инвеститора (FIC) влади, које су укључивале већу флексибилност у коришћењу уговора на одређено време и прековремени рад и разматрање правила која се примењују на запослене труднице у контексту вишка запослених. Утицај Савета страних инвеститора постао је очигледан када је Влада Србије одлучила да оснује радну групу за спровођење Беле књиге FIC-а, тог годишњег прогласа приватног сектора о пословној клими у земљи.“(„2018 ITUC Global Rights
Index. The World’s Worst Countries for Workers“, стр. 42).
Да ли власт више заступа интересе радника или интересе капиталиста?
Иако не изгледа баш паметно питати да ли капиталистичка држава више штити капиталисте или раднике, ипак смо питали. Нашли смо очекивано: Чија држава тога је и правда! Око две трећине у свих пет група радника, сматра да садашња власт више заступа интересе капиталиста; само 2 одсто каже да држава више заступа интересе радника. Између 8 одсто и 17 одсто испитаника сматра да власт једнако заступа интересе
и радника и интересе капиталиста. Значајан је и постотак не-одговора, приближно петина испитаника је рекло да не зна одговор на ово питање или није одговорило.
Србија је у групи земаља које системски врше насиље над радним правом Живот редукован на задовољавање материјалних потреба подразумева рад за било коју надницу и под било којим условима
Да ли су радна права више поштована у социјализму или се више поштују данас?
Из радничког угла социјализам има апсолутну предност у односу на капитализам када су у питању радничка права. Добили смо очекиване резултате, мада не и оволику разлику у перцепцији нашег социјализма и нашег капитализма. Социјализам је по поштовању радничких права најбоље оцењен од стране радника у радном односу на неодређено време и од стране надничара – по две трећине радника из ове две групе је истакло предност социјализма. Њима се придружује и по половина испитаника у остале три групе радника. Предност капитализма истиче између 2 и 6 одсто радника, зависно од тога која је група радника у питању. Очито је на делу сан о бољој прошлости.
Данас човек мора да ради за било које паре и под било којим условима?
Живот редукован на задовољавање материјалних (егзистенцијалних) потреба испитаника и његове породице, у оквиру легалних средстава, подразумева рад за било коју надницу и под било којим условима. Управо смо тако и формулисали тврдњу: Данас човек мора да ради за било које паре и под било којим условима, а од испитаника смо тражили да каже да ли је данас тако, односно да ли се слаже или се не слаже с тим. Раднике који раде за било коју надницу и под било којим условима именовали смо као присилне раднике. За присилне раднике рад није нешто што је пожељно као такво, већ као нешто што омогућава надницу од које се може преживети. У овом случају није овакав рад нека вредност (не може нешто што није пожељно да буде – вредност), већ актуални врхунски вредносни статус има сам живот, односно акутно преживљавање.
У случају присилног рада, чиста је фикција уговор о раду као уговор једнакоправних уговорача. Сваки правни систем пада чешће или ређе пред чињеницом неједнаких моћи власника радне снаге и власника капитала. Радничка права су илузија супротстављена грубој реалности власничких права. То што једни без других на дуже стазе не могу, не спречава јачу страну да намеће власничку радноправну праксу која је по правилу у разлазу са радничким правима, а повремена подударност власничких и радничких права чешће је израз добре воље јаче стране, него што је институционално правило. Уговор (о раду) само је фиктивно слободан уколико је радник принуђен да уговор склопи, а он то мора да чини јер га на то гони нужда преживљавања; из чињенице да послодавац не присиљава радника да склопи уговор о раду, не следи слобода радника да потпише или не потпише уговор. Слобода радника је тек правна фикција и ништа друго. Друкчије стоје ствари са тзв. незаменљивим радником, његова преговарачка моћ је велика, а слобода послодавца веома сужена. Моћ власника капитала је смањена па и уравнотежена (или томе блиска) са количином радничке моћи, у ситуацијама несташице радне снаге. Но, у оба случаја ради се о ретким ситуацијама које само потврђују основно правило да јачи тлачи, а да је по правилу власник капитала јача страна.
Нашли смо да је у свих пет група радника број испитаника који мисле да је број радника који су приморани да раде за било које паре и под било којим условима – натполовичан. И док је тај број половина у случају радника на неодређено време радника на одређено време, дотле је код надничара број присилних радника досегао две трећине. Уговорни радници и незапослени радници процењују број присилних радника на око три петине.
Ћутање као одговор на узурпацију радних права
Најкатастрофичнији налаз у истраживању радничких права јесте ћутање оних чија су права прекршена. Ћути и трпи преко 80 одсто од укупног броја уговорних радника, од свих надничара и од свих радника у радном односу на одређено време, три четвртине од свих незапослених и две трећине од свих радника у радном односу на неодређено време чија су радна права била узурпирана. Процењујемо на основу расположивих података да на прекршена радна права реагује једна петина радника, а да четири петине ћути и трпи; од пет радника један тражи правду, а четворо ћути!
Ћути се и трпи из разних разлога. Издвојио бих пет: прво, страх да се не изгуби тај било какав посао, рад под било каквим условима и рад за било које паре; друго, фаталистичка увереност да се ништа не може учинити, да је судбина таква, да је човек осуђен на муку и патњу; треће, натурано и наметнуто мишљење - ако ми је лоше, ако сам доживео неправду, за то сам ја сам крив и нико други, тј. да сам ја бољи, боље би ми и било; четврто, навикавање на кршење радничких права и нормализација њихове узурпације; и пето, нада да ће бити боље.
Закључак дела истраживања у којем је дат одговор на питање како стоје ствари са радничким правима данас у Србији дајемо кроз једну можда грубу метафору. Радничка права су данас у Србији на високој грани. Радник је данас окачен на ниску грану и само врховима прстију додирује земљу! Наравно да претерујем, неки стоје на земљи јер се оклембесила грана са које висе. У исто време, власници капитала су богатији него икад. Без претеривања! У другом делу истраживања радничка права се контекстуирају у релацију прекарност – достојанство рада и радника, као својеврсне мере њихове људскости, а такође се указује на могуће предлоге за активнији однос према заштити и ширењу радничких права.