МНОГО ОКИДАЧА ЗА НОВУ КРИЗУ
Економски ризици у 2019.
Не мањка ризика који би могли покварити тренутну, скоро идиличну слику светске економије, али шта год био окидач, основни узрок је одсуство дубинских реформи. Само се крпило да се ублаже лоше последице, а када крпежима истекне рок трајања, криза ће поново закуцати на наша врата
Доминантно мишљење међу познатијим светским економистима и новинарима о економским приликама у 2019. каже да ће позитивни економски показатељи нешто ослабити, али да неће почети рецесија. Такође се сматра да је период раста при крају и да би већ од 2020. могла да уследи корекција.
Мањинска мишљења су скептичнија. Једно од њих не искључује рецесију, па чак и дубљу кризу 2019-2020, а обично се позива на то да у претходном периоду није искоришћена прилика за дубљу стабилизацију привреде, која је створена фискалним и монетарним мерама. Том мишљењу
се приклонио чак и ММФ. Друго мањинско мишљење се позива на индикаторе који су обично, мада не и неизбежно, претходили кризама, као што је међусобно приближавање приноса на краткорочне и десетогодишње дужничке хартије, балони у неким секторима (берза, некретнине), пад индекса тражње који се изводи на основу очекивања пословног света, итд.
Будућност није могуће знати и не може се рећи да ли ће се 2019. наставити тренд, када ће доћи до корекције, шта ће је покренути и како ће она изгледати. Прогностичари могу да се кладе на овај или онај развој догађаја, а после свега ће неко од њих бити у праву.
Ни он није могао знати шта ће бити, већ је имао среће са предвиђањем.
Али, ако се будућност не може предвидети, могу се идентификовати елементи садашњег стања који су фактор ризика у ближој будућности.
Добар део данашњих економских проблема везан је за начин на који је „санирана“криза из 2007. То је учињено комбинацијом више монетарних, а мање фискалних стимулативних мера. Тим мерама је упућена помоћ фирмама, банкама и земљама којима је лоше управљано, док је монетарна политика анестезирала финансијска тржишта, тако да она нису могла да казне оне који су лоше управљали. Због начина на
који је криза лечена – бављење последицама, а не узроцима – она није санирана, већ је из јаке, акутне преведена у блажу, али хроничну форму. Привреде водећих земаља су се после рецесије од годину-две вратиле на пут раста, финансијски сектор је стабилизован, берзе су забележиле велики успон, избегнуте су и инфлација и дефлација, незапосленост је пала на вишедеценијски минимум (САД, Немачка)... Можда то није као када теку „мед и млеко“, али је солидно с обзиром на претходне околности. Није немогуће да ово крпљење буде довољно и за подношљиву економска 2019. у свету.
Али то не мора бити случај, јер је могуће да ту скоро идиличну слику нешто поквари. Потенцијалних ризика за то не мањка, мада унапред није могуће рећи који би и када могао одиграти улогу окидача. Међу њима су: монетарна политика САД и еврозоне, висок јавни дуг, трговински сукоби (протекционизам), валутни проблеми земаља у развоју, криза у неким земљама попут Италије... Ево неколико речи о сваком.
Читаву претходну деценију обележила је лабава монетарна политика, ослоњена на ниске каматне стопе, квантитативно лабављење, откуп дужничких хартија од стране централних банака, побољшање ликвидности. Таква политика је неке фирме и земље спасла банкротства, али је њена цена била висока. Платиле су је штедише свих облика, јер су се њихови фондови реално смањили, посебно у односу на стандардно очекивање. Њене лоше последице су и у томе што су зомби фирме добиле прилику да буду профитабилне, а иначе презадужене државе могле су да се јефтино додатно задужују, па су сада много задуженије. Од преткризне 2007. до 2018. јавни дуг Шпаније порастао је са 36,1 на 98,8 одсто бруто домаћег производа, Француске са 63,9 на 97,7 процената, Португалије са 68,3 на 126,4 одсто, еврозоне са 66,2 на 86,8 а САД са 63 на 104 одсто БДП-а.
