КУЛТУРА У 2018.
Година за нама
Рекапитулација филмске 2018. године, која би обухватила биоскопску понуду, фестивалске пресеке, филмове које смо гледали (као и оне које нисмо) била би, попут многих претходних, просечна, неупадљива и безлична. Много тога би било могуће сажети једном реченицом: добрих филмова увек има, Фестивали су нам у корак са светом, публика нам се осипа, новца за кинематографију никад довољно…
Међутим, ради се управо о томе да година која је за нама ипак није уобичајена, безлична и просечна. Она то пре свега није захваљујући српском филму. И у том смислу, потписник је мишљења да је након што је 2017. дотакао кинематографско дно, српски филм у 2018. години заслужује безмало сву нашу пажњу. С обзиром на своје најјадније позиције у поратној историји, српски филм је у 2018. успео не само да се консолидује него и да макар отвори полемички простор за процену његове истинске ревитализације. Можда би реч оздрављење или излазак из кризе у овом тренутку ипак била прејака, па би чак чинила рђаву услугу српском филму, тек, он је (у последњи час) измакао ентропији и, осим гледалаца у биоскопима, што није најневажније, почео да враћа и веру у филм као креативни чин и његов конститутивни допринос глобалној култури.
Година 2018. је дакле значајна из разлога што је српски филм најзад створио своје мале ресурсе, па је чак мање важно што неке од филмова сматрамо спорним, нецеловитим и неуспешним. Најзад бар имамо око чега да се споримо. Јужни ветар Милоша Аврамовића,Терет Огњена Главонића, Краљ Петар Први Петра Ристовског, Заспанка за војнике Предрага Антонијевића, па чак и дечји филм Злогоње Рашка Миљковића, у домену играног филма, све и уз свест да неки од ових филмова не би издржали јаку међународну конкуренцију, упућују на кинематографију која пре свега има кадровски потенцијал али и негује плуралност у равни својих тематских преокупација. Такође, немојмо сметнути с ума да је први прави „break on thru“у корист српског филма у 2018. начинио филм Миле Турајлић Друга страна свега који је покупио главну награду на најзначајнијем светском фестивалу документарног филма ИДФА у Амстердаму.
Ни то што се Терет Огњена Главонића појавио у Кану није, наравно, без значаја, и колико год појаву овог филма пратило острашћено негодовање код куће, овом изванредном филму морамо свакако признати његове неоспорне иманентно филмске квалитете. Но, прву праву филмску инјекцију српски филм је дакако добио филмом Јужни ветар који је учинио немогуће: вратио публику у биоскопе и то у незамисливо великом броју од готово осам стотина хиљада гледалаца, што је данас цифра невероватна и за много веће и стабилније кинематографије. Поникао на жанровским засадима ноаровске културе, Јужни ветар је убојити амалгам бруталности и псеудоромантизма и за савремени српски филм је филм ћиминовске енергије, којој смо се толико дивили у Години змаја. Уколико би чак и најдобронамернији арбитар српских филмских прилика могао да примети да је овај филм представљао и представља велико изненађење, изненађење су и други побројани филмови, у првом реду филм дебитанта Петра Ристовског Краљ Петар Први, веома зрело, промишљено и визуелно готово беспрекорно филмско поље у којем се на наше задовољство догађа ретко виђен сусретни план историје и етике. Такође, било би некоректно не поменути проблематични и спорни филм дебитаната Властимира Судара и Николе Мијовића, Границе, кише, чији визуелни рукопис остаје доста редак.
С обзиром на то да сврха овог текста није анализа ма ког појединог филма, но испољавање задовољства и оптимизма што је српском филму, изгледа, најзад кренуло, остаје нам да му пожелимо дуг пут. Можда ћемо, већ колико у јануару, имати пуно разлога да филму Непутовање Николе Мајдака млађег и Ане Недељковић који је у званичном програму Санденса, кличемо као новом веснику стабилности српског филма…