ПРОПОВЕДНИК ВЕЛИКОГ ПРЕЗИРА
Трамп је први прави амерички постмодерни председник, без пардона. Показао је да не хаје нимало за ортодоксију Републиканске
странке, отворено се супротставио слободној трговини, уравнотежењу буџета, интересу мултинационалних компанија у глобализованој привреди и политичкој
коректности у вези етничких мањина
Успех Доналда Трампа на председничким изборима шокирао је многе, а највише самог Трампа и Републиканску странку која се већ била помирила са поразом. Узрок овог изненађења налазио се не само у личности кандидата који до тог тренутка није имао апсолутно никакво искуство у политици, нити обављао било коју јавну функцију, већ првенствено у стилу и тону кампање коју је водио. Трамп је наступао супротно свим новим правилима политичке коректности, вређајући не само противнике током кампање у оквиру Републиканске странке, новинаре и медије, већ и жене и етничке мањине, користећи простаклуке и измишљотине. Нечувено је да су се на његовом скуповима током кампање скандирале претње хапшењем његовој супарници Хилари Клинтон. Укратко, већински део Америке је био запањен да овакав кандидат може да буде изабран на највишу функцију.
Непосредно после избора почеле су анализе о узроцима његове победе. На првом месту, разлог је нађен у систему избора за председника преко електорског колеџа који је настао када и САД и који је смишљен да обезбеди већу равноправност држава, а не грађана. Овај систем омогућује победу на председничким изборима и кандидату који нема апсолутну већину гласова. Хилари Клинтон је добила око три милиона гласова више од Трампа, а изгубила због укупно 80.000 гласова у три државе. Другим речима, његова победа се тумачи као стицај необичних околности.
Неки ће додати да је Демократска странка имала и лошег кандидата Хилари Клинтон. Њене присталице оптужиће понашање директора ФБИ-а у вези са скандалом око нешифрираних приватних мејлова Клинтонове за време док је била државни секретар, а неки мешање страног фактора (Русије) преко друштвених мрежа. Овај последњи аргумент звучи комично, јер је тешко претпоставити да су, било саопштење директора ФБИ-а, било страно мешање на друштвеним мрежама, имали пресудан утицај на поменутих 80.000 гласача у Мичигену, Висконсину и Пенсилванији, односно на недовољну излазност гласача Демократске странке.
Укратко, резултат ових анализа је да се специфични разлози његовог тријумфа неће поновити, те да је Трамп пролазни феномен. Има, међутим, разлога да се дубље сагледа амерички политички и привредни систем, па и сама америчка политичка култура и традиција како би се потенцијално дошло до сазнања о евентуалним дубљим узроцима Трамповог тријумфа.
На првом месту би требало истаћи да појава личности као што је Трамп на америчкој политичкој сцени не представља никакав изузетак. У новије време, велики број такозваних аутсајдера, који су нападали Вашингтон као средиште отуђене елите са којом ће они изаћи на крај и довести је у ред, кандидовао се за место председника САД. Они који су у томе успели су Џими Картер, Роналд Реган, Бил Клинтон и Барак Обама. Оваква платформа је уобичајена у америчкој политици за све оне који нису део ушанченог естаблишмента. Они су се ослањали на значајну америчку традицију популизма која се историјски протеже од Андрјуа Џексона преко Вилијема Џенингса Брајана и Теодора Рузвелта до Харија Трумана (у изборима 1948. године) па све до горе поменутих скорашњих победника на председничким изборима. Било је и других као што су Џорџ Валас и Хјуи Лонг. Нећу се овде упуштати у комплексне дефиниције популизма, јер овај појам користим у смислу јавно прокламоване борбе против ушанчених елита са позивима на интерес народа као целине.
Друго, требало би имати у виду да постоје две додатне карактеристике унутрашње политике САД које су, такође, део америчке политичке традиције и културе. Обе карактеристике описао је чувени амерички историчар Ричард Хофстадер у својим делима. Једну је назвао антиинтелектуализмом у америчком животу, чији корени се налазе у самом настанку колонија, то јест у секташком и евангелистичком протестантизму који систематски ствара укорењени отпор према интелектуалцима и интелектуализму као таквом. Другу је описао као параноидни стил у америчком политичком животу који се састоји од отвореног коришћења теорија за-
вере у постављању политичких платформи током историје САД. Типичан је пример, мада не и једини, период макартизма и страха од такозване „црвене опасности“током педесетих година прошлог века. Не улазећи на овом месту у разне полемике које су се око ове две тезе водиле међу америчким историчарима, желим само да истакнем њихово присуство у америчкој политици. Доналд Трамп је током кампање, и ових скоро две године његовог боравка у Белој кући, успешно играо на обе ове карте.