Текућој политици јефтиног новца се назире крај, јер су америчке Федералне резерве (ФЕД) у протекле две године чак осам пута подизале референтне каматне стопе, а ускоро ће тим путем морати кренути Европска централна банка (ЕЦБ) и остале важније централне банке, како би предупредиле бекство капитала из евра и других валута у долар, претерано слабљење тих валута, обезвређење извоза, увоз инфлације, итд.
Последица промене монетарне политике је да ће пропасти многи послови који су изгледали профитабилно, а профити високопрофитабилних фирми ће опасти. Штедише ће добити више камате, али ће државе скупље сервисирати дуг. Привредна активност ће опасти, а тиме и фискални приходи, незапосленост ће порасти, са њом и социјални издаци. Упадање у фискалне маказе уз скупљи сервис дуга би могло одвести неке земље у велике проблеме, па и у банкротство. Чак и пад само једне земље еврозоне може довести до великих потреса у зони, са снажним лошим утицајем на Европу и остатак света.
Остави ли се пословична Грчка, слаба карика би могла бити Италија, јер је њен јавни дуг 130 одсто БДП-а, банкарски систем је слаб, много италијанских државних обвезница у рукама је италијанских банака, висок је ниво ненаплативих кредита, земљом руководи ексцентрична влада... Изласком Италије из еврозоне, финансијска тржишта би кренула да се кладе на следећу лошу карику зоне, а кандидата, нажалост, не недостаје. У Европској унији сваки проблем може лакше да постане озбиљан, јер је то најспорије растући регион света, са највећим јавним дугом и највишом државном потрошњом у свету.
И берза може послужити као окидач кризе. Рецимо, водећи амерички индекс акција Дау Џонс (Dow
Jones) је пре избијања кризе 2007. имао вредност од 14.178 индексних поена, а почетком октобра ове године чак 26.828, што је раст од 89 одсто. Притом је кумулативни раст инфлације у САД у том периоду износио 21,6 процената. У односу на фебруар 2009, када је Дау Џонс био 8.404 поена, вредност тог берзанског индекса је више него утростручена. Било је раније периода од десетак година када је берза расла још више, али углавном као резултат опоравка, после кризе. Овде се и 2007. године 14.178 поена сматрало врло надуваним стањем. Раст БДП-а, продуктивности или профита је небески далеко од троструког раста индекса, што указује да су се берзанска очекивања винула много изнад економске реалности. Зато би приземљење могло бити врло болно.
Корекцију могу покренути и други догађаји. Ако криза дугова услед задуживања у страној валути захвати више већих земаља - Индију, Јужну Африку, Турску, Аргентину, Бразил, Египат, Индонезију, Венецуелу - а у неким од њих су већ видљиви проблеми пада домаће валуте и сервиса дуга, инфекција би могла доћи до финансијских центара у САД и Европи. Могла би уследити реприза „кризе дугова“из 1980-их, само на вишем нивоу, тј. уз много више износе.
Раст протекционизма већ је довео до трговинских сукоба, али они до сада нису озбиљније уздрмали привреде главних актера сукоба. У светлу текућег пада привредних перформанси, лошег ремонта после кризе из 2007. и крхког опоравка то може брзо да се промени.
Можда се као окидач кризе појаве и неки други догађаји – криза еврозоне, слаб банкарски сектор, непредвиђене последице Брегзита, проблеми у Кини... Иако ће окидач вероватно бити нешто од поменутог, то није узрок. Овај последњи је у одсуству дубинских реформи.
У протеклом периоду нису обављене озбиљне поправке, него се само крпило да се ублаже лоше последице. Када крпежима истекне рок трајања или када неки проблеми постану већи, криза ће се вратити у своју акутну фазу. Можда ће се то деси 2019, можда касније. Капитализам због тога неће пропасти, него ће, као и много пута раније, проласком кроз кризу оздравити. Али судбине људи, група па и читавих земаља после корекције неће бити исте, јер ће се њихов економски и друштвени положај значајно променити. Положај једних ће се погоршати, других поправити. За ове друге, наравно, није зима, али се не зна који ће то бити. Сви се боје да не буду губитници и зато се у климавој ситуацији са много ризика зебња лако шири.
Када се промени монетарна политика пропашће многи послови који су изгледали профитабилно, повећаће се терет отплате јавног дуга, привредна активност ће опасти, незапосленост порасти, а неке земље ће доћи до руба банкрота