СТРАХ ОД БЕСА СА МАРГИНЕ
Судар глобалиста и националиста
Упркос уверењима да ће глобалисти још дуго доминирати, економска криза оголила је све мањкавости овог система остављајући грађане без посла и наде. Отуда су незадовољство искористили популисти који су озбиљно заљуљали темеље светског поретка
Отоме докле је стигла борба глобалиста и националиста можда доста говори чињеница да је Стивен Бенон, главни идеолог кампање Доналда Трампа, основао фондацију Покрет (The Movement) која треба да подржи снаге европске деснице на изборима за Европски парламент који се одржавају у мају. Партнер му је Мишел Модрикамен, лидер белгијске Народне партије, а надају се да би, ако окупе довољно снажне партнере, могли да рачунају на добре резултате.
Уз себе за сада имају француско Национално окупљање и италијанску Лигу, али рачунају да би могли да привуку и друге, разговарали су, кажу и са Себастијаном Курцом, аустријским канцеларом и Паблом Касадом, лидером шпанске Народне партије. Снаге деснице добиле су у Беноновој фондацији подршку за окупљање, саветовање, анализу… Јер, од предстојећих избора се очекује да покажу колика је снага националиста. И то не само у европским оквирима.
После неколико деценија вере у непобедивост глобализма, овај век који је обећавао да ће бити период потпуне глобализације брзо је показао да су очекивања била превелика. И да је свет кренуо у супротном правцу. Почеле су да се враћају границе, да се подижу зидови, да се штите сопствена тржишта. У Европској унији јача незадовољство евром, најзад догодио се и Брегзит.
Невоље су почеле када се испоставило да у глобализацији постоје и губитници. Док су водећи светски интелектуалци и политичари говорили о великим могућностима и општем напретку, испоставило се да су те могућности биле резервисане за ужи круг, да је економска криза из 2008, довела до банкрота слабијих, а јаче учинила још јачим и богатијим.
Обични људи остали су изван расподеле добара, а тих је људи било све више. Одговор је био неминован и он је дошао у форми национализма, како оног који је пропагирао право на сопствену државу и сопствене законе,
тако и оног који је склизнуо у екстремну десницу.
Зато када Марин ле Пен позове на повратак „Француске Французима“, на затварање граница, напуштање ЕУ и НАТО, добије подршку која је одведе у други круг председничких избора. „Видели смо отпуштање наших радника и масовно пребацивање фирми у друге земље. Данас, Французи пате због Европе. Да, због Европе!“поручила је она током избора. Француска губитника и Француска добитника била је моћна парола председничких избора (2017), али је погодила и у центар онога што је грађане широм европских градова извело на улице већ много пута.
Британска одлука о изласку из Европске уније била је најјачи антиглобалистички потез. Био је то ударац који још није успео да савлада ни сам Лондон, а ни Брисел. Унија се расклимала, а да са друге стране нема неке боље одговоре. Пометња у којој се нашао глобалистички полет, прелила се у глобално незадовољство.
Резултат је да европски десничари имају готово дупло већу подршку него 2000, да имају владе или владајуће коалиције у девет земаља, да су Виктор Орбан, мађарски премијер и Матео Салвини, италијански вицепремијер и министар унутрашњих послова, често цитирани због оштрих изјава, заправо гласови великог броја европских грађана којима је европски сан све даљи.
„То је један диван сан који је на ивици уништења,“изјавио је Салвини који је уз обећања да ће урадити све за опстанак Уније, поручио и да ипак нема времена да се бави европском политиком. Он од предстојећих избора за ЕП очекује да се промени однос снага на европској сцени и да та промена буде у корист националиста.
Талас антиглобализма и национализма јача. Дижу се зидови, затварају се границе, стигматизују мигранти, уводе нове царине, јачају сецесионистички покрети.
Откада је на сцену ступио Доналд Трамп, правила која су важила до тада почела су да се мењају
„Глобалиста је особа која жели најбоље свету, искрено, није јој превише стало до наше земље”, каже Трамп. „И знате шта? Ми то не можемо. Они имају реч која је постала старомодна, а то је националиста. И ми не би требало да користимо ту реч. Али ја сам националиста и не бојим се да то кажем!”
Замисао да ће глобализација донети добро свима, богатим земљама приступ јефтинијој роби а сиромашним већу потражњу, па тако и могућност да економски напредују, није се испунила онако како се очекивало. Социјална цена је била превисока.
„Осећај несигурности је порастао, тако да је цена веће ‘економске интеграције’ била већа ‘социјална дезинтеграција`“, уочио је Дан Родрик, харвардски економиста који је међу првима поставио тада (1997) јеретичко питање: „Да ли је глобализација отишла предалеко?”.
Није наишао на много подршке међу колегама, јер, чинило се тада, глобализација је била управо оно што свету треба. Економска криза која ће на видело изнети све слабости таквог света била је још далеко. Родрик се данас сећа да га је тада Пол Кругман, каснији нобеловац, упозорио да би његов рад могао да пружи „муницију варварима“.
Данас гледамо како се пуца на обе стране. Када је пошло наопако испоставило се да нико није рачунао на овакав развој, да нема одговарајуће алтернативе и да све већа узнемиреност неминовно враћа границе које су биле избрисане. Нове националистичке снаге нуде шансу онима који су остали на маргини и који су платили највећу цену глобализације. Онима који су остајали без посла, док су владе помагале великим корпорацијама да опстану, онима који су испали из система јер нису могли да прате темпо или нису имали прилику за то.
Сада се уместо свих предности глобализације расправља о начинима да се она одржи, да се модификује, да се прилагоди, да се смањи неједнакост коју је сама произвела, позива се на инклузију, упозорава да раст мора да обухвати шире слојеве друштва.
„На крају смо и економског периода - вођеног западном глобализацијом и геополитичког постхладноратовског униполарног света који је предводила Америка“, написао је о томе Мартин Волф из Фајненшл тајмса. „Питање је да ли ће оно што долази бити распадање ере после Другог светског рата у деглобализацију и конфликт, као што се догодило у првој половини 20. века или ћемо ући у нову фазу у којој ће незападне силе, нарочито Кина и Индија, играти већу улогу у одржању глобалног поретка“, двоуми се Волф.
Овај јануар свет дочекује са истим неизвесностима као и прошли, поделе су се продубиле и глобалисти и националисти надају се победи, али није извесно да ћемо убрзо присуствовати некаквом расплету.
Пре тачно годину дана на Светском економском форуму у Давосу, Урсула фон дер Лајен, немачка министарка одбране, приметила је: „На делу је тихи, пузајући хибридни рат који уз појачани популизам, бес и незадовољство маса, лако и брзо на глобалном плану може прерасти у нешто много горе“.
То исто могло би се рећи и овог јануара.