Но, свака традиција се на нов начин манифестује у новим приликама. Трамп је у америчком политичком животу заиста оригиналан, нов феномен. Он је први прави амерички постмодерни председник, без пардона. На првом месту, показао је да не хаје нимало за ортодоксију Републиканске странке. Отворено се супротставио слободној трговини, уравнотежењу буџета, интересу мултинационалних компанија у глобализованој привреди и политичкој коректности у вези с етничким мањинама. Невешто танко-прикривени расизам је дошао до изражаја у више наврата. Исказао је претерану наклоност према Владимиру Путину, противно уверењу републиканског естаблишмента у вези неприхватљивости руске интервенције у Сирији. Показао је презир према европским савезницима у више наврата. Другим речима, не само да је одбацио кључне ставке идеологије Републиканске странке, већ је заузео радикално супротне позиције. Још горе од тога, изразио је отворено неповерење у ФБИ, ЦИА и судство као такво, док је ниподаштавајући однос према Стејт департменту отерао читаве ешелоне каријерних дипломата. Једном речју, довео је у питање поштоване америчке институције, па може се рећи и сам политички систем.
Поред тога, популарисао је феномене „постистине“и „алтернативних чињеница“на начин који је обесмислио уобичајени политички дискурс у САД. У ери друштвених мрежа које кроз комуникацију истомишљеника заоштравају тврде позиције сваке самодефинисане групе, дошло је до још јаче поларизације у оквиру САД. Истина ову поларизацију је иницирала Републиканска странка почетком 90-их година прошлог века преко једног од њених водећих тадашњих идеолога и заговорника Њута Гингрича. Но, Трамп је толико заоштрио ову поделу да је успео да отуђи и неке од водећих конзервативних мислилаца и идеолога као што су Дејвид Фрум, Бил Кристол и Џорџ Вил, као и око четрдесет републиканских конгресмена и сенатора који су се повукли из политичког живота. Америка, окружена отворено или скривено лошим намерама других међународних актера и унутрашњих непријатеља који злоупотребљавају њену широкогрудост јесте слика која се пројектује са врха власти.
Америка је већ дуго подељено друштво на много начина који одударају од уобичајених стереотипа о левици и десници, добитницима и губитницима од глобализације, класних подела на богате и сиромашне и томе слично. Анализа те подељености захтева опширнију и дубљу анализу. Поставља се питање куда ће Америка кренути и да ли је ово крај такозване америчке „изузетности“. Америка је стварно била изузетна у смислу што је током своје историје, уз много муке и бројне људске жртве, постепено (уз ретке изузетке као што је већ поменути период макартизма) ширила људска права и општу еманципацију на социјалном плану. Изнад свега, ширила је поље толеранције према индивидуалним опредељењима, политичким или неким другим. Долазак Трампа довео је озбиљно у питање овако дефинисану „изузетност“. Његов евентуални реизбор би вероватно трајно - за бар неколико деценија - деловао на слику о САД, како на спољном тако и на унутрашњем плану, то јест, на дефинисање и самодефинисање Америке.
Последњи избори говоре да је, без обзира на дисфункционалност политичког система и изборних правила која потпомажу тежње ка стварању олигархије, Америка још увек демократска земља. Другим речима, без обзира на препреке у виду цртања изборних округа од стране владајућих странака на нивоу држава, воља народа се, ипак, рефлектовала у броју представника у Конгресу САД.
Наредни избори за председника САД ће бити одлучујући у погледу давања одговора на питање да ли ће Америка себе дефинисати као озлојеђену, ксенофобичну и уплашену земљу која није спремна да се ухвати укоштац са сопственим проблемима на конструктиван начин. Можда још важније за остатак света је питање да ли ће се Америка дефинисати као одговорни учесник који поштује међународна правила у чијем стварању је сама учествовала и истовремено их подупирала или ће наставити да их флагрантно доводи у питање. Пошто се Републиканска странка предала Трампу на један бесраман начин, од ње у овом моменту можемо очекивати само да га поново кандидује за председника. Прави одговор стога лежи у способности Демократске странке да формулише алтернативу. Нећемо дуго чекати на одговор.
Наредни избори за председника САД ће бити одлучујући у погледу давања одговора на питање да ли ће Америка себе дефинисати као озлојеђену, ксенофобичну и уплашену земљу која није спремна да се ухвати укоштац са сопственим проблемима на конструктиван начин Појава личности као што је Трамп на америчкој политичкој сцени не представља никакав изузетак. У новије време, велики број такозваних аутсајдера, који су нападали Вашингтон као средиште отуђене елите, кандидовао се за место председника САД